Гаврило Принцип, видовданска етика и Млада Босна

Ко хоће да живи нек мре,

ко хоће да мре нек живи!

Гаврило Принцип, Умирање (1914)

Амбивалентан однос српске јавности према лику Гаврила Принципа

У ове дане подсећања на догађаје који су пре сто година умногоме обликовали даљи ток историје XX века, а поготово поставили позорницу за све блиставе победе и горке поразе које је наш народ у овом веку претрпео, тешко је отети се утиску да је разочарана, духовно обесиљена и морално поклекла српска јавност показала кудикамо више поштовања према својим прецима и историјским великанима, него што би неко могао очекивати руководећи се њеним посртањем на савременој историјској сцени, на којој се последњих двадесетак година, наизглед, и не бави ничим другим, него поништавањем свих тековина које су нам у аманет оставили Срби XX века. Руку на срце, свакако нико није од данашњих девастираних и поражених српских земаља (којих је, као и Срба, са сваком деценијом све мање) очекивао велика славља, блиставе војне параде и скупе прославе, које не би ни приличиле народу који се, након турбулентних сто година најкрвавијег века у историји човечанства, по свој прилици само вратио на његов почетак. Али се зато према херојима оних времена, када су наше земље и наш народ очигледно били дорасли историјским догађајима у које су се уплели, ових дана ипак мање-више односило са дужним пијететом, достојанством и поштовањем, ако и са врло искреним неразумевањем.

„Неразумевање“ је управо централна реч којом се може описати однос данашњих Срба према негдашњим „видовданским херојима“, њиховој борби, идеологији и вредностима, и док се наша јавност у припреми за овај јубилеј заиста из петних жила трудила да оправда и одбрани чин Гаврила Принципа и његових сабораца из Младе Босне, веома често је то чинила из погрешних разлога, у најбољем случају из уважавања предака и поштовања према званичној српској историографији која још увек није лустрирана из српских уџбеника, а у најгорем – из осећаја да се младобосанци морају бранити „да се Срби и Србија не би блатили у очима света“. Штавише, пратећи тему Сарајевског атентата и српске историје друге деценије прошлог века, у српској јавности и медијима изненађујуће често постављало се питање „да ли је Принцип био терориста“, а како се сам јубилеј приближавао, чак и скандалозно „да ли је Србија изазвала Велики рат“. Наравно, у српској јавности (уз изузетак громогласне групе муслиманских и хрватских националиста из београдског Круга двојке), оба питања постављана су реторички, као шлагворт за неку верзију лекције из „званичне српске историје“, оба одбачена као груби анахронизми и бесмислене симплификације изузетно комплексног историјског догађаја, али је опет толико често постављање (уз колико-толико учестале потврдне одговоре, пре свега у Сарајеву и Загребу) у неку руку дало је овим питањима легитимитет стварног историјског питања и истинске историјске, политичке и моралне дилеме.

Имајући ово у виду, једно од најважнијих питања који српска јавност може себи да постави јесте како ми, заправо, оправдавамо револуционарну борбу Принципа, Жерајића, Чабриновића и др., и на основу којих аксиолошких критеријума их сматрамо за хероје српског народа (и шире). Другим речима, на којим темељима се заснива моралност Младе Босне и српске (и јужнословенске) борбе против аустроугарског и других империјализама? Ово није ни најмање наивно питање, будући да се у много чему расправа о моралности револуционарне борбе у Босни насилно гура у питање легитимности (а неретко и легалности) те борбе, па се српски историчари и теоретичари заустављају на одбрани Принципа од оптужби за тероризам, али далеко од „неугодних импликација“ о дужности борбе за слободу и уједињење, које у добром делу данашње српске и регионалне јавности не би биле ни најмање топло прихваћене.

Младобосанце су за хероје и утемељитеље свога друштва и аксиологије „народне слободе“ проглашавале све Југославије, а југословенски сепаратисти и постјугословенски националисти су се ограђивали од њих (у случају Хрвата и босанских муслимана то је често попримало комичну форму), док су их Срби, идеолошки слуђени и међусобно подељени, наставили поштовати више из инерције и ината, него из поштовања према њиховим идеалима и вредностима. То се веома јасно види из бројних немуштих настојања, како да се они одбране, тако и да се осуде пред лицем „савремености“.

