Srpsko samopovređivanje

Posle nezavisnosti Kosova Jugoslavija je konačno mrtva

Neko ko dobro pamti razgovore jednom mi je ispričao da je lord Karington, jedan od „posrednika“ u započetim post-jugoslovenskim ratovima, zaključio da je Slobodan Milošević veoma opasan čovek. Kako je bio blagonaklon prema Srbiji (kakav je britanski establišment uvek i bio), Karington je pokojnom diktatoru rekao da razume brigu za brojčano veliku srpsku manjinu u Bosni i Hrvatskoj. Ali, zašto je onda Milošević insistirao i na isključivoj kontroli nad Kosovom, gde su Albanci sačinjavali oko 90% stanovništva? „U pitanju su“, odgovorio je Milošević hladno, „istorijski razlozi.“ Iz današnje perspektive, sramota je što nam je bilo potrebno toliko vremena da utvrdimo kako u srbijanskoj mešavini nadmenosti i samosažaljenja ima nečeg patološkog, tako da ono što je nihovo jeste njihovo, dok se o tuđem može razgovarati.

Nekada smo čitali ovu istu atavističku proklamaciju uz pakleni plamen Sarajeva koje gori, a sada je ponovo naziremo kroz plamen zapaljene američke ambasade u Beogradu i uz slične, ali manje dramatične požare koje su podmetnuli maskirani Srbi na severnom Kosovu. Potrebno je, međutim, shvatiti da sama „Srbija“ nije ništa izgubila i da nema razloga da se žali. Uz nezavisnost Kosova jugoslovenska ideja je konačno i definitivno mrtva, a poslednji ostatak ove ideje ubio je upravo srpski iredentizam, kome treba ispostaviti i ceo trošak.

Zaboravite na sve gluposti koje ste mogli čuti o tome kako je Kosovo srpski „Jerusalim“. Iako tamo ima lepih i starih srpskih pravoslavnih znamenitosti, to je pre srpska verzija Zapadne obale ili Gaze sa uskomešanim, zatočenim i potčinjenim stanovništvom prema kojem se generacijama postupalo kao da je u pitanju ljudski otpad, i to u zemlji gde su se rodili. Ko god je tamo proveo imalo vremena, kao što sam i ja proveo tokom perioda kada su ih srpske milicije iseljavale, ni na trenutak ne može poverovati da će bilo koji Kosovar ikada pristati da se povinuje vlasti Beograda. Toga više nema.

Tokom Balkanskih ratova 1912–1913, tada susedna Kraljevina Srbija je uz pomoć nekoliko saveznika iz regiona uspela da pripoji sebi nekadašnju teritoriju Osmanskog carstva na kojoj se odigrao srpski vojni poraz – pazite, molim vas – iz 1389. godine. (Te godine Engleska emotivno je svojatala velike i lepe oblasti Francuske.) Srpska monarhistička i nacionalistička propaganda pozdravila je „oslobođenje“ zemlje predaka, ali tada najpronicljiviji dopisnik imao je drugačiji stav:

„Zar vas neoborive i nepobitne činjenice ne teraju da zaključite kako u nacionalnom nastojanju da isprave podatke etnoloških statistika koje im ne idu na ruku, Bugari u Makedoniji i Srbi u Srbiji jednostavno vrše sitematsko istrebljivanje muslimanskog stanovništva po selima, gradovima i srezovima?“ Lav Trocki, koji je ovo napisao kao otvoreno pismo u (menjševičkom) listu obraćao se „liberalnom“ ruskom političaru šovinisti Pavelu Miljukovu. Dakle, kao što vidite, arogantna podrška Rusije etničkom čišćenju Balkana koje vrše pravoslavci nije nov problem. (Ipak, za vreme vladavine pobožnog ruskog predsednika Vladimira Putina, naša bojažljiva štampa izbegava da skreće pažnju na to kako rusko političko siledžijstvo ima sve veću podršku pravoslavne hijerarhije).

Isti taj balkanski rat, kako je Trocki i predvideo, uvukao je u sukob celu Evropu i ostatak sveta, a kada se završio, Osmanlijsko i Austrougarsko carstvo su se raspali i nastala je nova država, Jugoslavija, tamo gde su se ova carstva nekada koškala na granicama. Možete tvrditi da je Kosovo pripalo Srbiji po „pravu“ osvajanja (drugim rečima, de facto ), ali zapravo ni Srbija nije prilagodila zakone da bi ono de iure postalo njena zakonita pokrajina, što je u svakom slučaju ostalo sporno, jer su svi budući sporazumi potpisivani između Jugoslavije i ne manje novog koncepta države koji sebe naziva republikanskom Turskom. Pravni dokumenti oko kojih su se obe države sporazumele priznale su suverenitet Beograda nad Kosovom, ali samo u smislu da je Beograd priznat kao glavni grad Jugoslavije. (Za širu raspravu o ovoj ključnoj stavci pogledajte knjigu Noela Malkolma Kosovo: kratka istorija.) I tako, ukoliko izuzmemo neke odluke koje su donele staljinističke birokrate posle ponovnog stvaranja Jugoslavije 1945, Kosovo nikada nije bilo tretirano niti priznato kao teritorija Srbije u okviru Jugoslavije, a apsolutno nikada u međunarodnim sporazumima izvan bivše države. Ishitrene odluke staljinističkih birokrata opozvao je čak i sam Tito, koji je 1974. dao Kosovu veliku autonomiju. Veoma je bitno upamtiti da je Slobodan Milošević započeo uspon svoje bedne i nasilne karijere kao glave srpsko-crnogorske kriminalne porodice upravo time što je 1990. ukinuo pređašnju autonomiju Kosova, čime je sebe od komunističkog demagoga pretvorio u nacionalističkog, i stavio ga pod kišobran jugoslovenske federacije.

Verovatno ste do sada pročitali mračne primedbe koje potiču od zastupnika srpskog i ruskog pravoslavnog stanovišta – ukoliko je dozvoljena jedna „secesija“, šta onda može sprečiti nekog Ciganina, Čečena ili Oseta da proglasi sopstvenu državicu? Trebalo bi se prvo upitati da li je trebalo da bosanski Srbi prvo razmisle o ovom i da li su mogle naučiti i nešto bolje od „realista“ ili Kisindžerove škole, koje sada liju suze licemerja? Zatim, upitajte se da li vam je poznati bilo koji slučaj uporediv sa kosovskim, gde je nacionalna manjina dugo bila zatočena u veštačkoj državi.

Naravno, trebalo bi priznati da je ovo katastrofa za Srbe i zaista velika nepravda u smislu da je time naneta uvreda njihovom ponosu i istoriji. Međutim, ovu nepravdu su sami sebi naneli. Sećam se da sam na Kosovu video „naselja“ koja je Miloševićev režim gradio u uzaludnom naporu da promeni demografsku strukturu stanovništva. A ko su bili ti ubogi „doseljenici“? Nesrećni srpski civili koji su živeli u hrvatskoj oblasti Krajini, dok rat njihovog neustrašivog vođe za „Veliku Srbiju“ nije doneo opštu katastrofu i na kraju ih proterao sa imanja i domova koje su branili vekovima. Pošto im je obećana nova zemlja na kolonizovanoj albanskoj teritoriji, proterani su i iseljeni još jednom. Pitam se gde su sada. Možda bezumno kamenuju Mekdonalds u Beogradu i zaklinju se kako nikada neće zaboraviti na izgubljenu slavu iz 1389, a možda se povremeno i pitaju gde li su pogrešili.