Анатомија Фејса (II)

7. Цензура Фејса

На форумима и блоговима се одавно прича о цензури на Фејсбуку, односно, о забрани постављања статусних порука које садрже одређене речи. За већину ствари, то није ништа ново, и примењује се одавно на већини форума, где се непристојне речи аутоматски замењују неком неутралном, или знаком астерикс (*). Изгледа да је за неке од пријављених речи (из неког разлога, наводно је блокирана и "alumnae'') дискутабилно да ли јесу или нису блокиране, јер неким члановима успева да пошаљу поруку с тим речима, а некима не. Постоје и они који су пријавили да Фејсбук одбија критичке поруке на рачун Барака Обаме. Неки корисници пријављују да су добили аутоматизовано упозорење, уколико "машина'' процени да је члан превише користио опцију "чет'' сервиса. Знајући колико грешака на Фејсбуку има, није тешко претпоставити да су већина тих "цензура'' заправо грешке, багови, којих је Фејсбук пун.

Међутим, постоје и речи чија забрана не може бити плот тек пуке случајности. Блокирање неких од тих речи је разумљиво. Рецимо, помиње се забрана речи "Twitter'', "Facebook'', "MySpace'', "PirateBay'', "yuwie'', "wadja.com''... Прошле године је чак било немогуће направити плаћену рекламу под именом "MySpace'', "Friendster'', "Hi5'', или "Orkut''. На страну то што не звучи поштено, донекле је разумљиво да неко жели да блокира конкуренцију. Ни то није ништа ново. MySpace је дуго времена блокирао сав садржај са youtube.com.

Прави проблем се појавио када се новембра 2007. године открило да Фејсбук у време председничке кампање блокира поруке (и претрагу) које садрже реч "Рон Пол''. Након што је од медија јавно оптужен за цензуру, ствар је исправљена, а за грешку је незванично оптужен "баг'' у систему. Децембра исте године, са приватног профила је без образложења скинута слика мајке како доји своје дете. Убрзо је организована група од 70 хиљада људи који су протестовали против тога, а из Фејсбука је поручено да у неким случајевима породичне фотографије могу да буду ласцивне, и тад су упозорили да они који постављају такве слике ризикују да буду избачени са сајта. Данас група има 250 хиљада чланова, а на профилу стоји слика мајке и бебе у "ласцивној'' пози.

Јануара ове године, у време сукоба у Палестини, на Фејсбуку су блокиране све поруке које садрже речи "Газа'' и "Палестина''.

Највећи проблем са Фејсбук цензуром почео је након што је претраживач торента PirateBay на свом сајту представио опцију по којој је могуће поделити торенте и на Фејсбуку, што је иначе уобичајена пракса свих сајтова (који нису везани за торенте). Фејсбук је одмах блокирао ту опцију на свом сајту. Не само што је блокирана опција "подели'', него је блокирано и ручно додавање линкова. То не важи само за садржај који је заштићен ауторским правима, него са све торенте који се налазе на сајту PirateBay.

Фејсбук се није зауставио на овоме, почео је да блокира све поруке које садрже ликове ка сајту са торентима. И поред осуда јавности, званично остају на ставу да "Фејсбук има право на то, јер то корисницима показује да не могу да шире спамове, нелегални, претећи или узнемиравајући садржај''. Ни овај поступак не представља ништа ново, јер Гугл рецимо одавно "чита'' све поруке и кључне речи користи за прављење циљаних огласа. Али, Гугл испоручује све поруке. Ово што ради Фејсбук би отприлике било исто кад би Пошта читала писма, и одлучила да неко од њих не достави, ако јој се нешто у њој не би свидело.

Већина случајева цензуре се ипак тиче Америке, њене унутрашње политике и питања различитих погледа на Први амандман. Осим што је блокирање и одбијање достављања порука потенцијално далекосежних последица, које може да буде опасан преседан у постојању слободе на интернету.

