Srbija i EU - dođi da propadnemo zajedno

Stariji se sećaju ovog hita Lepe Lukić, kojem sam, za potrebe naslova, izmenio jedno slovo; nekako mi se učinilo zgodnim da i na taj način počnem iznošenje nekih svojih razmišljanja na temu pravaca kojima Srbija hoće, a kojim putevima može da krene, posle đurđevdanskih izbora.

Evo, dolazi nam i Štefan File u posetu, na Nikolićevu inauguraciju, sa rečima „ohrabrenja“ da nas Evropa i dalje čeka, raširenih ruku, ali sa obaveznom fusnotom- Kosovo; ista meta, isto odstojanje.

EU je prihvatila situaciju da je njihov omiljeni predsednik Srbije izgubio, i da sad moraju da svoje planove sprovode preko srpskog predsednika, koji, kako stvari stoje, nije jednako upotrebljiv. Zaista, ima prostora za utisak da trenutno Srbija više treba Uniji, nego Unija Srbiji; negativni trendovi u EU eskaliraju, kriza sve teža i dublja, evo i Španija traži pomoć i kao da bi nekim prijemom Srbije barem na neko vreme bila skrenuta pažnja sa te provalije, sa raspadom na dnu.

Srbija je, sa druge strane, poodavno lišena bilo kakvih iluzija da će ulaskom u taj državno-ekonomski i politički haos rešiti bilo kakav svoj problem; postoji još samo skrivena nada da će krah biti odložen, ili bar po pitanju odgovornosti podeljen sa drugima (dođi, da propadnemo zajedno, ako bih parafrazirao stih iz starog hita Šabana Šaulića). O evroentuzijazmu više nema ni govora; evrorealizam je preplavio sve, i niko EU više ne vidi kao nešto bajkovito i poželjno. No, bivši evroentuzijasti su sada promenili taktiku- sada nam je ulazak u EU nužan.

A, da li je, zaista?

Famozni „pretpristupni fondovi“ su presušili, a i da nisu, sad je prilično jasno da su oni bili glavni generator naraslih dugova država članica, koje su se najjače sudarile sa krizom, tako da ih više nije mudro ni pominjati. Novca, tog osnovnog majdana sreće i blagostanja u EU više nema, a svi ostali izvori su presušili odavno, ili su tim istim novcem zatrovani odavno; interes, to neopagansko božanstvo savremenog sveta, neutrališe sve druge integrativne motivatore, i sve je jasnije- stvari idu od zla, na gore. To vidimo na primeru Grčke; pomoć, koja im se nudi je smrtonosni lek; ako od njega i ozdravi posustala grčka ekonomija, biće obogaljena, i trajno onesposobljena da se stara o potrebama svojih građana.

Posmatrajući taj proces sa strane, iole objektivno, ne možemo se otrgnuti od utiska da je vrlo neobična ta želja nekih u Srbiji da se sad svi mi, iz svog malog čamca evakuišemo na Titanik, jer njima tu izgleda bezbednije, na ovako uzburkanom moru; i dok neki na koritu tog kolosa jasno vide zjapeće rupe, na koje ulazi ledena voda, drugi to objašnjavaju perspektivom, i tvrde da su to samo sitna oštećenja vrlo solidnog korita, koje će još dugo prkositi talasima i dubini.

Kako se odlučiti? Da li ostati u svom malom, krhkom čamcu, ili se popeti na Titanik? Može li čamac izdržati oluju? Ima li Titanik, zabavljen svojim problemima, volje i snage da primi nove nevoljnike?

Pitanja svi znamo; no, nema odgovora, za koje bismo pouzdano utvrdili da su tačni. Na tu kartu igraju politički subjekti i spolja i unutra, i svako, po svojim interesima, sugeriše –plivaj, veslaj, penji se, moli, beži...

