Postmoderna deklaracija

The Guardian - London

London, 19. februara - Činilo se da nije bilo neposrednih posledica kad je Austrougarska 1908. godine anektirala Bosnu i Hercegovinu. Beč je otvoreno prekršio Berlinski sporazum iz 1878. Protesti Rusije i Srbije su bili uzaludni. Naredne godine je taj svršeni čin uključen u izmenjeni sporazum. Ipak, šest godina kasnije, uz podršku Rusije, osveta je osledila tako što je srpski atentator u junu 1914. u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika. Ostalo je istorija.

Sličnosti između Kosova u 2008. godini i Bosne u 1908. su značajne, ali ne samo zato što će, bez obzira na to koje pravne trikove Zapad koristi radi zaobilaženja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (kojom se Kosovo ostavlja u sastavu Srbije), proglašenje nove države imati nepredvidljive dugoročne posledice - u pogledu secesionističkih pokreta od Belgije, preko Bosne, do Crnog mora, u pogledu odnosa sa Kinom i Rusijom, kao i u pogledu čitavog međunarodnog sistema.

Te sličnosti su značajne i zbog toga što se za novu državu koja je u nedelju proglašena u Prištini teško može reći da će biti nezavisna. Umesto toga, ono što se sada pojavilo na jugu od reke Ibar jeste postmoderna država - entitet koji može biti suveren nominalno, ali koji je u stvari protektorat Sjedinjenih Država i Evropske unije.

Evropska unija namerava da pošalje na Kosovo misiju od oko 2.000 ljudi i preuzme funkciju Ujedinjenih nacija, koje tom pokrajinom upravljaju od 1999. Evropska unija želi da postavi međunarodnog civilnog predstavnika koji će - u skladu sa planom koji je prošle godine sačinio izaslanik UN Marti Ahtisari - biti "krajnji autoritet" na Kosovu i imati ovlašćenje da "ispravlja ili poništava odluke kosovskih državnih organa". Kosovo bi pod uslovima koje mu je ponudio Beograd imalo više stvarne nezavisnosti nego što će je sada imati.

Oni koji podržavaju "polivalentnu suverenost" i "postnacionalnu državnost" koje već imamo u Evropskoj uniji pozdravljaju takvo rešenje kao odmor od krute rešenosti postvestfalijanske državnosti. Međutim, takve fikcije su u stvari uvek zasnovane na večnom prisustvu grube sile. Na Kosovu je raspoređeno 16.000 vojnika NATO-a i oni ne planiraju da idu kući. Zapravo, snage NATO-a sada dobijaju pojačanje od dodatnih 1.000 vojnika iz Velike Britanije. One su, a ne kosovska vojska, odgovorne za unutrašnju i spoljnu bezbednost pokrajine. Na Kosovu se takođe, u blizini Uroševca, nalazi velika američka vojna baza "Bondstil" - samo jedan mini-Gvantanamo među brojnim novim američkim bazama u Istočnoj Evropi, na Balkanu i u Centralnoj Aziji.

Upravo zbog toga je premijer Srbije Vojislav Koštunica prilikom obraćanja javnosti u nedelju posebno napao Vašington zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, rekavši da to pokazuje da je Amerika "spremna da samovoljno, bezobzirno i grubo krši međunarodni poredak zarad svojih vojnih interesa".

Kako bi prikazalo svoj status najnovije evroatlantske kolonije, Kosovo je izabralo zastavu osmišljenu po ugledu na zastavu Bosne i Hercegovine. Bosnom takođe upravlja strani visoki predstavnik koji ima ovlašćenje da smenjuje političare izabrane na izborima i poništava zakone - sve u ime pripremanja zemlje za integraciju u EU.

Kao i kad je u pitanju Bosna, na Kosovo je stiglo mnogo novca za međunarodnu administraciju, ali ne za poboljšanje životnog standarda običnih ljudi. Kosovo je opterećeno siromaštvom i kriminalom, čiji nivo se uveliko povećao nakon 1999. godine, a njegovi žitelji već devet godina teško žive u mafijaškoj zemlji u kojoj nema posla, pa čak ni redovnog snabdevanja električnom energijom - svakih nekoliko sata dolazi do nestanka struje, a ulice kosovskih gradova bruje pošto sve prodavnice i kuće uključe generatore.

Ova tragična situacija je moguća samo zbog toga što u intervencionizmu dolazi do fatalne razdvojenosti moći i odgovornosti. Međunarodna zajednica je pažljivo upravljala svakim aspektom raspada Jugoslavije otkako je uz posredovanje EU u julu 1991. godine zaključen Brionski sporazum. Međutim, krivicu za rezultate je uvek svaljivala na regionalne aktere. Sada će nova zvanična kosovska vlada biti pod kontrolom svojih međunarodnih pokrovitelja, ali oni takođe neće nikad prihvatiti odgovornost za njene neuspehe. Oni umesto toga više vole da upravljaju sa pozicije iza kulisa, iz opasnog - i nesumnjivo smišljenog - raskoraka između pojave i stvarnosti.

*Autor je pisac knjige "Travestija: suđenje Slobodanu Miloševiću i izopačenost međunarodnog pravosuđa".