„Сила узме земљу и градове“ – беседа у манастиру Бањска

Седам вијекова постојања манастира Бањска, али и других бројних немањићких задужбина, свједоче о нашој некадашњој духовној и свакој другој моћи, а прилике у којима обиљежавамо ову значајну годишњицу и стање у којем се манастир налази, знаци су наше историјске малаксалости у непрестаним сударима са силама немјерљивим.

Сила узме земљу и градове, каже један стих из Женидбе Душанове. Али ова са којом се суочавамо не отима само земљу и градове, већ узима душу, пустоши дух, поништава памћење, подрива вјеру, усисава вољу за спасењем и обесмишљава сваки отпор и напор у очувању оних кључних вриједности на којима је засновано наше историјско, културно и национално постојање, наш идентитет, како се то каже. Није никакво чудо што се све то, тако драматично и брутално, одвија баш на Косову које, ма колико то, у овом часу, патетично и очајнички звучало, јесте наша основна, матична и света земља и то, можда боље од нас, знају они који нам га отимају. Али ни сила, ма како велика и сурова, није довијека. Више од те силе повређују душу и жалосте дух злурада ликовања која се ових дана чују – како више нема небеске Србије. Као да се она може декретом или нечијим потписом укинути.

А без тог Лазаревог, косовског опредјељења за царство небеско, односно за виши, смисленији живот у слободи, без те духовне вертикале, без спремности на жртвовање, без вјере у спас и васкрсење, живот би се и на Косову и Метохији, као и на сваком другом, мање светом и страшном мјесту, већ одавно срозао у поданичко глувило и таворење у прехраменом напору.

А они који данас уређују свијет ријешени су да свом силом и свим средствима учине баш то – да обесмисле свако високо прегнуће, да обезвриједе сваку жртву – од оне Лазареве до ове коју ви приносите, да обесвете ову земљу из чијег се имена упорно и смишљено изоставља Метохија која и дословно јесте манастирака земља, односно једна велика порта, тако рећи.

Кад попусте наизглед тврђе бране, а под свакојаким притисцима попуштају, као посљедњу одбрану Косова и косовског опредјељења видим у религији и у поезији – у вјери у спасење и васкрсење, у смисао жртвовања, стварања и преображења. Знаци те вјере посијани су свуда по овој светој земљи, а сијали су их пуном шаком и пуном душом неки прије нас. Поштедимо их барем презира и ниподаштавања, јер нема опипљивих доказа да смо бољи од њих. А стара тврдња да оно што траје утврђују пјесници обистињује се у пуној мјери и овдје, на овом светом и страшном мјесту. Јер, поезија је – од оне епске, народне, једине наше класике, па преко Његоша,“трагичног (и све трагичнијег) јунака косовске мисли“, преко Ракића, Шантића, Попе и Десанке, до наших савременика – пронијела и проноси, кроз историјске тмуше, жишку косовског завјета. У поезији су сажети и неракидиво преплетени кључни градивни елементи нашег идентитета – морални  закони и народна вјеровања, језик и култура, историја, мит и религија, дух слободе, буне и отпора, али и порази, трагични поломи, деобе и издаје, а што не рећи и ропско подаништво и вазалство.

Ако је за утјеху, а утјехе и наде увијек мора бити, Косово су и силнији освајали и бољи од нас губили, па опет није изгубљено. Нити ће бити све док у нама има дашка оне снаге и вјере која је градила Бањску, Грачаницу, Девич и Дечане, Љевишку и Самодрежу; која је испјевала Бановић Страхињу, Косовку девојку, Женидбу Душанову, Боланог Дојчина, Старог Вујадина, Почетак буне на дахије... Можда све ово звучи анахроно и патетично и очајнички у драматичним, судбинским околностима пред којима не вриједи заривати главу у пијесак. Али ја нисам дошао да вам досипам со на рану, да ширим малодушност и безнађе, већ да се и сам окријепим вашом снагом и одлучношћу да останете овдје, упркос свему.

Честитам вам ову велику годишњицу, овај свијетли празник и захваљујем се на признању и указаној части. Не могу рећи да ћу убудуће пјевати боље и љепше, али као неко ко је врло рано и трајно озрачен косовским митом и озвучен десетерцем, могу, на овом светом мјесту, пред задужбином краља Милутина, обећати да ћу косовски завјет чувати, безрезервно.

Јер, српском пјеснику је много шта допуштено. Али реченицу – Косово је изгубљено – он не смије ни изговорити, ни потписати!

А други нек чине оно што могу и морају.     

(Реч на додели награде „Песничко успеније“, 14. 8. 2013. године, у порти манастира Бањска)