О суочавању са реалношћу или метафизика пропаганде

У нашем политичком животу често се може чути израз «суочавање са реалношћу». Углавном се тај израз употребљава као «аргумент» и пласира у вези са неким тешким догађајима из прошлости (попут 24. марта или 5. августа), када су страсти грађана узбуркане. Постоје и ваљани, односно исправни начини употребе овог израза као аргумента. На пример, када се каже "Треба охладити главу, не треба мислити емоцијама! Треба се суочити са реалношћу, па шта буде!" 

У овом тексту анализираћу употребу "суочавања са реалношћу" као лошег аргумента. У "суочити се са реалношћу" под реалношћу  се мисли углавном на две ствари. У једном случају је то искључиво општа економска ситуација (незапосленост, мале плате, низак животни стандард). То заиста јесте она најнепосреднија реалност, оно у чему живимо и од чега живимо.

Ипак, људи нису "стока", оно од чега се живи није и оно за шта се живи. Постоји и она друга, културноисторијска стварност. И са њом нас последњих деценија готово свакодневно суочавају. Овим текстом тврдим да су те две реалности нераскидиво повезане у смислу да се не може говорити о једној а да се не узме у обзир друга. Да бисмо се суочили са економском реалношћу, треба да се суочимо са културноисторијском. Насупрот овом мишљeњу, те две ствари упорно се раздвајају. Прво, тврди се да је економија приоритет, а да све те културно-историјске тешке теме треба оставити у другом плану. И друго, тим тешким темама баве се професионални демагози и комесари, не дозвољавајући дискусију и намећући своја мишљења.

Суочавање са културно-историјском реалношћу има два смисла, у зависности од тога да ли га разматрамо у контексту културе и историје или пак економије и свакодневице.  Може се разумети као «суочавање са прошлошћу»  и као потискивање «високих политичких тема». „Суочавање са прошлошћу“ се овде  углавном разуме као суочавање са злочинима. Као да нам је прошлост само њима била испуњена! Имамо и експерте за ту област. Под  «високим политичким темама» које треба потиснути у други план подразумевају се углавном питања везана за ратове, злочине, помирење у региону, агресију на СРЈ и питање Косова и Метохије. На њих се надовезују питања о четницима и партизанима, СФРЈ, Краљевини, итд. Јавност или бар њен већи део их перципира као нешто мање битно или чак небитно у поређењу са правим или реалним проблемима.

Међутим, највећи проблем у причи о суочавању и потискивању је то што нам од тих нестварних, далеких и апстрактних проблема зависе сви остали – економски, културни и егзистенцијални. Не можемо да разумемо нашу социјалну стварност ако не разумемо како је дошло до ње. А предуслов сваке врсте деловања у њој, како запослења тако и суочавања са прошлошћу, јесте њено разумевање. Развој и запошљавање зависе од стабилности, а стабилност зависи од политике. Политика је овде турбулентно подручје. Зачас се из садашњег вратимо у неки прошли тренутак, како би се рашчистили неки проблеми. А тамо - четници, партизани, усташе, фашисти, црвена армија, и остали...никако да се сагласе ко је први почео! А онда неко пресече све расправе и каже "Морамо да сарађујемо са суседима на економском плану јер зависимо једни од других". У потпуности се слажем, само ми није јасно ни ко су суседи ни ко смо ми. Овде државе настају и нестају темпом који није могуће пратити.

Пуно је отворених проблема, а међу њима један одскаче. Проблем свих проблема је то  што ми немамо државу. Својом глупошћу (ако тако нешто уопште можемо приписати једној нацији, а претпоставимо да бар метафорично можемо) народ који је у овом делу света највише крви пролио за своју слободу и стварање своје државе је остао без своје државе. Ја још увек не знам шта је то Република Србија, где почиње и где се завршава, која правила у њој важе, да ли важе и до када ће да важе. Стално нам говоре о помирењу у региону, о уласку у ЕУ, о нашим западним и источним пријатељима, итд. Не разумем о чему говоре јер не разумем ко смо то ми који треба да се миримо са неким или интегришемо у неки савез. Нема нас! Хоће ли улазак у ЕУ да важи за једног грађанина РС који живи у Новом Саду и Косовској Митровици? Нема наше државе! Покажите ми је, где је? Постоји само нешто што се тумба и круни у задњих сто година. За мене је то "најреалнија реалност" од свих поменутих.