Контекстуалистичка и консеквенцијалистичка школа историјског ревизионизма

На први поглед, нема ничег спорног у тврдњи да се борба младобосанаца заснивала на секуларним и етнички неопредељеним принципима слободе и самоопредељења. Да је она била секуларна јасно је из чињенице да је међу младобосанцима било и муслимана, католика и атеиста, да је била етнички неопредељени сведочи то што ни они сами (баш као и српски народ на почетку века) нису били начисто да ли се боре за уједињење свих Срба, Срба и Хрвата, Јужних Словена, или Балкана као целине. Самим тим се и питања слободе и самоопредељења веома лако релативизују постављањем питања о чијој слободи је реч, и ко је историјски субјект који треба да се самоопредели. Реалполитички контекст приступа Младој Босни тако нужно намеће једну конекстуалистичку и консекванцијалистичку етику, од којих прва води неизбежној релативизацији Принциповог чина с обзиром на идеолошку интерпретацију његових мотива (великосрпски национализам, југословенство, социјализам и сл.), док друга чини то исто разматрајући његове последице, пре свега у наше сопствено време. Оба ова приступа воде бесмисленом дневнополитичком превредновању историје и плитком ревизионизму, утолико што свако ново време собом носи нову аксиолошку терминологију (па атентат на политичког вођу као саморазумљиво средство политичке борбе уступа место савременом појму „терора“), док чињеница да је сваки историјски чин узрочно-последично одговоран за све што је након њега уследило чини немогућим било какво вредновање историје и заробљава историографију у „вечној садашњици“ и перцептивној свести.

У свом највулгарнијем облику обе ове школе историографије дају потврдне одговоре на питања од којих смо кренули – Принцип нужно јесте био терориста, јер би атентатор на било које државно лице било које земље данас неминовно био проглашен таквим, а Србија нужно јесте „изазвала Први светски рат“, јер целокупно историјско догађање током рата произилази из низа реакција на Сарајевски атентат, који је опет уследио као последица српске борбе за слободу и уједињење свих Срба у једној држави. Наравно, на оповргавање ових тврдњи не би ни било потребно трошити превише речи. „Тероризам“ је борба за политичке циљеве путем застрашивања становништва како би оно извршило притисак на своју политичку елиту, која је самим терористима недодирљива; атентат на Фердинанда је, пак, био удар на саму „недодирљиву елиту“ уз огромну подршку локалног становништва, које је антагонизовано од стране те елите као страног окупатора, колонизатора и поробљивача. Исто тако, Србија је одговорна за Први светски рат таман колико је Македонија одговорна за Други балкански рат, или црни робови за Амерички грађански рат – оно што је до рата довело била је, не жеља јужнословенских народа за слободом, већ управо империјална политика великих сила за које је (уз часни изузетак руског императора Николе II) Србија и њен мали народ била једва нешто више од пиона на шаховској табли.

Наравно, поменути облици контекстуализма и консеквенцијализма широко су распрострањени, не само унутар светског, већ и унутар локалног српског и балканског дискурса о Првом светском рату. Ништа домаће коментаторе више не забавља од разоткривања различитих „веза“ босанских револуционара тајним и полутајним организацијама у региону, односно широког распредања различитих теорија завере и закулисних радњи оног времена, које по правилу навијају за геополитички центар који говорник у данашње време подржава (Русију, германски, односно англосаксонски Запад). Исто тако је историјска „накнадна памет“, односно свест о трагичној судбини касније основане Југославије, а поготово језивим размерама етничке мржње и сукоба чија је позорница она постала, веома често повод да се младобосански покрет одбаци у целини, или да се му се некритички намећу идеологије каснијих „југословенских државних национализама“ (било Александров, било Брозов). Наравно, у корену тог отимања о наслеђе Младе Босне (односно његово некритичко одбацивање) лежи управо етничко неповерење према „јужнословенској браћи“, коме су, руку на срце, кумовали догађаји који су уследили након што је Млада Босна одиграла своју историјску улогу на Балкану.

