Balkansko bure gasa

Najavljeni "bliski susret opasne vrste" američkog i ruskog energetskog projekta snabdevanja EU gasom, dogodiće se na prostorima uzavrelih balkanskih raskršća. Već su uveliko u toku manevri velikih igrača u cilju zadobijanja prioriteta za sopstveni prodor. Italijanski i ruski premijer, Silvio Berluskoni i Vladimir Putin, u nedavno potpisanom sporazumu udvostručili su kapacitet "Južnog Toka" na 40 milijardi kubika gasa. Ruski eksperti pri tom tvrde da će njihov gasovod "biti gotov mnogo ranije" od konkurentskog, američkog "Nabuka".

- Nemam ništa protiv "Nabuka", ali ne vidim odakle će nabaviti gas – "naivno" se zapitao Putin u vezi sa američkim krakom gasnih makaza. Njegovo mišljenje očito deli i italijanski premijer, ali ne samo on. Veliko komešanje oko budućnosti energije za Evropu u velikom je zamahu.

Bajden je u međuvremenu požurio na Balkan. Prvo u Sarajevo, pa zatim u Beograd, gde je pokušao da obezbedi srpsko "nemešanje u sopstvene stvari". Taj koncept u duhu mirenja sa sudbinom srpskog dela Balkana, predodređenom u Vašingtonu, podržavaju domaći "analitičari", podobni po vladinim kriterijumima.

Niko, vođen lošim iskustvima američke implementacije rezolucije o Kosovu i nedavne preporuke Kongresa da se izvrši "revizija Dejtona", ne istražuje kakve su prave, zasad skrivene namere SAD u odnosu na srpske prostore, a one lako mogu biti vezane baš za energetske tokove.

Recimo, da se preuzimanjem celog Kosova i utapanjem Republike Srpske u unitarnu muslimansku Bosnu otvori put islamskim zemljama ka novim koncesijama na pravoslavnim teritorijama. To je strateška ponuda nagrade islamu da se gasom napuni "Nabuko" i to iz zemalja Azije, posebno sa oboda Rusije.

Islamski blok u predsoblju Evrope, na samim vratima preostale Srbije - da li je to teorija zavere ili nacrt prakse? Isto tako, srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac, po povratku iz Turske, izjavljuje (sic!) da smo sa Turcima u rođačkim odnosima. Kao da ključni član vlade duva u jedra američkog plana za Jugoistočnu Evropu (SECI) u kome se predviđa povratak turske interesne sfere (kao regionalne sile) na Balkan. Na tome se u Vašingtonu radi već više od deset godina.

Istovremeno, Turskoj se iz Bona stavlja do znanja da se (preko Balkana) može graničiti sa Evropom, ali da u nju, vala, ući neće. Turska, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija i BIH, kao da su zajedno na mapi beskonačnog puta u EU. Sluti nekako na to, posle neskrivene odbojnosti stare Evrope da zaustavi invaziju klijentelističkih, proameričkih režima da se ubaštraju u EU.

Albanija, Kosovo i unitarna Bosna, koju namerava da stvori diplomatska ekipa na čelu sa Hilari Klinton, a uz podršku Turske, jak su adut da i "Nabuko" dobije gas od Alahovih sledbenika, koji su uzeli za metu Stari kontinent. Da bi preživela kao velesila, Amerika je spremna da čini ustupke i na računa svojih zapadnih "prijatelja". Ništa novo, zar ne?!

Kako to uvek biva kada se radi o borbi za stratešku prednost, sredstva se ne biraju. Uključujući tu proizvodnju daljih destabilizacija, novih secesija na tlu Evrope, posebno Balkana, prostora gde se američka politika komadanja država i provociranja ratova tokom protekle dve decenije najbolje "primila". Upravo preko ovih "uspeha", Klintonova diplomatija se nametnula Obami, što je svakako loša prognoza za Beograd.

Već duže vreme na udaru je i Grčka, kao jedan od garanta izgradnje "Južnog toka". Ko su ti "zakukuljičeni" anarhisti koji lome kičmu režimu u Atini? Ispostaviće se, isuviše kasno, kao i slučaju Crvenih brigada u Italiji, da su ti nekontrolisani "revolucionari" ustvari instruirane bande CIA. Ili, ako hoćete, možete ih nazvati "otporom" projektu prolaska ruskog gasa preko Grčke do Apenina.

U toku je ofanziva zastrašivanja na prostoru Istočne Evrope. Nekadašnje članice Varšavskog pakta, do grla zadužene, samo ove godine bi trebalo da plate 400 milijardi dolara na ime kamate. Idealna je to pozicija za Vašington da im pojača žar antimoskovske politike. Kao u Ukrajini, nedavno, kada je Juščenko mrežu za transport ruskog gasa ponudio na kontrolu Briselu. Od predsednika Bugarske zahteva se da pritiskom na vladu i parlament raskine sporazum o pravu prolaska ruskog gasovoda preko bugarske teritorije. Za sada taj pokušaj nema uspeha. Čak se i Tadić drži.

Dobro obavešteni "Le Mond Diplomatique", časopis koji bi se globalističkoj bujici medija mogao izdvojiti kao redak kritički okrenut temama neokolonijalne politike SAD, upozorava u svetlu svih već povučenih poteza u američko-ruskom gasnom gambitu da će, najkasnije do ovog leta i ako ne bude boljih opcija, Vašington destabilizovati vlade u Sofiji, Atini i Beogradu, sa ciljem da izdejstvuje instaliranje novih marionetskih garnitura koje će raskidati ugovore o pravcu prolaska ruskog gasovoda.

Ako se ova upozorenja stave pod lupu, onda obrisi svih političkih zbivanja, od prošlogodišnjeg iznuđenog izbornog ultimatuma Tadića sa primesama puča, preko sramnog debakla radikala, za koje se verovalo da su brana secesionizmu, dobijaju realan okvir. Sve to neodoljivo podseća na one scenarije, slične kao jaje jajetu, koji se ređaju na tlu Balkana još od Berlinskog kongresa.

Organizovana spolja, destrukcija se odvija i u srpskom parlamentu.Trebalo bi ga, urušavanjem ugleda, izbrisati sa spiska onih koji usmeravaju srpsku suverenu volju. Taj "kokošarnik", nameće se utisak, prosto vapi za novom etapom puzećeg državnog udara koji bi mogao nastati usvajanjem zakona u kome ministar unutrašnjih poslova određuje podobnost političkih partija, pokreta, skupova, političkih slogana i obeležja. I sve to pod motom borbe protiv fašizma u Srbiji, uz voluntarističko tumačenje zakona izvršne vlasti. Sada se dve polovine naslednika Osme sednice znoje kako da obezbede naručeni statut Vojvodine, a da ne izgledaju direktno umešani. Možda da pozovu Euleks. Time bi se definitivno ostvarile mogućnosti da buduća vojvođanska džava kontroliše ventil na ruski gas. To je, pre svega, zahtev Vašingtona.

Da li SAD zaboravljaju da bure gasa ništa manje nije opasno od bureta baruta. Ili baš namerno krešu varnicu, mada su se odnosu moći u svetu značajno na kantaru pomerili na njihovu štetu. Sve upućuje na to da je reč o politici izazivanja novih ratova, u kojima su, bar do sada, SAD redovno profitirale i produžavale vek svog modela kapitalizma. Onog istog koji je danas na izdisaju.