8. Тамна страна фејса

Vincent Nichols, председник Католичке бискупске конференције Енглеске и Велса, у августу је упозорио јавност да Фејсбук могу да наводе тинејџере да изврше самоубиство, и да тај и слични сајтови могу да наруше људске односе и тинејџере оставе без снажних друштвених веза.

Што се тиче самоубистава, статистика показује да је у праву, бројни су примери који потврђују то. Али, те врсте злочина је увек било, нарочито код тинејџера. Само се свет смањио, па и самоубиства више нису тако усамљенички акт. Понекад иза таквих "жртава'' остане порука на Фејсбуку, а понекад електронска повезаност помогне да се оно најгоре спречи. Почетком октобра, након што је румунска полиција спречила самоубиство тинејџера, он је открио да постоји девојка у Београду, која је истовремено попила отров са њим. Румунска полиција је обавестила београдску, која је брзо пронашла девојчицу (16 година) и спречила њену намеру. То није први такав случај. Почетком априла девојчица истих година у Мериленду, била је узнемирена поруком њеног пријатеља из Оксфорда. Иако је знала само његово име, осетила је да нешто није у реду, па је одмах обавестила родитеље, а они британску амбасаду. Само три сата касније, полиција је ушла у стан дечака, који је већ био попио лекове.

Такви случајеви нису везани само за Фејсбук. На MySpace је почетком године на сличан начин један корисник спречио webcam самоубиство. У априлу је на Твитеру глумица Деми Мур спречила самоубиство жене која јој је послала поруку. Деми је поновила поруку, уз речи "надам се да се шалиш''. То је видео неко од 2 милиона следбеника, који су позвали полицију да пронађу и спрече ту жену.

Због ових срећно завршених примера, не би могло да се каже да је технологија корисна, већ пре личи на продужетак онога што већ постоји. Само је комшилук постао већи. Они који су некад претили злочином, упозоравали су на то људе из своје околине. Данас је та околина читав свет.

На Фејсбуку постоје много примера смешних и мање смешних људске бизарности и глупости. Као кад је пензионисани полицајац у Њујорку, на месту злочина, фотографисао преминулу жртву и такву слику поставио на свој профил. И због тога, наравно, ухапшен. У Саудијској Арабији је отац на смрт претукао своју ћерку, зато што је користила Фејсбук, и на њему разговарала са мушкарцем.

Амерички брачни пар, очигледно гурмани, ухапшени су на Бахамима, након што је локалној полицији стигла дојава са Фејсбука. Не само што су на Бахамима правили гозбу на којој су служили игуану, него су на Фејсбук поставили фотографије из лова на њу, процеса прављења вечере и конзумирање.

Своје непознавање моћи савремене технологије показао је и брачни пар из Новог Зеланда. Кад су пролетос затражили зајам од банке у вредности од шест хиљада долара, нису очекивали да добију износ за три нуле већи. Кад су схватили да су грешком добили шест милиона, нису оклевали, него су спаковали ствари и кренули на турнеју по свету. Ухваћени су због таштине, јер нису издржали да на Фејсбуку обавештавају о детаљима свог кретања.

На сличан начин у октобру је у Мексику ухапшен преварант и бегунац и Сједињених држава, који је пре неколико година побегао са 200 хиљада долара. Кад је упознао чари Фејсбука, почео је да се јавно хвали о безбрижном животу којег води. То му није било довољно, него је послао захтев за пријатељство "погрешној'' особи из Министарства Правде. Прошлог месеца се десио бизаран случај, кад је отац преко Фејсбука пронашао своју малолетну ћерку, и покушао да је наговори на инцест. Девојчица је то пријавила мајци, која је на састанак са њим послала полицију.