Међутим, ово вечито разводњавање приче о сарајевским револуционарима и атентату реалполитичким и историјским контекстом често замрачује перспективу на једноставну моралност онога што су они чинили, и специфичну резонанцу коју је та моралност остварила са националним и политичким циљевима српског народа и државе на почетку XX века. Никада не треба сметнути са ума да је Србија (уз Црну Гору и Грчку) једна од ретких учесница у Првом светском рату – који представља интернационални симбол моралног посрнућа Европе – која нема ничега да се стиди у вези са својим учешћем у овом рату, који за њу представља истинску епопеју преживљавања, васкрснућа и хероизма. Међутим, да би се могла донети оваква једна морална оцена, потребно је разумети у ком смислу се политика и етика српског народа у Великом рату разликовала од политика и етика империјалних сила, а кључно место у томе заузима разумевање теоријског чвора идеологије Младе Босне.

Милош Обилић као етички идеал

Теоретичари који инсистирају на југословенству Младе Босне, а затим га тумаче у складу са доцнијим, пре свега комунистичким југословенством, свакако могу изнети веома убедљиве аргументе у прилог свога тумачења, али један аспект приче о Сарајевском атентату им редовно промиче – значај чињенице да се он догодио на Видовдан. Однос секуларне и грађанске Србије према овом великом религијском празнику је крајње амбивалентан, баш као и њихов однос према Косовском боју. Када се из Видовдана и Косовског завета искључе његове религијско-духовне компоненте, од њега остане мало шта више од „величања пораза“ и „култа ината и неразумног пркоса“. Али чак и Срби који немају нарочитог поштовања према специфичној православној и хришћанској култури свог поднебља и својих предака увек су придавали Видовдану нарочит пијетет. А чињеница да је надвојвода Фердинанд одлучио да свој свечани дефиле кроз Сарајево организује на Видовдан јесте нарочит шамар у лице српском народу у Босни, док је за младобосанце то допринело конституисању моралне обавезе да се на страног окупатора и завојевача удари баш на тај дан.

Некоме ко овоме догађају приступа изван контекста српског националног памћења ова веза може изгледати безначајна, али за сваког Србина који је читао о Сарајевском атентату – а без сумње и за све Србе који су у атентату учествовали – између Принциповог метка за Фердинанда и Обилићевог ножа за Мурата може се повући саморазумљива и неспорна паралела. Милош Обилић до те мере представља централну фигуру српског народног етоса, и истовремено парадигму народне моралности и појма дужности, да је у народном језику фраза „изаћи пред Милоша“ у етичком смислу синонимна са „изаћи пред Бога“. Цар Лазар и Милош Обилић из народног предања вековима су за генерације српских хајдука, ускока, устаника, комита и револуционара представљали есхатолошке идеале и отелотворење врлине и моралности, и управо имајући у виду ову дубоко укорењену косовску („видовданску“) етичку традицију најлакше ћемо разумети стремљења и вредности младобосанаца.

Наравно, у савременом српском дискурсу релативизовање и разградња мита о Обилићу нису ништа мање присутни од прозивања Принципа као „терористе“. При томе се нарочито инсистира на Обилићевом чину као „нечасном“, будући да он, по предању, никада не би био изведен пред Мурата да султан није рачунао на његову „витешку реч“ да је „окренуо ћурак наопако“. На тај начин Милош је „злоупотребио благонаклоност падишаха“ и убио га „на мучки и невитешки начин“. Моралност овог чина може се интерпретирати на више начина. Пре свега, како је то лепо показала позната и често реинкарнирана анегдота о Александру Македонском, издајник и превртљивац је већ погазио своју реч и завете, па самим тим није особа која поседује част коју би могла да брани. Обилићево потезање ножа на Мурата приказано је стога управо као одбрана те части која би била неповратно укаљана кудикамо страшнијим чином издаје (ово додатно појачава народни наратив из „Кнежеве вечере“). Занимљиво је што Милошев чин, у складу са овом интерпретацијом, истовремено служи као прекор свим оним српским великашима и витезовима који јесу прешли на турску страну, и на тај начин трансформише једну високо ритуализовану „витешку етику“ у морал самоодржања и бескомпромисног отпора српских хајдука и комита, који је толико био омиљен и код југословенских комуниста, који су управо због тога на свој начин поштовали, како Обилића, тако и Принципа.