Слажем се, треба се суочити са реалношћу. Али ако се то не уради на прави начин, онда ће резултат суочавања бити гори него у случају да до суочавања није дошло. Комунистичко време о томе веома добро сведочи. Уместо да су нека питања тада решена и затворена, она су "бачена под тепих" зарад "братства и јединства". Због тога је проливено много крви и изазвано много патње. Навешћу два примера суочавања са реалношћу која нису и неће уродити плодом.

Пример 1: Савремени филозоф Лешек Колаковски у интервјуу под називом “X век умире у Сарајеву“  каже следеће: »...великосрпска стратегија се подудара са покушајима које су већ остварила два тоталитаризма двадесетог века – да се хладнокрвно и плански преиначи право народа и нација на постојање (...) У Босни, међутим, имамо отпор који пружа Сарајево, упорно опстајање аутентичног мировног покрета, тамо постоји покушај да се сачува коегзистенција...управо се у Сарајеву претвара у животну вредност мултикултурализам о коме се толико расправља о богатим западним друштвима.»

Колаковски није аутор кога сам пуно читао, али се од филозофа који се бави темама из области политике очекује да боље познаје ствари о којима говори. Узмемо ли само догађаје у Сарајеву из прве половине 1992. године, можемо комотно донети закључак да само наиван или злонамеран човек може да изјави овако нешто.

Наведени делови интервјуа  уклапају се у причу бошњачких интелектуалаца о распаду СФРЈ. Та њихова теорија, чије су основне поставке агресија СРЈ на БиХ и одбрамбени рат Бошњака, јесте потпуни промашај, идеолошка конструкција због које је започет рат у СРБиХ. Њен саставни део јесте мултикултурализам, али не онај прави и искрени, него лажни, онај који се употребљава у пропагандне сврхе и који је у сукобу са чињеницама. Право нација и народа на постојање у СФРЈ или СРБиХ (очување мултикултурализма и коегзистенције) нису угрозиле никакве српске стратегије, велике или мале, него управо оне сарајевске. Југославија се распала и поводом тог распада постоје два нивоа која треба јасно разликовати – зашто је рат почео и шта се у рату догађало. У рату су све стране вршиле злочине, у мањој или већој мери.

О карактеру и узроцима тих злочина се писало и још увек се пише. Истражује се, воде се полемике, нека суђења су завршена, а нека су још увек у току. О почетку рата се такође пише, али о њему нема дијалога. Сви имају своје верзије и држе их се «ко пијан плота». Неће бити помирења у региону без суочавања са прошлошћу, а до тог суочавања неће доћи док се питање о почетку рата не разреши. Ако су суседни народи, учесници у распаду СФРЈ, сагласни о злочиначкој прошлости српског народа, онда морају објаснити зашто је то њихов став, морају га поткрепити. Није довољно рећи «треба да превазићемо прошлост» (тако што ћете ви да прихватите верзију распада коју "цео свет" подржава) и похитамо у светлу ЕУ будућност.

Није довољно, јер да бисмо прошлост превазишли морамо је познавати. Ја не прихватам да ми Наташа Кандић и Вук Драшковић пишу историју. Некима попут њих се изгледа веома жури, они би да зацементирају питање распада СФРЈ и тако оперу своју улогу у њему. Што мање питања, то мање проблема за њих! Нема бољег доказа од овог да је то антинаучни приступ.

На њихову жалост, постоје људи који никада неће престати да постављају питања. То што ови "стручњаци" зову суочавање са прошлошћу и помирење у региону је најобичнија пропаганда. Ја и даље не схватам шта је то великосрпска стратегија. Овај кључни појам у причи о распаду коју форсирају другосрбијанци из Београда, Сарајево и Загреб чини ми се потпуно промашеним. За њих је очигледан пример великосрпства то да је ЈНА после 1991. године била српска војска и да је она требало да прошири границе Србије ка западу. Још два "поуздана" индикатора великосрпства су Меморандум САНУ и промене Устава Републике Србије, којима су неке надлежности покрајинама укинуте. Наведени примери су врло лоша евиденција за тзв. "великосрпску стратегију".

Ако је великосрпства и било, онда ово нису били његови изрази. ЈНА је постала српска војска када су из ње побегли они који нису Срби и одмах након тога почели да пуцају по њој! Природно је да је Београд био заинтересован (и дужан) да брани Србе у републикама у којима им је опстанак био угрожен и да је ЈНА била задужена за то. Не разумем шта је ту великосрпско! Поготово ми није јасно шта је великосрпско у Меморандуму и уставним променама у Србији. Та два "догађаја" се никако не могу разумети као великосрпски из следећих разлога. Да би нешто било великосрпско, то мора пореметити равнотежу између Срба и других народа Југославије.

