Suočavanje sa sadašnjošću

Da li su srpske vlasti ikada čule za Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija koja je bila usvojena 1948. godine? U slučaju da nisu, evo relevantnog paragrafa:

Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.[1]

Naravno, reći će oni, ta deklaracija (pod pretpostavkom da su za nju čuli) bila je usvojena pre više od pola veka, a svet se od tada promenio. Samim tim ni „pravo da se primaju i šire obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice,“ možda više i nije tako aktuelno.

Ali izgleda da ipak jeste zato što je pre samo dvadeset godina UNESKO usvojio 3. maj kao Svetski dan slobode medija. Evo šta ove godine tim povodom kaže U.S. Agency for International Development (USAID), organizacija čije bi mišljenje, makar bilo deklarativno, u ovim burnim vremenima srpsko rukovodstvo dobro učinilo da razmotri sa najvećom pažnjom:

„Slobodni i nezavisni mediji imaju moć da istaknu ona pitanja koja muče građane, da vladajuće strukture podvrgnu odgovornosti, da ruše stereotipove, da suprotnim stavovima pruže mogućnost da dođu do izražaja, da dovode u pitanje status kvo i da vlastodršcima u lice kažu istinu...USAID će nastaviti da podržava organizacije i novinare da građane snabdevaju činjenicama koje su u službi opšteg interesa.“[2] U svetlu događaja u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku, ovo su stavovi koje bi bilo suludo ignorisati.

Lepo rečeno i bremenito dubokim značenjem, i to ne samo u globalnim već podjednako i u srpskim okvirima. Širenje „obaveštenja i ideja“ u Srbiji u ozbiljnoj je krizi. Za „snabdevanje građana činjenicama“, kako smo pre mesec dana saznali na primeru kultne emisije „Atlantis“ koju je na Drugom programu Radio Beograda vodila gospođa Biljana Đorović, u Srbiji danas sleduje zabrana.

I to zabrana koja odiše smradom prividno poražene diktature.

Analizirajmo ukratko redosled koraka koji su doveli do takvog ishoda u zemlji čije rukovodstvo svoju politiku gradi na konceptu „evroatlantskih integracija“ i koja se nada da će krajem ove godine čak postati kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji.

Na sednici Programskog saveta RTS 24. marta, Dragoljub Mićunović, čovek kome nije potrebno nikakvo predstavljanje, izlaže seriju ezoteričnih „zamerki“ na emisiju „Atlantis“. Ako je povodom njegovih prigovora bilo diskusije, to još uvek nismo u položaju da potvrdimo zato što zapisnik sednice nije dostupan niti je do sada objavljen. Ako su se prisutni članovi odbora, njih petnaestak na broju, solidarisali sa stavovima eminentog kritičara emisije „Atlantis“ i u tom smislu doneli bilo kakav kolektivan zaključak, i uputstvo rukovodstvu Drugog programa Radio Beograda šta mu valja činiti, ni to nismo mogli saznati, iz istog razloga. Materijalnog traga procesa koji je doveo do zabrane emisije jednostavno – nema.

Sledeći dan, 25. marta direktor Drugog programa Đorđe Malavrazić šalje auto po gospođu Đorović i dovodi je u svoju kancelariju da joj tamo saopšti sudbinu koja je dosuđena „Atlantisu“. Opet verbalno, bez ikakvog materijalnog traga. Ali dovoljno jasno da ona shvati da posle osam godina truda nad svojom autorskom emisijom „Atlantis“ ona više nema šta da traži u studiju Radio Beograda. Podseća li to nekoga na Kafku? Ali ostavimo se banalnih poređenja...

Pogledajmo sada kalibar sagovornika koji su zahvaljujući osobi za koju danas u studiju Radio Beograda nema mesta kroz taj studio prodefilovali. Noam Čomski, Edvard Herman, DŽon Pildžer, Dajana DŽonston..., reč je o nekoliko desetina vodećih svetskih intelektualaca, specijalista i kreativnih ljudi i žena iz najraznovrsnijih oblasti ljudske delatnosti. U zemljama „integracija“ kojima srpska elita tvrdi da svoju zemlju pridružuje, svaka medijska kuća bila bi ponosna da može da se pohvali takvim defileom. Osoba koja je uspela da za svoga poslodavca izdejstvuje tako značajnu stvar u tom svetu, kome Srbija navodno stremi, dobila bi javnu pohvalu a ne otkaz.