Истовремено, Муратово убиство може се посматрати и кроз друге етичке призме. Ако се изузме полу-лакрдијашка интерпретација, у складу са којом се Обилић одлучио на убиство „јер је од њега тражено да пољуби султанову чизму“ (за разлику од високоморалног Обилићевог лика, овакав чин кудикамо више приличи ћудљивом, импулсивном и етички знатно амбивалентнијем лику Марка Краљевића), једна од убедљивијих интерпретација Милошевог чина могла би се тражити у кјеркегоровском појму „телеолошке суспензије етичког“, у складу са којом би се Обилић, веома у духу народног предања, конституисао као Кјеркегоров „витез вере“.

У складу са овом интерпретативном матрицом, све споне витешког морала или средњовековне великашке врлине, које би важиле у оквиру важећег етичког система Србије XIV века, биле би пресечене за рачун, не витешке части и војничког морала, већ једне религијске дужности према трансцендентном и есхатолошком, оличеном у „кнежевој клетви“ и „Небеској Србији“, као нарочитим српским варијантама традиционалних есхатолошких митова. На тај начин је Милош убиством Мурата испуњавао више од своје „дужности“ и „моралне обавезе“, он је испуњавао свети завет који његов моралитет уздиже изнад сфере етичког и диже до сфере религијског и метафизичког. Његова дужност и обавеза нису били морални, они су били сакрални.

Без икакве сумње, оваква једна етика теоријски је неодржива за било кога ко се налази изван њеног аксиолошког система, за кога она представља један фундаменталистички макијавелизам и повратак већ оспореним контекстуализму и консеквенцијализму, али за некога ко као алегоријске моралне максиме усваја Кнежеву клетву и идеал „Небеске Србије“ (у којој Лазар и Милош свакоме Србину „суде према заслугама“), а то је управо био случај са већином наших сународника одгајаних током протеклих векова и добрим делом младобосанаца, за њега Муратово убиство није представљало „циљ који оправдава средство“, већ управо најузвишенију моралну дужност, којој се приступало са религијским жаром, апсолутном посвећеношћу и крајњом несебичношћу.

„Видовданска етика“ и српско југословенство

Као што је већ речено, нема никакве сумње да су младобосански револуционари обилато користили косовски мит, као и на њему засновану поетику и етику српског романтизма, да мотивишу и оправдају своју револуционарну делатност. И ако су њихове вредности биле испреплетане са низом других, потпуно савремених идеја (попут идеја грађанске слободе, политичке једнакости, јужнословенског и балканског уједињења, антиимперијализма, социјализма итд.), косовска „Видовданска етика“, како ју је крстио славни српски класичар и филозоф Миша Ђурић, представљала је њихово тврдо језгро и несводљиви остатак. Неки од њих тога можда чак и нису били у потпуности свесни, али српски народ је њихову борбу непогрешиво ставио у контекст „Кнежеве вечере“, прозвавши их „Видовданским херојима“ и изједначивши убиство Фердинанда са убиством Мурата, а њих опет са свим тираноубиствима којима се поноси светска историја све од времена Хармодија и Аристогитона. Ово, дакако, не значи да Младу Босну треба интерпретирати користећи религијску матрицу, али чак и ако се интерпретира као потпуно секуларна, њихова револуционарна делатност била је у такту са народним предањем, вредностима и моралитетом заснованим на етици тзв. „Косовске вертикале“. Ова укорењеност у косовску традицију као „категорички императив“ слободе, правде и јединства очитовала се кроз бескомпромисност, идеализам и духовни залет младобосанаца, баш као што је њихову писану заоставштину чинила изванредно моралном, естетичном и узвишеном.

