O vizijama i vizionarima

Dođe mi odnekud da ponovo pročitam famozni govor Slobodana Miloševića od 2. oktobra 2000. godine; da proverim, podsetim se, razmislim ponovo. Da vidim gde je pogrešio. Počnem da čitam, sve tražeći nešto da se zakačim; naime, pre nekoliko dana, opet, čitao sam neke tekstove jednog drugog vizionara, Zorana Đinđića, ikone demokratskih promena u Srbiji, pa rekoh, da uporedim vizije...

Pročitam i počnem da sređujem utiske, ali mi ne ide; jedni su govorili da je Đinđić „čovek Zapada“, nemački špijun, da je s njima u dosluhu, a drugi da je Milošević atavizam komunizma, i kao takav, otelotvorenje zla, koje stoji između nas na jednoj i sreće i prosperiteta na drugoj strani.

Tako sam se, na kraju, potpuno zbunio, pa tražim pomoć od vas.

Znamo šta je bilo dva-tri dana posle Miloševićevog govora; jedni to vide kao demokratsku revoluciju, drugi kao državni udar, puč i nelegitiman čin. Taj sukob traje i danas, bez naznaka da će prestati ili se razrešiti. U želji da pomognem da se neke dileme u našim glavama razreše, nudim ova upoređenja svima na uvid, jer mislim da su meni pomogla da shvatim ko je vizionar, a ko „lažni prorok“.

Vi procenite sami, po svojoj pameti...

Govor Slobodana Miloševića 2. oktobra 2000.

Obraćanje javnosti Milošević počinje rečima:

„Poštovani građani, pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji. Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta. Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, bili smo izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenju država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i narod. Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.“

Dalje, u obraćanju javnosti, Slobodan Milošević izražava sumnju u pozadinu nastanka „organizovane grupacije” stranaka pod imenom Demokratska opozicija Srbije, napominjući da deluju pod uticajem zemalja sa Zapada koje su učestvovale u ratu protiv Jugoslavije i Srbije. Zatim pominje da su obećanja DOS-a lažna i da do brzog rasta standarda građana i ekonomskog prosperiteta neće doći, naprotiv. Zatim kaže da bi nova, kako kaže „marionetska vlast”, imala ograničen uticaj i da bi pod pritiskom zemalja NATO alijanse bili nastavljeni pritisci na zemlju u pokušaju da se dalje dezintegriše i slabi. Milošević smatra da bismo pod tim zapadnim pritiscima i popuštanjima „novih” vlasti mogli da dočekamo sudbinu sličnu skoro kao Kurdi, a Crna Gora bi imala sudbinu države pod kontrolom mafije. Napominjući primer zemalja istočne Evrope, gde je podela društva na veliku većinu siromašnih i manjinu bogatih, Milošević kaže da bi i nas slična sudbina zadesila. To isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose.

Milošević dalje kaže:

„Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da u svakom pogledu bude lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu bi bili stranci. Mali izuzeci bili bi isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću koja izmešta ljude iz sfere elementarnog nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su dosad njima upravljali činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu, nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka, već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-tih godina, živeli u društvu koje za kriminal takoreći nije znalo.“

U obraćanju mladim naučnicima, stručnjacima i intelektualcima, Milošević kaže:

„Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri velike moći finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute, nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrale koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji moraju se kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.“

Pri kraju obraćanja javnosti , Milošević napominje da se pred drugi krug izbora novac unosi u zemlju i potkupljuju građani, da se koristi za štrajkove, zastrašivanje, želja im je da „ život stane ” i drugo. Jedan broj građana učestvuje u raznim subverzivnim delatnostima za koje Milošević kaže da time svesno učestvuju u porobljavanju sopstvene zemlje, s pogubnim posledicama, ali i da snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, kao i odgovornost za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom i životom svoje dece. I mnogih drugih ljudi. On nastavlja:

„Građani mogu da mi veruju, a i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone.“

I na kraju svog obraćanja javnosti, Slobodan Milošević kazuje:

„Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije . Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest u tom pogledu je savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam. Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije. Hvala.“

Citati iz govora i izjava dr Zorana Đinđića

„Nama je u Srbiji najvažnije da se tačno utvrdi princip odgovornosti, da svako ima svoje nadležnosti, da svako ima prava iz svojih nadležnosti, da bismo onda mi mogli da pozovemo na odgovornost onoga ko je, u skladu sa svojim pravima, delovao, pa proizveo neke štetne posledice.”

Iz govora u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 24. februara 1994.

„Višestranačka demokratija je efikasniji način donošenja odluka i ona je primerena modernim društvima. To znači, onaj koji blokira višestranačku demokratiju, on unazađuje društvo, on onemogućava da bolje ideje pobede. Privileguje jedan određeni tip ideja, samo jednu određenu vrstu ideja, samo s obzirom na predlagača tih ideja, ne vodeći računa o njihovom kvalitetu. To je monopol, kao kada biste imali jednog proizvođača cipela i taj proizvođač cipela imao pravo da svoje cipele prodaje bez obzira na to da li su one dobre ili ne. Ne bi bilo tržišta u čovečanstvu kada bi tržište bilo stvar nečijeg ukusa i nečije volje.”

