Нови стајлинг старе даме

Политика све више подсећа на времешну госпођу која из дана у дан скраћује сукњу, увећава деколте и упућује се на корзо где врви од младих заводница. Њихов стил је проблематичан, али понуђени атрибути неспорни, и у складу са трендом улице Страхињића Бана.

Знам да Београдом кружи пакосна флоскула да читаоци овог најстаријег и најугледнијег листа на Балкану умиру (од старости). Ипак, сумњам да се млађа читалачка публика може привући ка темама сериознијим од политичког и естрадног трача, који се у нас све више прожимају, насловном страном са крупном колор етикетом радија Б 92 и претњама министра Динкића новинарима. Ипак, Политика није ИНСАЈДЕР и не би требало да буде.

Онима који се усуђују да се баве ликом и делом министра, сазнајемо, прети суд. Како се пробити до апсолутно валидних доказа у земљи где ни једна велика афера, ни једно убиство, а ни смакнуће премијера, нису добили убедљив судски епилог. Свака политичка гарнитура бира своје доказе и своје судије.

Занимљиво је да суд, својевремено, није штитио Никсона од импичмента, мада је кривица америчког председника мачији кашаљ у поређењу са оним шта раде првоборци петог октобра. А да не говорим о изјави министра проценитеља да Руси руше њега, а не он њихов гасовод.

Таква презентација суштине проблема резервисана је за новине специјалне намене, иза које обично стоје или службе или тајкуни. А они све чешће наплаћују душевни бол када се спомене први милион. Мој колега, који је једног господина под имунитетом изложио сумњи да су му „лепљиви прсти“, ускоро ће морати да плати 4000 евра због изгубљеног спора. А није на челу управног одбора. Претпостављам да ће младим новинарима, трагачима, дати пар искусних савета да не понављају његову грешку.

Има ту још једна ствар. Зар ћаскање са Бећковићевом, која је министру понудила раме за плакање, заиста представља неку врста императива да се „стенограм“, у виду страшног суда, обзнани јавности на уводној страни новине. Са наговештајем како ће свака упитаност над салдом министара бити утужена – то пред судством које из дана у дан постаје све више партијско.

Разумем носиоце власти што кроз овакве сигнале покушавају да застраше јавност и то усред кампање која доказује невероватну расипност и корумпираност њених представника. Поједини зарађују месечно равно 50 пута више од обичних грађана. Да ли је могуће да толико и вреде?

Али, да ли је лист Политика место за такве опите (не)демократије и то само пар дана пошто је на чело дошла нова гарнитура, од које се очекује не само већи тираж, већ и већа одвојеност од центара моћи. Или ћемо, као у време Слобе, добијати свакодневно оваквом политиком без алтернативе, по глави становника.

Плашим се, уосталом, да ће амбасадор Мантер јавити новом државном секретару САД, Хилари Клинтон (а то је врло оштра госпођа) да је, захваљујући Млађи, добила тек трећу страну после инаугурације, која је, иначе, тема дана свих аналитичара у свету. Интересантно је, вероватно ни мало случајно, да се оцена шта овакав избор значи за Балкан, заобилази у нашим новинама, а потурају се резервне сензације и виду Кришта, Вељиног џипа, Цециних милион евра и увређености министра.

Добро да је министар био дете кад је та прва страна била резервисна само за Тита, иначе би могао помислити да га чека судбина највећег српског сина. Мада, ко зна ....   

Када љубитељ хоће озбиљну музику он иде у Коларац, ако воли добру литератуту походи Народну библиотеку, а ако, пак, жели духовно очишћење одлази у Саборну цркву. А када хоће озбиљне новине, купује Политику. Зашто би се Политика, по сваку цену, мењала у корист своје штете и има ли јавност право да исказаним мишљењем брани ову националну институцију која не припада само овом времену и оваквим реформаторима. Њихов биланс погрешно схваћеног европејства по национални идентитит и самопоштовање грађана више је него онеспокојавајући. Управо зато, сви ми који деценијама, у виду култне радње, купујемо Политику, имамо право да макар бранимо до сада уложено. Ми смо, свакако, морални акционари листа.