Један део српске и јужнословенске јавности, који се не одриче Младе Босне, али њихову делатност нужно смешта у симплификоване (комунистичке) парадигме „југословенства“ као „анационализима“ и „антинационализма“ (при чему је њихово поимање „национализма“ једнако извитоперено као и њихово поимање „југословенства“), без сумње би проглашавање Ђурићеве „Видовданске етике“ за истоветну са етиком Младе Босне видео као својеврсан скандал и травестију, али овај знак једнакости је скоро самонаметљив. У овом свом младалачком спису, који је објављен у Загребу исте године када се догодио Сарајевски атентат, Ђурић у најбољем духу српских романтичара и модерне интелектуалне елите гради једну изузетно упечатљиву и модерну, а етички и естетски савршену верзију традиционалног „Косовског завета“, али без имало устезања да о видовданском моралу и косовској вертикали говори као о заветима „југославенског народа“. О овом сјајном етичком спису, који се може посматрати као врхунац оригиналне етике српског романтизма, Ђурић пише како је „Народ Југославенски дубоко на Косову рањен губитком српске царевине“, што из перспективе савременог српског јавног дискурса не може, а да не буде одбачено, од стране добронамерних коментатора као бесмислица и наивност ондашњег српског народа, а од стране оних злонамернијих као опасна заблуда и погубна политичко-идеолошка странпутица.

Па опет, ова врста дубоке сентименталне љубави према српској епској традицији, праћена идејом да српски народ заједно са другим Јужним Словенима не само да заслужује своје место на културној и духовној мапи Европе, већ штавише, да као такав може да на Старом континенту понови и чак надмаши достигнућа великих народа и држава, ослањајући се у највећој мери на своју самобитну културу и систем вредности, стоји у корену не само младобосанске, српске, југословенске и, касније, антифашистичке борбе за слободу, правду и равноправност, већ истовремено у највећим достигнућима српске и југословенске културе, уметности и књижевности између два рата.

Етика Младе Босне као „партикуларистичка универзална деонтолошка етика“

О каквом је етичком систему реч? У темељу косовског мита лежи једна партикуларизована и народним колоритом обојена варијанта хришћанског учења о спасењу. Али док хришћанска религија проповеда универзално спасење за све који се придржавају праве вере и воде честит живот у складу са хришћанским моралом, српска „Видовданска етика“ на ове опште моралне норме, очуване кроз балканско, пре свега православно хришћанство под Турцима, Аустријом, Млецима итд., додаје „Косовски завет“ оличен у „кнежевој клетви“ и српском народном епу, завет просторно, временски и културолошки локализован на Косово поље 1389. године, и обавезујући за сваког Србина од тада па надаље. И док је хришћанско спасење доступно свима, а поготово робовима и мученицима који истрајавају у својој интимној вери у Бога, Косовски завет додаје овом етичком императиву честитости (тј. „чојства“) и „политички“ императив борбе за слободу („јунаштва“). Присећајући се вековима пораза на Косову и завета о „Небеској Србији“, српски народ је однеговао једну нарочиту врсту етоса борбе против тираније, најчешће оличене у страном завојевачу и „зулумћару“, али у основи у сваком облику политичке осионости, самовоље и деспотизма.

Ова слободарска традиција у свакој епохи српске историје сукобљавала се „бранковићевским“ парадигмама издаје, колаборационизма и лукаве снисходљивости према окупатору и страном господару, било да се она манифестовала кроз „турчење“ (као генерички појам за одбацивање народног идентитета и завета предака кроз промену вере и имена, или кроз политичко „конвертитство“ и претворност), било кроз озлоглашени „рајетински менталитет“ који се до дана данашњег често помиње као једна од највећих и најсуштинскијих мана нашег народа. Свака генерација наших предака морала је духовно и морално раскрстити са својим „потурицама“ и са својом „рајетином“ пре него што би успела да оствари свој допринос остварењу Косовског завета, а читав низ генерација неславно је пропао у тој борби. Тако је, уосталом, и генерацији младобосанских револуционара и брилијантних српских песника и књижевника Босне, Херцеговине и Крајина, за које је заједнички мотив и modus vivendi била вечита борба за правду и слободу, претходила проклета и прегажена генерација Андрићевог кмета Симана, чији је вапај за слободом угушен у општој апатији његовог окружења, које је слободу прижељкивало, али није било спремно за њу да се избори.