Nikolić je uzburkao strasti nekolikim izjavama, i stavio pod sumnju svoju evropsku orijentaciju (bar onakvu, kakvu su evrofili priželjkivali) i pokazao da neće biti „Tadić umesto Tadića“; vrlo brzo, usledile su oštre reakcije iz Brisela, Berlina i sa ostalih mesta iz kojih nam stižu instrukcije o ponašanju kandidata za članstvo u EU. Tamo je odlučeno kakvi su uslovi za Srbiju, a na Srbiji je da to bez pogovora poštuje. Postaje jasno da Nikolić nije takvog mišljenja, kao i da se to kosi sa viđenjem EU moćnika, i oni su sada „pritisli“ da se brzo formira Vlada, koja će nastaviti sa ponašanjem bez pogovora, kakvo je „praktikovala“ prethodna, Cvetkovićeva (čitaj Tadićeva), u nadi da će to Nikolićeve primedbe staviti van zone odlučujućeg uticaja.

Tako dolazimo do centralnog pitanja; ko će formirati Vladu? Jer, od toga, izgleda zavisi sve: ako to bude DS, kao nosilac, EU će biti zadovoljna. Srbija će priznati Kosovo*, rasformirati srpske institucije na severu pokrajine (bez fusnote) i čekati nova naređenja sa zapada, kome je predala našu sudbinu u ruke, u nadi da oni znaju šta rade, i da je to „put koji nema alternativu“; neki, opet, tvrde da se radi o čistoj izdaji. Ja za to nemam konkretnih dokaza, a na sumnjama ne mogu da zasnivam i stav...

No, ako tu Vladu formira kao stožer SNS, sve ostaje otvoreno, i veliko je pitanje da li će Srbija zaista ostati na kursu ka Briselu. Jer, realno, SNS nije baš uverljiva kad govori o svojim evropskim orijentacijama; doduše, nije mnogo uverljivija ni po nekom drugom osnovu, ali, valjda baš to i budi nadu naroda da ta stranka ima određeni kapacitet da popravi stanje, u ova smutna vremena.

Ima tu još nešto, o čemu se mnogo i namerno ćuti; Brisel sve manje brine srpski kurs ka Briselu, a sve je veća zabrinutost zbog porasta broja onih koji srpski čamac žele da privežu uz rusku „krstaricu“, koja se probila kroz oluju, na koju čak i „Titanik“, malo-malo, šalje nevoljno tihe, stidljive pozive u pomoć. To je scenario koji bi mogao potpuno da izmeni sliku regiona, ali i Evrope; situacija, u kojoj bi Rusija mogla direktno da se uključi na balkansku scenu uliva veliku nelagodnost kod mnogih u EU, pa i šire. No, da li će se tako šta i desiti- to je tema nekog kasnijeg komentara.

Meseci pred nama mogu biti presudni za dalju sudbinu Srbije kao države. Doduše, nisam prvi koji je to rekao, i svima su već dosadili (pa i meni) takvi jeftini proroci, praveći od sebi zanimljivih koncepata „istočno pitanje“. No, ovaj put se radi o suštinski važnoj odluci, o „Rubikonu“, koji treba preći; da li ćemo prvi put u istoriji preći u zapadnu interesnu hemisferu, što nismo nikad bili, ostati „neutralni“, što je do sada uglavnom bila praksa, ili se pak priključiti nekoj alternativnoj asocijaciji država (kakve su EAU- evroazijska unija u nastajanju, ili BRIKS-u, ako postoji mogućnost...) biće rešeno, po mom mišljenju, u tih nekoliko meseci. Sledeća Vlada je taj organ države koji to mora da „prelomi“; to znaju svi politički akteri u Srbiji, i otud ovi problemi sa formiranjem većine. Ma koliko neodgovorni i lakomisleni bili, svi su svesni ozbiljnosti situacije, a naročito posledica, koje bi pogrešna odluka vukla za sobom; uvukao se strah i svest o tome da je radikalizacija političke klime više nego izvesna, kakva god odluka bila doneta.

U sadejstvu sa problemom Kosova*, ekonomskom krizom i dugovima zemlje, polumrtvom ekonomijom, velikom podeljenošću naroda po maltene svakom pitanju, lošim i sve gorim funkcionisanjem sudstva, zdravstva, školstva (i da ne nabrajam sva ministarstva) pritiscima i spolja i iznutra da se ovo ili ono uradi ovako ili onako, pred nama su dani koji će dati odgovor ko smo, i od čega smo.

