Treba da priznamo Kosovo

Do sada je Španija u pogledu Kosova vodila podobnu politiku podređenu unutrašnjoj politici. Ali sada po završetku izbora, pravi je trenutak da se naša politika usmeri u pravcu promocije stabilnosti na Balkanu, jedinog legitimnog cilja koji treba da je inspiriše. Zbog toga bi, nakon dva meseca od proglašenja nezavisnosti, Španija trebalo da iskoristi stvaranje nove Vlade i da prizna Kosovo.

Kad pogledamo unazad, jasno je da proglašenje nezavisnosti nije baš bilo poželjno; Španija, kao i mnoge druge države, više bi volela da su dve strane postigle međusobni dogovor, koji bi Evropa i međunarodna zajednica svesrdno odobrile, nego što je došlo do jednostranog i loše usklađenog proglašenja nezavisnosti. Međutim, ne može se poreći a ni preinačiti činjenica da sada postoji nova realnost do čijeg će prihvatanja neizbežno doći u jednom trenutku. Kosovo je trenutno država pod zaštitom Evropske unije na osnovu Ahtisarijevog plana, koji podržavaju Ujedinjene nacije. Španija je podržala taj plan koji i dalje treba da podržava budući da sadrži najbolju garanciju za stvaranje jedne postojane, demokratske i poštovane države u kojoj će svaki pojedinac i manjina imati svoja prava.

Ovakav korak neće dovoditi u pitanje odluke koje je svojevremeno donela prethodna Vlada, niti bi trebalo da podrazumeva prihvatanje bilo kakvog kompromisa što se tiče budućih događaja. U skladu s tim, Vlada Španije bi mogla da ostane pri svom stavu, koji je svojevremeno iznela, da je nezavisnost Kosova jedinstven slučaj i da ni na koji način ne može da se iskoristi kao presedan, ni na unutrašnjem, a ni na međunarodnom planu. Dakle, time se ne bi priznalo pravo Kosovu da proglasi jednostranu nezavisnost, već, ostavljajući na stranu pravnu debatu koja nas vodi u ćorsokak, da se konstatuje i na odgovarajući način prihvati činjenica da je Kosovo nezavisno od Srbije.

To priznanje bi doprinelo stabilizaciji nove države. Do stranih ulaganja neće doći ukoliko ne postoji stabilnost i potpuna garancija za postojanost. Demokratske institucije na Kosovu neće moći da napreduju, kao što ni sposobni ljudi neće imati motivaciju da ostanu i doprinesu stvaranju jedne stabilne države. Usled svega toga, bez čvrste i odlučne podrške EU i međunarodne zajednice, Kosovari, bilo da su Srbi ili Albanci, neće imati pred sobom čvrstu nadu u bolju budućnost.

U isto vreme, takva odluka bi poslala važnu poruku srpskim nacionalistima, kao i onima iz Rusije koji taj nacionalizam pothranjuju, da EU, uprkos svojim podelama, nije samo paralizovani posmatrač.

U ovom trenutku, odsustvo priznanja šalje pogrešnu poruku srpskim vlastima, koje, usled toga, veruju da se nezavisnost može poništiti ili da će pak EU tolerisati da Beograd de facto pripoji region severno od Ibra, gde živi 40 posto srpskog manjinskog stanovništva. Do sada je EU izbegavala razmeštanje svojih trupa u tu oblast kako bi izbegla incidente koji bi mogli još više da raspale strasti neposredno pred važne izbore 11. maja. Ali uskoro će misija EU (Euleks) morati ponovo da razmesti svoje ljude na pomenutoj teritoriji kako bi pokrenula institucije i politiku u skladu sa Ahtisarijevim planom, u kome je predviđeno da se stvori demokratsko i multietničko Kosovo.

Zauzimanjem takvog stava, Vlada Španije bi se priključila većini svojih najbližih saveznika, koji su već priznali Kosovo: tačnije rečeno, radi se o više od dve trećine članica EU, među kojima su i najveće zastupnice međunarodnog prava kao što su Holandija i skandinavske zemlje; svaka treća članica NATO-a ili OESR-a, i 20 od 25 najbolje kotiranih zemalja na listi Democracy Index koju sastavlja The Economist , uključujući i zemlje koje su, zbog unutrašnjih prilika, takođe posebno osetljive na tu temu, a to su Kanada, Belgija i Velika Britanija.

Sprovođenje ovakve mere olakšalo bi situaciju dvema značajnim državama u susedstvu, Makedoniji i Crnoj Gori, a pored toga španska diplomatija bi mogla da povrati svoju vrednost ukoliko bi uspela pravilno da upotrebi svoje argumente i kontakte, i na taj način ostavi otvoren prolaz za priznavanje drugim državama koje se do sada nisu izjašnjavale, posebno u Latinskoj Americi i u arapskom svetu. Na taj način bi priznanje doprinelo i zauzimanju čvršćih pozicija Španije unutar EU, pri čemu bi joj se otvorila mogućnost da se pozabavi ogromnim društvenim i ekonomskim problemima na Balkanu, sa čijim se rešavanjem mnogo odugovlači, pokazajući pritom da je spoljna politika Španije, čak i u situaciji kad kosovska kriza izaziva unutrašnje probleme, u stanju da upravlja složenim scenarijima. Time, Vlada ne bi samo odlučno doprinela stabilnosti regiona, već bi pomogla da se naša zemlja nađe u jezgru evropskog vođstva u ključnim momentima.

Autori ovog članka su Hose Ignacio Torreblanka, direktor kancelarije Evropskog saveta za inostrane poslove u Madridu i profesor na Nacionalnom univerzitetu za učenje na daljinu (UNED) i Hordi Vaker i Fanes (Jordi Vaquer i Fanés), koordinator evropskog programa Fondacije CIDOB (Centar za istraživanje međunarodnih odnosa i razvoja).

http://www.elpais.com/articulo/opinion/Reconozcamos/Kosovo/elpepiopi/20080422elpepiopi_5/Tes