Iz govora u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 20. jula 1994.

„Naša generacija je generacija koja ima ogromnu odgovornost. Naravno, uz tu odgovornost ide velika čast. Mi smo izabrani, mi imamo misiju. Ta misija nama lično, našoj generaciji, ne može da donese nikakvu počast, ne može da donese nikakvo materijalno blagostanje, jer vreme u kome naša generacija deluje je vreme askeze i vreme odricanja. Samo oni koji su spremni da se odreknu svog ličnog blagostanja mogu da kažu: Mi spadamo u onu generaciju u Srbiji koja je Srbiju spasla, mi smo ljudi nove politike.”

Iz govora na sednici Skupštine Demokratske stranke, 2. februara 1995.

„U novembru prošle godine, otvorili su se prozori i vrata na toj sobi političkog sistema u kome smo i mi proveli sedam ili osam godina kao zatočenici. Kroz te prozore ušao je svež vazduh. Srbija se iz svog zimskog sna usred zime probudila. Naša poruka sa ove Skupštine je ne dozvolite da se ti prozori zatvore, dajte da taj svež vazduh ostane svakodnevica Srbije, uključimo u proces političkih promena sve one koji su osamdeset osam dana na tom svežem vazduhu slobode zajedno disali sa vama, ne zatvorimo im prozore jer time zatvaramo prozore Srbiji i pogušićemo se u toj Srbiji ako ti prozori budu zatvoreni.”

Iz govora na sednici Skupštine Demokratske stranke, 23. maja 1997.

„Kada kažem strategija, onda ne mislim na izborni, ili bilo kakav drugi program. Program je lako napisati, prepisati, naučiti napamet. Pod strategijom se ovde podrazumeva mogućnost realnog aktiviranja određenih resursa. Svaka ozbiljna stranka je svojim dosadašnjom politikom, ljudima koji je čine, poverenjem koje je stekla, u stanju da aktivira određene resurse.”

Borba, 8. avgusta 1997.

„Srbija nema dovoljno novca i to će biti slučaj najmanje nekoliko narednih godina, a verovatno i kasnije. Ovaj nedostatak može se ublažiti samo višestrukim povećanjem uloge drugih faktora, kao što su lična energija, znanje, organizacija, brzina reagovanja. Jedini odgovor na manjak energije jeste – ubrzano kruženje energije.”

Borba, 8. avgusta 1997.

„Model permanentne mobilizacije ispoljen tokom protesta odlikuje se aktivnim i spontanim učešćem pojedinaca i grupa, koje vezuje isti cilj, a ne ista organizacija; nevinim uspostavljanjem konsenzusa o bitnim pitanjima; otvorenom komunikacijom bez tabu tema, generalizovanjem zahteva tako da opstaju samo oni zahtevi iza kojih se pokazuje opšti interes, visokim stepenom kritičnosti prema liderima, maštovitošću, brzim učenjem, solidarnošću i visokim stepenom brige za druge učesnike.”

Borba, 8. avgusta 1997.

„Naš cilj je transparentna vlast, providna vlast, staklena vlast. Naš cilj je da se u ovoj zemlji, za svaki dinar koji je uzet od naroda, zna šta se sa njim dešava, od onog trenutka kad uđe u budžet, pa do onog trenutka kada dođe do svog krajnjeg korisnika. Finansije su ono polje gde je kontrola najteža, ali i gde je kontrola najvažnija.”

Iz ekspozea pred poslanicima u Skupštini Republike Srbije, 24. januara 2001.

„Lako je postavljati populističke zahteve i navoditi ljude da vas u tome podržavaju. Hrabrost je tome da se radnicima kaže istina.”

Vreme, 21. marta 2001.

„Da bi promene uspele, većina članova društva koje je ušlo u promene mora svakoga jutra da se budi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, s osećajem nečeg velikog i vanrednog.”

Nedeljni telegraf, 7. avgusta 2001.

„Velikih promena nema bez velikih napora. Velikih promena nema bez novih pravila, kreativnosti i odlučnosti. Velike promene se ne događaju same po sebi, evolutivno, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa.”

Nedeljni telegraf, 7. avgusta 2001.

„Život je surov, a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu kao zemlja i kao pojedinci možda će imati dobre razloge, ili izgovore za to, ali će ostati van igre.”

Nedeljni telegraf, 7. avgusta 2001.

„Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka, a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu 'za' ili 'protiv'. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna.”

NIN, 3. oktobra 2001.

„Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše, iako nam je to nacionalna osobina. Treba mnogo više vremena utrošiti na oštrenje testere, a ne drva seći tupom mašinom.”

Večernje novosti, 4. oktobra 2001.

„Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.”

Eto, poštovani publikume; nekih jedanaest i po godina kasnije, i dalje tumaramo u magli, rekao bih. No, to je samo moje mišljenje, jer ja (još) nisam vizionar; mada mi se javljaju neke slike, koje pokušavam da rastumačim...