Колико ће још у Србији трајати овај ријалити дернек? Тешко је рећи. Дернек се наставља, а свака сличност са српском политичком фармом (пардон, сценом) је случајна и погрешна - у ријалити универзуму просечан Србин има бар привид могућности избора.

Против сам револуције јер се бојим да би свака револуција погодовала управо оним истим елитама које су нас довеле до овога данас. Бојим се нових револуција на овим просторима, бојим се да су могуће више него икада раније.

Није у питању новотарија са Запада, већ традиција државе која постаје сила којој се клањају и они који је виде као највећег ривала, а који своју децу кришом ипак желе да подижу са мало више избаченим канџама.

Нови или стари тип личности у финансијском тоталитаризму одменио је некадашњег "новог човека" из доба комунизма. То је сада: раскорењени, завидни, интересни "профи-ман" и друштвени психопата (егоиста, хедониста, безобзиран, аморалан, агресиван).

Актуелна Србија налик је на постаријег запуштеног типа, слабокарактерног лузера који пуши, пије, има висок притисак и холестерол, све га боли ал за живу главу неће код доктора. Успешнима завиди и зна их кад су били нико и ништа.

Знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе. Ја морам да будем коретна – говор мржње допуштамо само гостима.

Подлежући општој параноји, одрасли не штите своју децу, већ пројектују своје страхове на њих. Све радикалније мере предострожности само загорчавају живот људима, а ефекти нових закона су занемарљиви у погледу њихове сврхе – заштите деце.

Сам Кустурица небројено пута је подвлачио да му је „лакше било остварити признање на нивоу Југославије, него у Сарајеву“, као што му је, након тога, неупоредиво лакше било да стекне светску славу, него да му се та слава на достојан начин призна у Београду.

Из перспективе данашњег претежног поимања политике као епицентра зла, парадоксална је али и истинита чињеница да је ондашња, комунистичка политичка класа најдуже одолевала свеопштој употреби естраде.

Вилимон је доказ да се код нас „праве уметничке вредности" награђују у свим режимима. Она је као „заслужни уметник“ добила атеље од првог, од другог се преселила у још већи атеље, а у овом последњем стекла и националну пензију.