Kuda ide Srbija | |||
Srbija peva nad ambisom |
sreda, 03. avgust 2011. | |
Ova drama počela je na Kosovu. Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. ,,Naša je pravda na Kosovu zakopana“, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže. Celokupna sudbina ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je ,,lale“ pretvorila u ,,ratare“ usadivši im u duši ,,strašnu misao Obilića“ da tako žive razapeti izmedju svoje ,,ratarske rajinske stvarnosti i viteške obilićevske misli.“ Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima radilo dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.
Da, ova je drama počela na Kosovu kako to kaže nas veliki Ivo Andrić govoreći o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli, ali to odavno nije više samo drama najvećeg srpskog pesnika već je to najupečatljiviji i najdublji izraz tragike našeg srpskog naroda. Da li će se ova sadašnja duboka, nacionalna, istorijska drama na severu Kosova i Metohije okončati kao nesaglediva tragedija, koju mi danas nemoćno posmatramo kao moralno razoreni, dezorijentisani i poniženi. Kada bi čovek pratio kako naši mediji izveštavaju o ovoj krizi ne bi mogao da se stekne utisak da u našoj južnoj pokrajini sada traje velika politička i istorijska drama. Naprotiv, sve se čini da se održi tzv. privid normalnosti, privid nepomućenog letnjeg dešavanja nikako se ne sme narušiti i pomutiti. Program RTS-a, kao javnog servisa, ali i programi komercijalnih televizija, prepuni su letnjih koncerata, narodne muzike, bajatih serija, što lakših i stupidnijih filmova, koji se uklapaju u zacrtanu letnju šemu razbibrige i opuštene zabave, koju ništa ne može pomeriti. Sudeći po našim medijima, ništa se dramatično na severu Kosova i Metohije ne dešava, naprotiv zabava se odvija nesmanjenim tokom. Zato se i moramo zapitati da li je moguće da smo do te mere otupeli, izgubili osećaj solidarnosti i osećaj pripadnosti nacionalnoj zajednici. U trenutku kada je proglašeno vanredno stanje u četiri opštine na severu Kosova i Metohije, a naši sunarodnici su već danima neprestano na barikadama, u ostalom delu Srbije vlast održava po svaku cenu tzv. redovno stanje, kao da se ništa sudbonosno ne dešava. Jedino je važno da se očuva stabilna bezbedosna situacija i da mediji još intenzivnije obavljaju svoju misiju zaglupljivanja i daljeg demoralisanja našeg naroda. Sramotno je ponašanje naše vlade, koja nema snage, a ni neophodnog moralnog kredibiliteta da u ovoj krizi očuva dostojanstvo svog naroda već se služi već oprobanim načinom medijskog instrumentalizovanja i manipulisanja.
Sam način kako se prate događaji na severu Kosova i Metohije još jednom nam pokazuje do koje mere su u našem društvu srušena sva profesionalna i moralna načela, važno je samo da se ne zaustavljaju koncerti na trgovima, polublesave televizijske emisije, a sve u cilju skretanja pažnje sa istinske drame, koja se odvija na barikadama. Uveden je svojevrsni ciljani medijski embargo, ali i onemogućeno okupljanje ljudi, koji bi želeli da pruže podršku našem narodu, koji se bukvalno bori za svoj goli opstanak. To je za njih sudbonosna istorijska borba, bitka za elementarna nacionalna i ljudska prava dok se u Srbiji u to vreme ne stišava zaglušujuća parada primitivnog folka i kiča. Očigledno je da je ova vlast u velikom strahu, ali pokazuje pri tome i neviđeni stepen neodgovornosti i bahatosti. Kakvu poruku ova vlada šalje svom narodu i svetu kada u jeku izuzetno duboke političke i istorijske krize na severu Kosova i Metohije predsednik vlade odlazi na odmor poručujući da je uveren da je neophodno obnoviti dijalog Beograda i Prištine i verovatno je to njegov jedini mogući ,,državnički doprinos rešavanju aktuelne kosovske krize. NATO šalje nove snage na Kosmet; Hrana ne može preko Jarinja; Branimo se goloruki; Narod je odlučan da izdrži i ne dopusti Prištini da zavlada Kosovom; Srbija neće nasesti na provokacije iz Prištine i boriće se gandijevskim metodama; Poslednja odbrana; Pod blokadom rođeno 18 beba; Sudbonosni period; Srbi u Enklavama – život u strahu; Srbima ni hleb ne daju; sve su ovo karakteristični naslovi, koji se javljaju u našim medijima i dovoljno kazuju sami za sebe, ali ovakva teška i eksplozivna situacija nije pomerila uspostavljanu matricu na našoj medijskoj sceni čiji je jedini smisao da se previše ne talasa i ne uznemirava narod, koji je na godišnjim odmorima.
Prosto je neverovatno do koje mere se ide u doziranje i prepariranje informacija. RTS – naš javni servis – naše vlasništvo, koje nam omogućuje da saznamo sve, očiti je predvodnik u nastojanjima da se što više pacifikuje i stabilizuje situacija, ne shvatajući da je nedostatak pravih, pravovremenih i objektivnih informacija jedini način da se ne stvori konfuzna i tragična situacija potpune društvene i političke dezintegracije, koja nam uveliko preti. Setimo se samo kako je ona stara RTS izveštavala o progonu 200.000 Srba iz Hrvatske u vreme sprovođenja akcije Oluja. Ali za naše medijske poslanike i političke funkcionere letnja šema i pauza uveliko traje, zato se i ne sme narušiti već dogovoreni redosled narodnih svetkovina, festivala i vašara. Srbija i dalje peva na velikoj žurci organizovanoj od strane medijskih i spin doktora, koji se nadaju da će zvuk trube i šatre sa Ibarske magistrale uz direktni prenos javnog servisa prekriti svu težinu i sudbonosnost drame, koja se danas odvija na Kosovu i Metohiji. Otpor srpskog naroda pokazuje živu snagu kosovske tradicije i uverenje da je naša pravda na Kosovu zakopana. |