Етички систем Младе Босне и „Косовске вертикале“ уопште може се стога описати као једна партикуларистичка универзална деонтолошка етика, која са Кантовом универзалном деонтолошком етиком дели „категоричност“ и „универзалност“ својих моралних максима, једнако инсистирајући на аутономији, човечности и моралној дужности сваког појединца према нормативним идеалима слободе, правде и истине, али ове максиме конституише, не као „општи закон“ за цело човечанство, већ као „завет“ једног конкретног, историјског народа. Његове вредности и идеали јесу универзални, али је његов домен важења партикуларан и ограничен компонентама једне партикуларне етничке културе и аксиологије. Парадоксалност ове „партикуларне универзалности“ веома се лепо очитује у великим моралним максимама Косовског завета – Његошевој „нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“, односно Принциповим/Жерајићевим „ко хоће да живи нек мре“, које, за разлику од Кантовог позивања на појам моралне дужности човека као човека прописују оно што етика никада није могла прописати – суперерогацију и жртвовање појединца зарад идеала слободе, части и правде.

Док Кантов категорички императив прописује хуманизам, Његошев категорички императив борбе за неоствариво и немогуће прописује хероизам. У питању је један херојски морал који се у строгом смислу не може универзализовати онако како то проповеда Кант, јер, иако слобода представља аксиолошко тежиште Кантове етике, његова етика није разматрала сценарије радикалног (и при томе законом легализованог) ропства, у коме слободно деловање повлачи за собом осуду на смрт не само појединца, већ народа као целине. Утолико се младобосански (или антифашистички) императив отпора окупатору свим средствима у строгом смислу не може нормативно универзализовати (јер, када се узму у обзир „легалне мере одмазде“ аустријских и немачких окупатора и њихових балканских сатрапа, универзализација борбе за слободу повлачи собом геноцид бунтовног и непокорног народа – што се историјски и догодило), али их то у српској народној свести не чини ништа мање универзалним. У питању је једна немилосрдна, бескомпромисна и окрутна етика, која слави херојство и жртву, а проклиње кукавичлук и самоодржање, стављајући идеал испред појединца, слободу испред живота, а „гроб“ испред „роба“.

Савремени заборав Косовског завета

Суровост и непривлачност овакве једне ригидне и бескомпромисне етике отпора по сваку цену и слободе изнад свега природно је непривлачна савременим Србима, уљуљканим у лажну благодат конзумеризма, колонијалне „стабилности“ и циничног западног аморализма. Уосталом, „Америчким сном“ („стан и ауто на кредит“), односно „Српским сном“ („добро плаћен посао на коме се ништа не ради“) просечног Србина данас бомбардују са свих страна, преко непоправљиво вулгаризоване треш-културе кабловске телевизије, таблоидног новинарства и дубинске апатије социјалних мрежа, док је за Косовски завет ипак потребно учинити извесни интелектуални и морални напор и натерати се на самостално мишљење и одговорно политичко деловање.

Али чињеница да савремено српско друштво изгледа никада даље од својих заветних идеала не значи много, на њу су указивали сви великани српског рода, и сви његови пријатељи са Балкана, из Европе и шире, па је опет свака генерација наших предака тријумфално побеђивала оно „бранковићевско“, „потуричко“ и „рајетинско“ у себи, и уздизала се изнад својих историјских околности да би задивила све часне Европљане и цели интелектуално поштени Свет својом храброшћу, правдољубивошћу и духовном снагом. Хероизам и витештво српског народа и војске током Великог рата, од обичне сиротиње и сељака, преко образоване и културне елите па све до политичког руководства на челу са официрима, владом и краљем Петром I лично, служи као само један од примера ове високе моралности народног духа у модерној српској историји, али се они могу пронаћи на низу других примера – укључујући бескомпромисну борбу против фашизма и нацизма током немачке окупације, истински прогресивну југословенску политику несврстаности засновану на антиколонијализму, антиимперијализму и солидарности, односно у малим (али у савременој Европи тако ретким гестовима) као што је одбијање да се, макар симболично, придружи савременим империјалистичким хајкама против Либије, Сирије или Русије.