У недељи (средина новембра) која је у Британији проглашена за "anti-bullying'' (узнемиравање, злостављање, обично тинејџера), Фејсбук је званично објавио да "cyber-bullying'' схвата врло озбиљно и о томе су објавили списак савета. По њима, требало би прихватати само познате пријатеље, блокирати садржај за одређене људе или прекинути пријатељство, пријавити проблем директно Фејсбуку, чувати приватне информације о себи и не реаговати директно на узнемиравања. Оваква директна акција Фејсбука не чуди, јер је сајт одавно на мети критичара због омогућавања погодног терена за оне који желе да анонимно узнемиравају друге. Фејсбукова Правила приватности се критикују као погодна за злоупотребу сајбер силеџија.

Због таквих прекршаја, Фејсбук је већ неколико пута био на суду, оптужен од стране оних који се сматрају жртвама. На суду су већ били и силеџије. Поред поменутог тинејџера из Висконсина, у августу је на три месеца затвора за малолетнике осуђен и први британски "сајбер-силеџија''.

Критичаре забрињава и отвореност Фејсбука за "сајбер-сталкере''. То је засад више везано за финансијски аспект ухођења, а мање се показује забринутост за људски. Осигуравајућа компанија "Legal & General Group'' у свом извештају објавила је резултате истраживања по којима је 38% корисника у својим статусним порукама оставља поруке о детаљима својих планова за одмор, који могу да буду "отворен позив за провалнике''. А да је ствар ту измакла контроли, показало се на примеру у августу, када је провалник провалио у нечију кућу у Сасексу, опљачкао је, а затим је на украденом лаптопу, користећи постојећу лозинку жртве, вређао на Фејсбуку.

Што се тиче тамне стране мреже, Фејсбук ће сигурно ући у историју стварања виртуелног света између осталог и због креирања опције "Memorials''. Након трагедије на Универзитету у Вирџинији, у којој је од оружја страдало 32 људи, актуелизовало се питање о томе шта радити са налозима преминулих. До тог тренутка, званична политика Фејсбука била је да се такви налози чувају још месец дана, а затим укину. За сад слични сајтови, па ни мејл сервиси, немају одговор за такве ситуације. Међутим, након што је много ожалошћених људи из Вирџиније то захтевало, Фејсбук је усвојио ново правило и од тог тренутка профиле преминулих поставља у "memorialization state''. Што отприлике значи да ће такви налози стајати на сајту још неодређено време, са свим садржајем, без личних информација. Недавно се новом опцијом "reconnect'' појавио бизаран проблем који потенцијално узнемирава неке људе, тако што ожалошћенима препоручује да се "поново повежу'' са преминулим.

9. Завођење на фејсу - Фејс флерт

Интернет је, по природи ствари, место на којем се нешто тражи, нешто чега нема у животу онога који тражи. Могли бисмо да се заваравамо и да причамо о томе како се интернет највише користи за научна истраживања, ширење спознаје о непознатим стварима, повезивање са другима због расправа о битку, али је ипак чињеница да је од самог настанка интернета, од свих речи које се користе за претрагу, у самом врху увек реч "sex''.

Технологија је стварно учинила да до игре завођења међу људима лакше дође. У времену пре мобилних телефона, добијање нечијег броја је вероватно значило нешто и показивало да постоје озбиљне шансе да од завођења нешто буде. Са појавом мобилних телефона, све је постало опуштеније, мање званично и мање тајновито. Бројеви се олако дају, нико их не крије, а остављају се чак и на интернету. Нису само мобилни телефони утицали на односе међу половима. Вероватно најлепши пример како се технологија користи да дозволи нормалном животу да тече и у отежаним условима, је у Саудијској Арабији. У држави у којој су сви контакти међу половима сведени на минимум (буквално), млади су се снашли тако што у сваком изласку у град укључе bluetooth на својим телефонима. Кад се очи двоје људи сретну у пролазу, размене бројеве телефона а да то нико у околини не примети.