Великосрпство би ту равнотежу (читај "братство и јединство") померило у корист Срба, а на штету других народа. Ни Меморандум ни уставне промене то нису учинили из простог разлога што те равнотеже није ни било. Она је урушавана деценијама и они су само покушали да је поново успоставе. Срби су створили Југославију, а као народ су у њој били понижени и подређени, ни у ком случају равноправни. Асиметрија коју је устав из 1974. донео то јасно показује. Није случајно што је тада једино СР Србија добила покрајине са великим овлашћењима, а друге чланице федералне републике са сличним историјским, демографским и културним приликама нису.

Зашто Срби у СР Хрватској или Шиптари у СР Македонији нису добили покрајине? Ако се ствари овако опишу, онда од великосрпске стратегије у Меморандуму и уставним променама нема ништа. За њено усвајање и ширење постоје други разлози. Они који су кренули да се одвајају из Југославије су све горенаведено знали, али им је великосрпство било добар алиби за своју работу. Наравно да су добили велику помоћ од странаца, који на ратовима пуно зарађују, али су им "ветар у леђа" биле и београдске креатуре на власти и у опозицији. У таквим околностима је било најрационалније "пригрлити" причу о "Великој Србији". Завршава вам посао - можете да радите шта хоћете, та прича ће све да опере. Странци ће да шире пропаганду, а Милошевићева екипа се савршено уклапа у додељену јој ролу. Право суочавање са реалношћу би морало да се бави свим овим питањима, а она се упорно избегавају. И то нам нешто говори!

Пример 2: Он се тиче Бриселског споразума, међународног уговора кога су потписали «Београд и Приштина». Да ли овај споразум подразумева да неко из Крагујевца и неко из Призрена не потпадају под одредбе овог споразума? Наравно да не! Правницима је јасно да међународни уговор могу да потпишу само субјекти међународног права, суверене државе. Међутим, пошто би у јавности два политичка ентитета било спорно да се користи термин држава, онда је одлучено да главни градови буду потписници споразума који би требало да нормализује односе два народа. Та нормализација се своди на две ствари: «бацити под тепих сва непријатна и неугодна питања» и «слепо слушати намеснике из Европске уније којој и Србија и Косово теже». То би према некима требало да буде суочавање са реалношћу!

Много аргумената у јавним расправама поводом наведених питања се своди на следећи облик: «Морате прихватити реалност на терену». Та реалност, пак, каже да је Србија изазвала и изгубила ратове, разбила Југославију, угњетавала друге народе, спровела геноцид. Та реалност каже да су Срби водили агресивне освајачке ратове деведесетих и да су због тога кажњени губитком територија и етничким чишћењем. Случај Косова је само епилог процеса, у коме је правична «међународна заједница» казнила Србију за сва злодела која је ова држава нанела свету и суседним народима. Склон сам да другачије видим реалност. Србија је модерна европска република која и даље трпи последице комунистичке и глобалистичке пропаганде.

Пропаганда је начин на који «међународна заједница» продукује реалност. КиМ је покрајина Републике Србије која је на путу да, уз подршку «међународне заједнице» постане независна република. Све и да се то догоди, суочавање са реалношћу би нас обавезало да проучимо генезу сукоба Срба и Шиптара, да бисмо видели ко је у том односу кога угњетавао, ко је крив, ко је и када кога убијао, због чега се то десило, да проучимо партијско организовање ових народа на КиМ, историју СФРЈ, па да из тога донесемо закључак која права имају Срби, а која Шиптари. Међутим, као и у нашем односу са Хрватима и Бошњацима, то се упорно избегава. Унапред осмишљене «истине», пласиране пре неколико деценија, морају се чувати по сваку цену зато што на њима почива «реалност на терену».

Док у пракси и медијском простору све пролази, теоријски гледано ситуација је неподношљива. Неоснованом «реалношћу на терену» правдате и заснивате садашње и будуће односе, а сваки покушај пропитивања тога шта је реалност на терену, сваки покушај да се испита да ли је то заиста тако третирате као удар на истину. Периода СФРЈ се више нико, сем професионалних историчара и не сећа. Када поставите нека питања – када? ко? зашто? јесте ли сигурни? – као да сте највећа злодела починили. Ово је довољно да се схвати колико су «реалности на терену и ван терена» лабаве и непостојане категорије. Све се распадне кад поставите пар питања! И не само да расправе престају, него можете да добијете батине! То је тако једино у случају када истину не утврђује наука, него она има своје заговорнике, фанове и телохранитеље! И када је у њу уложено много новца, који се некако мора вратити.