Polemike - Zašto je rehabilitacija generala Mihailovića ipak više moralno nego političko pitanje

U potpunosti shvatam razmišljanje Nenada Pivaša („Draža kao – još jedna – šarena laža,“[1] NSPM, 26. maj, 2015.) u vezi sa tempiranjem poništenja osuđujuće presude generalu Dragoljubu Mihailoviću. Na ravni dnevne politike moguće je da je analiza g. Pivaša ispravna. To ne bi bilo začuđujuće kada se uzme u obzir da državom upravljaju četnički vojvoda i vojvodin pomoćnik, premda izgleda da je ovaj poslednji sada nadređen svom bivšem starešini.

Ipak mislim da je g. Pivaš promašio značajnu dimenziju ovog događaja, nezavisno od tempiranja sudske odluke i eventualnih političkih intriga koje su na to mogle uticati. Đavo je često nenamerni Božji saradnik i radeći svoj posao, kao nekada i Pontije Pilat, nesvesno doprinosi ostvarenju Gospodnjih planova.

Suština svega je pitanje: šta je u kontroverzi oko generala Mihailovića – istina?

Jedna od najštetnijih posledica komunističkog perioda je moralni slom koji je umrtvio kognitivne sposobnosti nacije. Razlika između dobra i zla, istine i laži, mnogima je postala neprepoznatljiva, a još većem broju traumatizovanih žrtava totalitarnog sistema samo povlačenje takve razlike prestalo je da bude značajno. U nastaloj atmosferi vrednosnog nihilizma utvrđivanje ispravnosti nekog stava ili istinitosti neke tvrdnje gotovo da je izgubilo važnost.

Najvećim delom infantilna, rasprava koja se rasplamsala povodom odavno zakasnele odluke Višeg suda u Beogradu da poništi jedan pravno neodrživi akt nije bila najblistaviji trenutak srpske inteligencije. U provali atavističkih strasti predmet razmatranja suda ubrzo je izčezao sa polja pažnje. Da potsetimo, jedino pitanje koje je sud razmatrao bilo je to da li je 1946. godine suđenje generalu Mihailoviću bilo fer i  pravično, ili ne. Nakon što je saslušao argumente svih zainteresovanih strana, sud je stao na stanovište da – nije. Poništio je presudu i objavio je logičan zaključak koji iz toga proizilazi: da je Dragoljub Mihailović neosuđivano lice.

U većini drugih sredina sa kojima ja imam iskustvo, pri svoj rasprostranjenosti različitih mišljenja po meritumu spornog pitanja, a u ovom slučaju to je uloga generala Mihailovića tokom rata, ozbiljna javnost bi se uglavnom ipak složila u jednom. Čak i da arguendo postoji razborita sumnja da je uloga subjekta bila negativna i zaslužuje neku vrstu ukora ili osude, opšti stav i dalje bi glasio da je  ukidanje nesporno manjkave sudske presude dobro zato što se time otvara put objektivnom i stručnom sagledavanju svih elemenata spornog pitanja. Ljudi koji se u svemu ostalom ne slažu bili bi saglasni u  tome da poništenje procesno neodbranljivog sudskog akta pretstavlja korak ka cilju kojem sve razumne osobe teže: utvrđivanju istine.

Zašto u Srbiji nije tako? Da li je u pitanju kulturološka prepreka ili neki poseban, očigledno vrlo uspešan oblik psihološkog rata ciljno vođen protiv srpskog uma? Nekome ko je formiran u različitom, intelektualno rigoroznijem ambijentu teško je da shvati da odrasli ljudi na odgovornim položajima i sa određenim ugledom u društvu posežu za argumentima onakve vrste kakve su tokom proteklih desetak dana koristili Miroslav Lazanski[2], Boško Jakšić[3] i Branko Pavlović[4] u svojim činjenično siromašnim ali žučnim i jarosnim osvrtima na jednu sudsku odluku koja bi mutatis mutandis u zapadnoevropskim zemljama, SAD ili Velikoj Britaniji, bila potpuno nekontroverzna.

Kako je moguće da javne ličnosti koje se rutinski bave i drugim ozbiljnim temama, pored presude generalu Mihailoviću, toliko omanu u vođenju računa o činjenicama? Za mene je u tom pogledu najreprezentativniji Miroslav Lazanski, tamo gde se poziva na stenografske beleške koje je nemačka strana vodila na sastanku sa generalom Mihailovićem u selu Divci 1941. godine.