Фејсбук је још више олакшао контакт међу познатим и непознатим људима. Нема више потребе за тражењем броја телефона, довољно је да се чује име и да се та особа касније контактира. Уколико је неко стидљив, чак не мора ни да прилази девојци коју види, довољно је да зна некога из њеног друштва, да је пронађе на листи његових пријатеља и онда је контактира у "сигурном'' окружењу, на Фејсбуку.

Фејсбук не само што није имун на сексуалност, него је показатељ колико је њено испољавање свугде присутно. Од бројних група које су везане за то, преко профила који су посвећени испољавању лепшег дела себе, до отвореног, свакодневног и безазленог флерта међу члановима. Фејсбук је објединио све облике онлајн комуникације и тако постао ултимативна платформа за завођење. За разлику од форума и осталих "превазиђених'' облика, где је неко морао да буде или речит или згодан (пожељно обоје), на Фејсу је све то непотребно, чак сувишно.

Као што је већ написано у Феноменологији  интернет форума (1, 2, 3) верујем да су интернет и онлајн комуникација као створени за мушкарца, кад је реч о завођењу. На страну то што је претерана употреба интернета вероватно одличан начин за губљење мужевности. Мушкарац на интернету не мора да размишља о погодним местима за излазак, не мора да плаћа пића, упознаје познаницу са друштвом, буде добар са њеним другарицама, води је у биоскоп, не мора да буде духовит и да у сваком тренутку води причу у којој зна шта ће да каже, нити мора да има одговор за сваку ситуацију. Довољно је да буде на интернету. Не мора ни да на свако женско питање одмах да одговор, и тако каже нешто глупо или нешто што није хтео, јер на интернету има довољно времена да размисли о питању. За мушкарце који спорије капирају, читање је идеално.

Што се тиче Фејсбука, он је још више олакшао посао мушкарцима. На Фејсбуку, сајту слика и визуелног доживљаја, мушкарац не мора ни да зна да чита. Не мора да зна ни да пише. Није више неопходно да се нешто посебно уради да се освоји нечије срце. Није неопходно да се буде "неко'', да се нешто измисли, да се буде добар у спорту, да се напише песма... Све песме су већ написане, довољно је само да се копирају на право место. И сви остали линкови служе само да се покаже не оно што неко јесте, него што мисли да јесте или би волео да буде. Довољно је да се само копирају линкови оних који су нешто претходно већ урадили, нема више потребе за измишљањем.

Међутим, показало се да је Фејсбук направио и корак ка женама. У еволуцији интернет комуникација (од BBS-а, преко news groups, мејлинг листа, newsletters, до форума) коначно се појавио медиј који одговара и женском полу, барем онолико колико и мушкарцима. У досадашњем виртуелном свету, све је углавном било везано за речи и за оно што се напише. Форуми су направили први корак ка повећању визуелног утиска, постављањем профила на коме је могуће постављати фотографију. Раније то није било могуће и то је био први корак ка формирању "виртуелног селфа'', иако профили на форуму немају ни приближно тај значај као Зид на Фејсбуку.

На Фејсбуку је највећи део приче везан за визуелно. Најважнији и највећи део тог визуелног чине слике профила и галерије слика, уз помоћ којих жене могу да раде оно што раде и у реалности, дакле, да заводе само уз помоћ изгледа. Иако је мушкарцима и даље лакше (због ствари претходно набројаних, и чињенице да у највећем броју случајева они одабирају девојке, уз помоћ бројних галерија слика), и девојкама је Фејсбук олакшао ствари.

Пре свега, девојка на нету не мора увек да буде лепа, довољно је да буде лепа онда кад се слика. Тако да оне могу да увек буду лепо нашминкане, увек лепо изгледају, само уколико направе добре фотографије и умеју да одаберу најбоље да их представе. Због тога није случајно што су највећи стручњаци за Фотошоп девојке. Фотошоп је најсавршенији комплет за шминку којег девојка може да има. Слике, наравно, не морају да имају везе са реалношћу, уколико је циљ само придобијање пажње и подршке на интернету.