U ljudskoj je prirodi da sebe procenjuje (u ogromnoj većini) kao boljeg (sposobnijeg, lepšeg, jačeg) od drugih, i da su, na osnovu tog mišljenja ti isti stava da u zajednici nemaju adekvatan tretman, da nisu dovoljno cenjeni ili nagrađeni za svoj rad, znanje ili doprinos, i da u skoro isto tako ogromnoj većini ta procena nema utemeljenje u činjenicama. Individualizam zapadne civilizacije je to spoznao pre drugih, i prilično vešto iskoristio to otkriće, bazirajući svoje metode upravljanja svojim društvima, u suštini baš na toj spoznaji; inteligentnim manipulisanjem ljudima takvog stava o sebi i sredini u kojoj žive, postigli su neke rezultate kojima su stekli izvesnu prednost nad ostalim svetom, stvorivši određeni prostor da ti i takvi ljudi budu priznati i nagrađivani za postignute rezultate, čime su dobijali neku satisfakciju za nezadovoljeni ego. To je ona priča iz kapitalizma o pohlepi, kao osnovnom pokretaču ljudske prirode; ne verujem da je potrebno da ikome o tome još nešto govorim, to više nije nikakva novost...

No, „greška“, koju taj koncept sadrži, počela je da se pokazuje sa prvim simptomima krize. Naime, prosta je činjenica da je to kao koncept proizvelo efekte negativne selekcije, jer je stvorilo priliku za agresivne, a ne zaista bolje,koji su ostajali na margini, jer su, po prirodi stvari samodovoljni,i kao takvi i nedovoljno borbeni i nametljivi.

Onaj ko ima svest o sebi kao boljem ne insistira na priznanju da je bolji; njemu je i sama svest o tome dovoljna satisfakcija, to već doživljava kao privilegiju; ne vidi potrebu za borbom za primat i priznanje sa agresivnima, a „lošijima“; jer, i to je deo onoga što ih čini boljima; stvar lične etike i morala.

Zapadna društva su „stradala“ upravo na tom mestu; agresivni su potisnuli bolje. To bi bio neki sublimirani odgovor kako su oni došli dovde; možda nas to ne bi ni interesovalo, da i svoje stanje, u velikoj meri ne dugujemo baš toj njihovoj doktrini, koja se godinama „instalira“ i kod nas.

E, sad, kakve to veze, sve i da je tako ima sa našim izborima, srpskom političkom scenom i dva (ili, tri?) putića, kojima može Srbija, a i svi mi „u paketu“ sa njom, da krenemo?

Ima, u proporciji sa tom mogućnošću da li je Nikolić bolji, ili agresivniji. Strahovi i nelagodnost, koju su u Briselu, ali i u okruženju pokazali neki „činioci“ političkog miljea ukazuju da je pomenuti možda jedan, koji je „prebeg“ iz agresivnih u bolje. Plaši ih i nervira to što je Nikolić možda odglumio agresivnost, onoliko koliko je bilo potrebno, a da ne probudi oprez dovoljan da bude onemogućen. Da ova „sumnja“ ima osnova govori i nijansa, prepoznatljiva izvežbanom uhu u izjavama novog srpskog predsednika, koja ga taman koliko treba prebacuje iz kategorije „predsednika Srbije“ u kategoriju „srpskog predsednika“; jer, to je suštinska razlika u odnosu prema svojim zaduženjima.

Podsetiću; Vukovar, Srebrenica, Kosovo*, Rusija, EU - svi predsednikovi „gafovi“- jednima su sledili krv u žilama, a drugima- probudili nadu.

Ja, naravno, ne tvrdim da sam „provalio“ šta Nikolić misli i planira; ne poznajem ga lično, ne obaveštava me o svojim razmišljanjima i namerama. Ja samo, ovim načinom, obaveštavam javnost šta ja mislim o svemu tome.

Lično pripadam onoj drugoj grupi. Nikada i nisam mislio da je Srbiji mesto na zapadu i sa zapadom, a kako vreme prolazi, sve je više dokaza da sam bio (i ostao) u pravu. Nisam nikad imao simpatija za agresivnost i nametljivost zapadne civilizacije, ne smatram njene vrednosti kompatibilnim našem mentalitetu i potrebama, i smatram da je, iako je puno doprinela razvoju čovečanstva u nekim sferama, barem jednako doprinosu pričinila i štete civilizaciji.