Pre svega, taj dijalog koji Lazanski pominje, a za koji kaže da se u srpskoj redakciji nalazi u Arhivu NOR-a, sadrži neke pasuse koji bi se mogli protumačiti u skladu sa tezom koju Lazanski zastupa, i druge pasuse koji bi se mogli razumno protumačiti u suprotnom smislu. Dakle, za svrhu krivičnog postupka, gde je standard dokazivanja „van svake razborite sumnje,“ kao dokaz nečije krivice, u ovom slučaju za izdajničku saradnju sa okupatorom, taj dokumenat po definiciji  –  pada. Ali više od toga, referenca za original koju Lazanski daje (a trebalo bi da je napisan na nemačkom jeziku ako su ga za vreme rata sastavljali nemački obaveštajci), koji je navodno zaplenjen i sada je pohranjen u Nacionalnom arhivu SAD u Vašingtonu – ne funkcioniše. Izvornog dokumenta prema tome nema, a sve čime raspolažemo su dve neoverene verzije, na srpskom i na engleskom. Međutim, stvar je žalosnija i od toga, zato što se te dve verzije, na jezicima na kojima original sigurno nije mogao biti napisan – međusobno razlikuju.

I to je jedan od krunskih dokaza za kolaboraciju generala Mihailovića, pomoću kojeg se validira presuda iz 1946. godine, koji ugledni vojni analitičar i komentator predočava? Nisam siguran da  bi takav dokaz čak i Haški tribunal ozbiljno razmatrao.

Analize Boška Jakšića i Branka Pavlovića, da se Lazanski slučajno ne bi osećao usamljen i nepravedno izdvojen, podjednako su neozbiljne. Međutim, čak ni to nije najgore. Komentari jednog dela ostrašćene čitalačke publike ne ostavljaju mnogo prostora za nadu da će u skoroj budućnosti u ovoj zemlji racionalan diskurs biti moguć.  Ni posle sedamdeset godina nema naznaka smirenog rasuđivanja. Poput krvožedne publike koja je urlala u rimskoj areni gde je generalu bilo suđeno, mnogi od njih zlobno likuju nad linčom ljudskog bića koje teško da je nekome od njih učinilo zlo. To je duboko zabrinjavajuće, ukoliko odražava duhovno stanje makar značajne manjine društva.

Zato je presuda Višeg suda od fundamentalnog značaja za prečišćavanje zagađene mentalne atmosfere bez obzira na mogućnost, na koju ukazuje g. Pivaš, da je iz duboke institucionalne pozadine bila rukovođena prizemnim pobudama političkog ćara. Status generala Dragoljuba Mihailovića, o čemu usled političke represije i potpune ideološke kontrole nad istorijskim diskursom decenijama nije moglo da se nepristrasno raspravlja ili stručno istražuje, zahvaljujući ovoj odluci suda najzad je tabula rasa. Tema je, bez unapred propisanih predrasuda, vraćena tamo gde joj je pravo mesto – u nadležnost profesionalnih istoričara.

Uravnotežena percepcija ličnosti i uloge generala Mihailovića učiniće ogroman doprinos utvrđivanju celovite istine o zbivanjima u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i prekratiće trajanje otrovnim, autističnim narativima. Ali još važnije od toga, pošto istina to uvek čini, delovaće lekovito na psihu jednog ideološki izbezumljenog naroda čiji brojni pripadnici još uvek sumanuto biju bitke i pothranjuju emocije koje su već odavno irelevantne.

Odluka o poništenju presude generalu Mihailoviću je dragoceni pomak jer razbija kalupe ideologizovane stvarnosti a fanatizovane balkanske umove prisiljava da se primaknu bliže  terenu proverljivih činjenica i suvislih argumenata. To će im olakšati kad tad da stvari zajednički sagledaju onakvim kakve jesu, umesto da ih, svako iz svog ugla i za sebe, zamišljaju na način kako bi im po ideološkom ukusu odgovaralo da budu. Bez toga, dijalog je nemoguć čak i o najbanalnijim stvarima, a pogotovo po pitanjima koja izazivaju ovoliki stepen podeljenosti.