Још једна од појава које иду у корист мушкарцима је и то што девојке обично пристају на позиве за пријатељство. Можда је то делом зато што изгледа да је велики број пријатеља нека врста статусне ознаке (барем док то не досади) или се воде ставом да од тога нема штете. У сваком случају, и оне које не пристају на пријатељство, обично пристану након неке прве пригодне, поздравне поруке. Девојке и саме признају да су такве поруке глупе, шаблонске, као из холивудских Б  филмова, али су и оне сасвим довољне да неко скрене пажњу на себе и да тако започне комуникација. То наравно није зато што је Фејсбук учинио да девојке постану глупе, него је само показатељ колика је важност профила, Зида, јер је он сва слика коју неко на Фејсбуку може да има о неком члану.

Почетак флерта, први корак, представљање и упознавање је сличан као и у реалности. То може да буде јавно и приватно, а за привлачење пажње на себе  служи писање на нечијем Зиду, слање поздравне поруке, реаговање на нечије писање, линкове или слично. Након тога, као и у стварном свету, прво што девојка уради је да добро (женским оком добро) прегледа све на вашем Зиду. А то, као и у реалном свету, значи буквално све. И не укључује само ваш Зид, него и листу ваших пријатеља. Ако неко на интернету "приђе'' лепој девојци, вероватно није једини који то ради. Оно што би га издвојило од осталих (осим генијалних и оригиналних порука, типа "ово обично не радим, али сад сам ето морао''), су добро уређен Зид и лепе фотографије на њему.

Фејсбук Зид је у виртуелном свету "лица'', као лице неког корисника, односно, сав његов целокупан имиџ, све оно што остали виде о њему. Најважнији део тог изгледа су фотографије. На интернету већ постоје текстови који се баве категоризацијом фотографија у профилу (нпр. класична "за пасош'' фотка, исечена са групне слике, "замућена'' слика, слика са журке, "уметничка'', слика срећног пара, слика из детињства, слика бебе, слика са познатим људима...) и све оне имају своје добре и лоше стране. Вероватно је да је свака од њих добра на свој начин, уколико је циљ представљање себе. Уколико је циљ придобијање нечијих симпатија и упознавање у реалном свету, чини се да се избор врсте фотографије на профилу сужава и своди на једно – обична, ничим улепшана фотографија лица, без Фотошопа, без сенки и пожељно насмејаног лица.

Улепшане слике на профилу су смислене исто колико и вондер бра прслучићи и сличне мале преваре – ако је неко сигуран да не жели да се упозна са неким преко нета, може да стави слику Бреда Пита, или да не стави слику уопште и сасвим је свеједно. Ако неко жели упознавање, бесмислено је да не стави слику, као што је бесмислено да стављену слику пропусти кроз Фотошоп, да је замагљује или улепшава. Као што ће девојка која жели везу, једном морати да скине Вондер бра, тако ће и неко са Фејса једном морати да се појави у стварном свету. А то је тренутак кад ће се вероватно стидети своје Фотошоп фотографије.

То наравно не значи да на профил треба стављати било коју слику. Као што је физички изглед битан при првом сусрету са неким, и одређује почетну слику о неком, тако и фотографија на интернету одређује наш став о некоме.

Да је нечија слика важна показало је и недавно истраживање (Laura Naumann и Sam Gosling), у коме су посматрачима показане фотографије 123 особе које раније никад нису виделе. Фотографије су биле подељене у две групе – људи су сликани у неутралној, "контролној'' пози, и у пози која је била спонтана, изражајна. Од посматрача се захтевало да сваку особу са фотографије оцене у десет категорија (екстравертност, прилагодљивост, одговорност, емоционална стабилност, отвореност, допадљивост, самопоштовање, усамљеност, религиозност и политичка оријентација). Да би се повећала тачност провере, психолози су захтевали да исти тест ураде и по троје људи који су добро познавали особу са слике.          

