Друштво упорно не прихвата да су академици уклети појединци које је заправо немогуће утерати у торове заједничких мишљења, али који заједно могу дати низ алтернатива и идеја, заснованих на научном и уметничком принципу и тако бити вишеструко корисни за друштво. Политичке одлуке, не заваравајмо се, никада нису доносили академици

Нико од нас нема права да очекује од другога да јавно говори или пита, макар то био и новинар,  ако ми сами бирамо девизу: „Ћутање је злато“

Баш као што су крајем осамдесетих „Млади мутанти нинџа корњаче“ представљали идеалну илустрацију америчке културне доминације планетом, данас они представљају идеалну илустрацију слабљења њихове меке моћи

У периоду велике политичке поларизације, неповерења у институције, скоро свакодневних масовних убистава на јавним местима, овакви филмови наилазе на плодно тле, не само код политичких екстремиста већ и код оних који напросто не препознају америчко друштво па и културу јер више не личе оно што је пре било

Последњих година Ћосићев утицај је обновљен телевизијским серијама "Корени" и "Време зла". Ишчекује се "Време смрти"

Начин на који је Западна цивилизација устоличена постао је њен образац и темељ којим се кроз историју, али и данас и даље води. Насилно делећи Римско царство, она узима себе као јединог наследника „правог“ Царства 

Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл

Стални осећај ужаса и тескобе који смо осећали пратећи серију, било док смо слушали одличну музику Биље Крстић и Драгомира Станојевића, било док смо посматрали снимке из дрона блатњавих и офуцаних дворишта по српским селима или свеприсутног смога који прожима београдске улице, долазио је управо од утиска да све то верно, чак и превише верно, одговара нашој - стварности. Јер довољно је отворити било који таблоид, и видети да је наша стварност - ужасна

Ту није реч о заштити и промоцији некаквих конкретних традиционалистичких идеологија, него управо оупућивању на традиционалне митолошке обрасце на којима се заснива свака култура, па чак и глобална, а који стоје у темељима класичне уметности и – класичног цртаног филма

Без сумње, положај у коме се налази ћирилица у јавној употреби у Србији данас је и даље лош, што је последица више од пола века немара, јавашлука, и агресивне латинизације, прво српскохрватског, а затим и српског књижевног стандарда. Међутим, ситуација је данас кудикамо боља него пре десет година, а српско писмо је највише угрожено управо у издањима и публикацијама оних који се најгласније куну да су „два писма наше богатство“