Па опет, док данашње покољење очигледно није до те мере ишчашено из властитих корена и политичке традиције да би се одрекло славне историје Првог светског рата, па чак и оградило од радикалних и револуционарних метода Младе Босне, оно је постало крајње непријемчиво и подозриво према самим идеалима слободе, једнакости и правде, не којима су наши преци темељили своју политичку делатност. Довољно је погледати апатичну смиреност са катастрофалном државном политиком на Косову (парадигма „бранковићевства“), равнодушност према преумљењу Црногораца, Македонаца и домаћих муслимана ка прихватању нових, често потпуно измаштаних и генеричких „идентитета“ чији је једини циљ да се направи дисконтинуитет са српском традицијом и косовским заветом (парадигма „турчења“) и потпуну деградацију мукотрпно и крваво стечених институција демократије, парламентаризма и грађанске слободе, које су на наше очи узурпиране партијским псеудо-елитама и страним агентима (парадигма „рајетинства“), да бисмо видели колико је наше друштво далеко од свога моралног врхунца пре стотину година.

Сукоб јаловог „српства“ и импотентног „југословенства“

Ово морално и духовно посрнуће веома се лепо види у ситничавом свађалаштву „српских“ и „југословенских националиста“ око наслеђа Младе Босне, где су обе стране заинтересоване искључиво за номинално присвајање (и „брендирање“) младобосанаца као „својих“, и њихово „отимање од оних других“, али ниједна од ове две стране није ни најмање склона да покуша у своје време обновити дух узвишене моралности, револуционарног прегалаштва и политичке бескомпромисности „Видовданских хероја“. Тако „српску страну“ не занима како су њихови преци били у стању да под заставом југословенства привуку толике католике и муслимане темељним вредностима српског народа попут Косовског боја, Видовдана, српског романтизма и сећања на „изгубљено царство“, нити је „југословенска страна“ способна да југословенство види као идеологију која је ту да омогући Србима да очувају своје националне и духовне вредности, а не да их уништи и обрише у оквиру грађанистичко-анационалне уравниловке. Посвећени борби једних против других и денунцирању „српства“, односно „југословенства“ током претходних сто година, мало кога од њих занима чињеница да у тој својој „борби за идеју“ заправо служе оним истим империјалним и колонијалним силама против којих су се свом снагом заједно бориле и српска и југословенска „страна“ у два светска рата.

Као што је већ безброј пута истакнуто, да би се на историјској сцени учинила права ствар, није потребна ни моћ, ни војска, ни богатство, већ само храброст, честитост и посвећеност идеалима правде и слободе. Младобосанци су то доказали држећи се истих вредности које су створиле једног Карађорђа, Његоша и Андрића, сахранивши свемоћну K&K монархију, не снагом свога оружја, већ снагом својих идеја слободе, правде и једнакости. Ове идеје биле су по трулу и репресивну империју кудикамо погубније од Принципових метака, и зверства која су у име „еуропске културе“ починили кажњавајући „цароубице“ и „балканске дивљаке“ са сваким даном водила су их је све дубље у њихов пораз, док су жртве њихових погрома и казнених експедиција прослављене као хероји ослобођења Балкана и Централне Европе од тираније и ропства.

И колико год данашње „националне елите“ Хрвата, Словенаца или муслимана настојале да то оповргну и заташкају, сврставање њихових сународника уз Србе у тој борби (баш као и у борби против нациста) представља највећа историјска достигнућа њихових народа у XX веку, и морално спасење њихових „нација“ и „независних држава“ од историјске љаге геноцида у коме су саучествовали. Пре или касније, њихова деца сагледаће историјске догађаје XX века и схватити да су се Срби на Балкану борили и за њих, и за њихову будућност, и поново ће се отворити према моралности Косовског завета, коју су они најбољи међу њима некада толико поштовали. А српска деца ће схватити да нема ничег срамотног, нити недостојанственог у томе што су њихови дедови сматрали својом дужношћу да се боре не само за своју слободу и благостање, већ за благостање целог поробљеног Балкана, и да је застрањивање од такве вискоморалне и узвишене политике српском народу, у ретким тренуцима када је од ње одустајао, нанела више штете на духовном плану од забадања ножа у леђа од стране „бивше браће“.

