Америчке школе српских лидера

У Сједињеним Америчким Државама постоји безброј фондација створених из разних разлога. Једна од њих је и Фулбрајтова. Установљена је 1946. године, име је добила по Вилијаму Фулбрајту, некадашњем сенатору америчке државе Арканзас. Данас је она једна од најпознатијих и најпопуларнијих фондација, јер је богата програмима које финансира америчка влада. Један од тих програма јесте размена предавача и научних истраживача између Сједињених Америчких Држава и универзитетских центара широм света.

Фулбрајтов програм подржава и размену у области образовања у циљу јачања разумевања и комуникације између Сједињених Америчких Држава и више од 140 држава. Програм представља ефективну и престижну форму јавне дипломатије. Више од 225.000 мушкараца и жена је унапредило своје професионалне каријере. Истовремено, у америчким камповима гостовали су неки од највећих светских интелектуалаца.

Страни студенти аплицирају за Фулбрајтов програм преко специјалних комисија или посредством америчке амбасаде у својим земљама. Академске програме сваке године похађа више од 1.300 нових полазника из иностранства. Институт за интернационалне студије организује распоред и супервизију за све добитнике стипендија током боравка у САД.

Многи фулбрајтовци су млади професионалци који се враћају на одговорне позиције у своје земље. Најчешће су укључени у изградњу државних институција и разних владиних сервиса.

У Југославији (Србији) је та образовна сарадња почела 9. новембра 1964. године. Основни услов била је докторска дисертација из области друштвених наука, економије и права. Одабир кандидата који ће стећи право на 10 месеци предавачког или истраживачког рада на неком од универзитета у САД зависио је од комисија, од којих је једна при амбасади САД у Београду а друга у Вашингтону.

Преко Фулбрајта до врха

Шта је заједничко у животопису Биљане Плавшић, Вељка Кадијевића, Слободана Милошевића, Весне Пешић, Војислава Шешеља, Милана Ст. Протића, Вука Јеремића? Која истоветна карактеристика може повезати то шарено друштво? Одговор је прост: сви су били амерички ђаци!

Безмало цела српска политичка, културна и научна елита која маршира јавном сценом у последњих двадесетак година боравила је у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и другим земљама Запада на разним специјализацијама, студијским усавршавањима, стручним истраживањима, семинарима, курсевима, симпозијумима... У САД се школовао или дошколовавао највећи број личности које су у последњој деценији сачињавале српско руководство. И, што је најзанимљивије, најкрупније „зверке“, оптужене за ратне злочине, људи који су на мети америчке владе и контролисаних институција (НАТО, СФОР, Хашки трибунал) били су амерички студенти, стипендисти или курсисти.

Слободан Милошевић и другови

(Наредни подаци су наведени из зборника „Ко је ко у Србији“.)

Човек који је командовао највећом силом, Југословенском народном армијом, у кључном периоду, док се земља распадала, генерал Вељко Кадијевић, био је ученик најелитније америчке војне академије Вест поинт. Слободан Милошевић је боравио у САД око 60 пута и то само до 1983. године, пре свог политичког успона који почиње 1984. године. Међутим, мало се зна да је и он користио широке могућности америчког образовног система.

Милошевић је, пре свог узлета, често боравио у САД као банкарски стручњак, односно као директор Београдске банке. Међутим, обично се прећуткује да је тамо допуњавао своје искуство партијског апаратчика. У Америци је похађао семинаре за управљање људима. Или, прецизније, „хјуман менаџмент“ курсеве.

Барјактари режима чији је челник био Милошевић, „патриоте“ које су училе Србе да је Запад зло, а САД српски непријатељ, усавршавали су своја знања, углавном, у Америци. Идеолог који је утемељио Социјалистичку партију Србије, убеђени левичар, академик Михаило Марковић био је у Лондону од 1953. до 1954. где је и докторирао 1956, студијски је боравио у САД од 1961. до 1962, а 1976. године био на специјализацији; био је гостујући професор америчког Пенсилванијског универзитета од 1972. до 1992. Био је члан Европске академије наука и уметности и Међународног филозофског института у Паризу.

Професор Будимир Кошутић, некадашњи потпредседник Владе Србије и Милошевићев повереник за Републику Српску Крајину, боравио је на студијским истраживањима на Универзитету у Лондону и Ен Арбору у САД, као и на Слободном универзитету у Берлину.

О америчком образовању и каријерама Милана Панића и Драгослава Аврамовића, двојице људи с којима је Милошевић пактирао у својим заокретима, не треба трошити много речи.

У животопису Хаџи Драгана Антића, глодура и директора Политике у време владавине Слободана Милошевића, стоји да је био на студијском боравку у САД као стипендиста америчке владе.

(Двојица блиских Милошевићевих сарадника школовали су се у Европи: уставотворац и законодавац професор Ратко Марковић специјализовао је своја знања у Холандији 1971, Западној Немачкој и Белгији 1972. и Италији 1989. године, где је био на усавршавању. Милошевићев кадровик академик Коста Михаиловић је током 1972. боравио на једном инстититу у Хагу.)

Оригинална, аутентична и веродостојна архивска грађа о школовању српске интелигенције у иностранству је прилично шупља. Из простог разлога: сва грађа која је старости до тридесет година је под ембаргом. За историчаре или друге истраживаче то је забрањена зона у којој они немају приступа. Шта је тајновито у тим фасциклама?

Од Весне до Биљане

У годинама после Другог светског рата највише југословенских студената одлазило је у Француску. Тако је већ 1945. године у Париз стигла прва група од 125 бруцоша, а међу њима и некадашњи председник Српске академије наука и уметности Душан Каназир. Од те групе 22 студента имала су обавештајне задатке. У Југославију се вратило 25 пет студената. Остали су се настанили у Француској, као политички емигранти или због љубавних и брачних разлога.

