На сајту Министарства одбране првобитно су објављене три фотографије војника у немачким и усташким униформама поред којих је првобитно било написано „фотографије војника Народно-ослободилачке војске Југославије који су учествовали у ослобођењу своје домовине“

Због чега све ово пишем? Због тога што сам по у повратку у отаџбину видео и постао изложен навали ружних и непотребних туђица.

Ове године су се либералне, читај прозападне и прохашке невладине организације (НВО), и грађанске странке, иницијативе и медији, разним акцијама, саопштењима, изјавама и текстовима својски потрудили да обележе сећање на “геноцид” у Сребреници

 Нажалост, конзумеристичка матрица која образовање претвара у робу настоји данас да комодификује и Прву београдску гимназију, и од институције је претвори у „бренд“, у „франшизу“, у празну етикету која ће се као лажни гарант квалитета лепити на нови модел назови-образовања који се у нашој земљи потура под магичнимформулама „модернизације“, „реформе“, „дигитализације“, а које нису ништа друго него директна, неприкривена, и непатворена колонизација

Стил писања Јоване Папан врцав је и духовит, тако да не приметите да сте са питким штивом “попили” и мноштво референци – књига, истраживања, анализа. Хумор у тексту функционише и као порука – скидање теме родитељства са ушећереног, сентименталног престола.

Понекоме од високих руководилаца Србије филм сигурно неће превише да „легне“ — догађаји, јунаци, и непријатељи од пре двадесет година су приказани превише веродостојно

Игнорисањем свих светских стандарда који важе при избору нових чланова Академије, одређени чланови Одељења повели су га путем суноврата, у чему су му, по својој прилици, помогли и чланови председништва ове установе. Без строгог придржавања критеријума које је поставила сама Академија неће нити може бити оздрављења ове изузетно важне установе. 

Друштво и време које тражи „не децу, него суперхероје“ јесте друштво без морала, не само зато што су њиме овладале стихије зла које се могу савладати само надљудским способностима, већ пре свега зато што је у њему суперерогација изједначена са моралном обавезом.

Не смемо допустити да се ова тема од националног значаја, као и толике друге пре ње, отаља и гурне под тепих, па да и наредних тридесет година српски језик и писмо наставе да буду таоци јавашлука, конформизма, и комплекса ниже вредности.

Помало парадоксално, почињемо са питањем заштите писма пре него што се посветимо заштити језика. Ово одражава проблематичну чињеницу да ћирилица представља основну одлику која српски језик одваја од самопроглашених језичких стандарда бивше браће (и бивших Срба) у региону, али пре свега произилази из чињенице да је управо ћирилица онај аспект српског језикословља и писмености који је највише угрожен.