Што се Срба тиче, међутим, проблем са овим узвишеним идеалима јесте управо у томе што се они не могу неговати у музејима и историјским уџбеницима, а сузбијати и искорењивати у политичкој пракси. Видовданска етика и револуционарна етика Младе Босне, баш као сваки прави морални систем, захтевају деловање, а не празне речи о прецима, слободи и части. На тај начин се српски народ се данас, по ко зна који пут у својој историји, налази у јеку једне гигантомахије за своју властиту душу и темељне националне вредности, која се води – или до потпуног уништења националног сећања и косовске аксиологије (као што је случај у Црној Гори и Македонији), или до одбацивања „рајетинског духа“ и бескомпромисног стајања на браник, не само Отаџбине и свога народа, већ слободе и правде где год да су угрожене, а у складу са сопственом снагом и могућностима. Колико год нас наши ситничави и пузави политичари у то уверавали, такву политику уопште није тешко водити, будући да ју је наш народ са успехом водио већ толико пута, суочавајући се са неупоредиво страшнијим и одлучнијим непријатељем. И увек смо се тих генерација храбрих, честитих и правдољубивих сећали радије него њихових главних идеолошких непријатеља – кукавица, снисходљиваца и чанколиза, којих је свако време било пуно, али којима се име губило са њиховим властитим надгробним споменицима.

Како се слави Видовдан

То је једини начин да се ода истинска пошта Принципу, Жерајићу, Чабриновићу, Чубриловићу – да се настави „борба непрестана“ против нових двојних монархија, нових Фердинанда и Мурата, нових Бајазита, Поћорека, Фон Макензена и Бемеа, као и разоткривање и уклањање са српске политичке сцене њихових домаћих субаша, трабаната и чанколиза. Јер не може се достојанствено славити Принцип, а затварати очи пред положајем српског народа и узурпацијом српске територије и имовине на Косову, не може се оправдавати убиство Фердинанда, а пружати рука доказаним и осведоченим убицама и ратним злочинцима, не може се клањати пред младобосанским идеалом слободе, а газити и разарати грађанска и народна слобода у оквиру бирократизованог и отуђеног партијско-државног апарата (веома налик на аустроугарски). Нити се Видовдан може славити као комунистичка школска приредба, јер није у питању дан када треба држати узвишене говоре, већ дан када треба чинити узвишена дела, којима ће се поносити каснија покољења на начин на који се ми данас поносимо Обилићем и Лазарем, Принципом и краљем Петром, Драгутином Гавриловићем, Валтером Перићем, Миланом Тепићем или Зораном Радосављевићем.

И наравно, револуционарна борба за слободу, баш као и стремљење „Небеској Србији“ не мора нужно да буде „култ смрти“ који „занемарује живе“. Али само ако се вулгарна, рајетинско-робовска идеологија „голог живота“ стави по страни може се направити простор за истински морални, духовни и културни препород српског народа и државе. Уосталом, управо то се догодило са нашом страдалном Отаџбином у периоду 1914-1918 г., током кога она, не само да је прошла кроз највеће страдање у својој историји, већ је истовремено њена култура, поезија и етика досегла свој врхунац. Са својим последњим стиховима у којима цитира Жерајића, Принцип се обратио целокупном српском народу речима једнако снажним као кнежева клетва, или као велика Његошева максима из „Горског вијенца“.

Принцип је, као толики млади Срби у свим српским ратовима XX века, узвишени идеал слободе ставио испред свога властитог живота и индивидуалне судбине, што је управо оно на шта огромна већина наших суграђана данас није спремна. Али докле год се чин Принциповог жртвовања у српском народу вреднује као врхунац националног хероизма, српски народ и држава нису изгубљени. Ако су узвишени идеали Младе Босне заборављени у нашој генерацији, сетиће их се наредна, као што је то одувек било у модерној српској историји. Јер борба је, као што знамо, непрестана, а ми смо данас последњи остаци генерације која још увек може да „живи“ јер су наши дедови зарад нашег добра били спреми да „мру“. Својим потомцима ћемо, очигледно оставити мало шта више од наде да ће они бити способни да се изборе за неки истински живот оличен у слободи, правди и истини, а који је нама, нашом сопственом кривицом, умакао кроз прсте. Оно што је сигурно – у тој борби им неће недостајати светлих узора.