Sledeća stvar koja pada u oči jeste ko se bunio na sadržaj emisije „Atlantis“. Slušaoci javnog servisa, svakako da ne. (Oh da, gospodin Mićunović je naknadno izjavio da je zamerke izneo samo u svojstvu „slušaoca“, otprilike kao što je Deng Hsjao-ping svojevremeno  iznosio samo svoja privatna mišljenja, i to strogo u svojstvu građanina i potpredsednika Vojne komisije Centralnog komiteta KP Kine.) Slušaoci Radio Beograda, bar njihova kritična masa, reklo bi se da po ovom pitanju imaju stav koji se razlikuje drastično od stava uglednog „slušaoca“ Mićunovića. Peticija koju su u velikom broju potpisali sa zahtevom da se „Atlantis“ vrati o tome govori dovoljno jasno. [3] Stotine njihovih ogorčenih komentara na raznim internet portalima podjednako elokventno odražavaju isti stav.

Postavlja se, naravno, i jedno vrlo značajno pitanje: kako je „Atlantis“ mogao da se emituje osam godina bez “zamerki”, a sada najedanput mora da se ukine? Šta se u njegovom sadržaju odnedavno neočekivano promenilo?

U Americi ima nešto što se u učtivom društvu pominje samo kao „the F word.” U Srbiji, to je „the S word.” Naivna gospođa Đorović, shvativši ozbiljno napred navedene međunarodne konvencije, da ne govorimo o politički korektnim odredbama srpskog ustava na istu temu, koncipirala je svoju emisiju pod pretpostavkom da se na radio talasima medijske kuće države koja je spontano insistirala da bude obeležena kao saučesnik „genocida u Srebrenici” ta „S” reč može izgovarati slobodno i mimo pravila igre koja regulišu javni diskurs po tom važnom pitanju. Nakon što je izvršilo moralno samoubistvo usvajanjem Deklaracije o Srebrenici u martu prošle godine, srpskom političkom establišmentu ne pada na pamet da tako nešto dozvoli. Ako u ovo sumnjate, preporučujemo vam da pročitate nedavni tekst Dušana Radulovića, urednika Radio Beograda, u rubrici Lični stav u beogradskom nedeljniku „Vreme“. [4] „Relativizacija broja žrtava u Srebrenici” (što je naravno glupost zato što se inkriminisani razgovor u studiju Radio Beograda vodio o stvarnom broju nastradalih, ali na temelju forenzičkih dokaza, umesto kao što je to propisano na osnovu politički motivisanog nagađanja) po gospodinu Raduloviću jednostavno je – verboten.

Najzad, društvene i političke reperkusije zabrane „Atlantisa“. Narodni poslanik Željko Tomić povodom toga je postavio poslaničko pitanje na koje je pre neki dan stigao odgovor ministra za Kulturu, informisanje i informaciono društvo, Predraga Markovića. Ministrov pedantno sročeni dopis zauzima tri stranice, ali ako na kraju čitanja postavite ključno pitanje, Where is the beef?, tragaćete uzalud. Ministar sa svim gore navedenim titulama svoje ministarstvo proglasio je „nenadležnim” da se bavi postavljenim poslaničkim pitanjem zato (pokušajte da se ne valjate od smeha) što je RTS (u koji spada i Radio Beograd sa svojim programima) javna i nezavisna ustanova. Maltene, kao BBC, verovali ili ne!

U redu, ali onda da potsetimo „nezavisnog“ generalnog direktora RTS, gospodina Tijanića, na sledeću simpatičnu misao madam de Stael: „Potraga za istinom za čoveka predstavlja najplemenitiju delatnost; njeno širenje je obaveza“. Zar ovo nije puka varijanta i anticipacija, punih dvesta godina unapred, upravo one sjajne misli gospodina Tijanića: „Vaše pravo da znate sve“?

Ježim se od pomisli kako bi gospodin Mićunović reagovao da je gospođa Đorović preko ekstrasensa na svojoj emisiji nekom prilikom pokušala da intervjuiše madam de Stael.

Srbiji nije potrebno “suočavanje” sa lažno konstruisanom prošlošću. Srbiji je u ovom trenutku neophodno pošteno suočavanje sa sadašnjošću.