Масовнији одлазак југословенских, титоистичких интелектуалаца (значи и српских) у САД почиње шездесетих година прошлог века. Сарадња СФРЈ и САД текла је преко Комисије за просветну размену и сарадњу Југославије и САД, а која је била одељење Савезног завода за међународну, научну, просветну, културну и техничку сарадњу (ЈУЗАМС). Тај завод је расформиран и његова документација налази се у Архиву Југославије. Ако бисте пожелели да погледате сачувану грађу, казали би вам да можете добити само оно што је настало пре више од 30 година правдајући забрану законом о коришћењу архивске грађе. Недоступност грађе има за последицу да је веома тешко утврдити колико је Срба било у Фулбрајтовим „школама“.

Прегледом доступне грађе да се уочити да је поменута Комисија за просветну сарадњу Југославије и САД имала и интерни, незванични поднаслов – Фулбрајтов програм. Наиме, реч је о стипендистима Фулбрајтове фондације. Њихова имена и досијеи о школовању, међутим, још су у домену државне тајне!

Многим добитницима Фулбрајтове стипендије је то једини начин да оду у САД и тамо се запосле, јер америчка влада помаже при добијању визе, плаћа смештај, исхрану и обезбеђује остале неопходне услове за научни рад. У неким програмима се плаћа чак и боравак најуже породице стипендисте. Тако се, према проценама Центра за студије у Америци, на основу Фулбрајтове стипендије данас у САД налази око 2.000 држављана Србије. Од њих се половина није вратила у земљу по завршетку програма.

Фулбрајтови стипендисти су били, на пример, Латинка Перовић и Шпиро Галовић, високо позиционирани у Савезу комуниста Србије, Весна Пешић, позиционирана у „другој Србији“ и Биљана Плавшић, председнца Српске.

Зна се да је сваке године ЈУЗАМС достављао Фулбрајтовој фондацији наше потребе. Селекцију је обављао кадровски апарат Партије. Служба државне безбедности је давала сагласност за сваког појединачно, али није имала право да стопира предлоге. С друге стране, Американци су инсистирали да то буду млади стручњаци који су већ у апарату власти или на некој утицајној позицији, у лобију, како би то рекли у САД.

Тврдњу да Американци воле да подучавају оне чија каријера обећава (или ови напредују баш захваљујући том подучавању?) потврђују и два идентична примера.

До почетка деведесетих година прошлог века југословенски амбасадор у САД био је Живорад Ковачевић. Пре тога, тај високи функционер Савеза комуниста Србије био је председник Скупштине града Београда. У међувремену, провео је годину дана у Америци на специјализацији у Кисинџеровом институту. (После увођења вишестраначја у Србији, био је перјаница „друге Србије“.)

Милан Ст. Протић отишао је са места градоначелника Београда у Америку на место амбасадора Савезне Републике Југославије у Вашингтону. И Протић је претходно имао своју америчку школску епизоду. Он је докторирао на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари, а на студијским истраживањима био је и у Паризу као стипендиста француске владе. (Има тврдњи да је на захтев Американаца опозван из Вашингтона.)

Ђак Запада био је и Војислав Шешељ. Он је боравио на студијским усавршавањима на универзитетима у Манхајму (1975) и Грајсфсфалду (1977), али и на америчком Мичигенском универзитету (Асоцијација државних колеџа Велике долине, 1978). Он је иначе једини амерички школарац који је јавно и јасно говорио о својим искуствима на дошколовавању наглашавајући да су га, одмах по доласку у Америку, покушале да врбују обавештајне службе.

Студијски боравак у оквирима Фулбрајтове фондације може да се окарактерише и као циљно усмеравање, пројектовање људи и „снимање“ стипендиста од којих се очекује да у својој земљи, једног дана, буду у самом врху, у елити, на местима где се доносе значајне одлуке.

На пример, око 95% професора Факултета политичких наука (произишлог из некадашње високе школе Савеза комуниста Југославије) у Београду било је у САД по посебним програмима, на курсевима и семинарима... А они су овде школовали и школују стотине и стотине новинара, дипломата, политиколога. А неки су ових година били и амбасадори!

Податак о Факултету политичких наука постаје још интересантнији у светлости других чињеница о тој институцији. Наиме, познато је да је група професора Факултета политичких наука (Владимир Штамбук, Небојша Маљковић, Данило Ж. Марковић, Радош Смиљковић...) била ударна снага левице (ЈУЛ-а) и да је, од седамдесетих година прошлог века, Служба државне безбедности регрутовала свој подмладак баш на том факултету. Један од њих, Јовица Станишић постао је начелник Ресора државне безбедности.

О врбовању током боравка у Америци говорио је својевремено и књижевник Момчило Селић, који је и сам учествовао на једном од тих блиц-курсева у оквиру Рокфорд института. Он је тврдио да се то ради на много свиленији начин него што се обично мисли. На тим симпозијумима и курсевима реч је о такозваном „паметном усмеравању“, о програмирању „људског материјала“. Обично се за такву сеансу, која траје од десет до петнаест дана, изабере изоловано место, нека брвнара у планини или вила на језеру. Циљеви организатора су далекосежни и ту није реч о простом мобилисању обавештајаца или агената. То је студиозна пројекција у којој „питомац“ купује навике, обичаје, стил одевања, начин живота земље домаћина.

Мирјана Бобић Мојсиловић је једини фулбрајтовац који је јавно казао да није прихватио „науку“ која је нуђена током студијског боравка у Америци.