Показало се да су посматрачи на основу неутралних слика углавном тачно закључили неке главне особине (нпр. екстравертност и самопоштовање). На основу оних "изражајних'', спонтаних слика, погодили су девет од десет категорија – све осим политичке оријентације. Исто истраживање показало је и да је дефинисање личности женских особа са фотографије теже него што је то случај са мушкарцима.

У сличном, помало бизарном, истраживању Универзитета у Ливерпулу показало се да жене за кратке везе више воле фотографије мушкараца који имају ожиљке на лицу, а да једнако оцењују пожељним оне са или без ожиљака за дуге везе.

На основу овога показује се да слике на профилу одређују став посматрача о особи са слике. Могло би се закључити и да власник профила на основу свог одабира слике може да контролише какав осећај жели да изазове код посматрача, осталих људи на Фејсбуку. То исто важи и за галерије слика. Неко само на основу одабира слика које поставља, може да утиче на утисак којег оставља на посетиоца његовог Зида. Одабране слике могу да отворе конверзацију, јер могу да укажу на хобије и занимљивост личности. Какве ће оне бити зависи од особе, а сигурно је да је у сваком случају пожељно да буду насмејане, са пуно људи око себе. Ако неко на фотографијама има пуно насмејаних људи око себе, значи да се они забављају, тако да је то нека врста онлајн сертификата – ако је њима добро са вама, значи да сте у реду, да сте забавни и нормални. Што се тиче фотографијама са бившим девојкама и пријатељицама, и на интернету важи оно што важи и у реалности – из неког разлога, пожељно је да мушкарац има слике са бившим девојкама, док обрнуто не изгледа лепо. Слике мушког члана са својим бившим су доказ будућим да је он способан и зато вероватно и пожељан.

Међутим, изгледа да постоје разлике у половима кад је реч о оцени нечије лепоте. У истраживању којег је обавила Claudia Brumbaugh на Квинс колеџу (на 4000 испитаника од 18 до 70 година) показало се да се мушкарци слажу код оцене лепоте девојака са фотографија, што код оцена жена није случај. Фотографије особа од 18 до 25 година су оцењиване оценама 1-10. Показало се да мушкарци високо оцењују оне девојке које изгледају витко и заводљиво, али и оне које показују самопоуздање. Жене се слажу у високим оценама витких и мишићавих мушкараца, али се разилазе у укупним оценама мушкараца, па се показало да неке од њих дају највише оцене онима које друге уопште не сматрају за привлачне. Дакле, изгледа да је лепота жене подложна неким стандардима, док привлачност мушкарца зависи од онога ко посматра фотографију.

Али изгледа да за укупну оцену о некоме ни фотографије нису најважније. Истраживање које је обавио Gary W. Lewandowski, Jr. је показало да су пожељнији као партнери они са позитивним особинама (као што су поштење и спремност на помоћ).

Испитаници су давали оцене за привлачност људи на фотографијама које су им показане. Након тога су им дате информације о особинама тих особа супротног пола чије су фотографије видели, и од њих се затим тражило да их поново оцене, али овај пут и оценама за пожељност као партнера. Показало се да су информације које су у међувремену добили утицале на и првобитну оцену привлачности.

На основу резултата ових истраживања, могло би се закључити да и у виртуелном окружењу први утисак игра улогу, али да на укупан став о некоме највише утиче оно што о њему касније сазнамо. Осим тога, непостојање стандарда у оцени мушке лепоте могло би да укаже на то да су девојкама нечије слике мање битне. Због свега овога, чини се да информације на Зиду играју исто тако велику улогу у формирању нечијег става. Изгледа да су у праву они који тврде да, као и у реалном свету, девојке на Фејсбуку испитују профиле, трагају за детаљима о некоме, нечијим особинама и односима, док су мушкарцима битне само слике. Што отприлике испада да, исто као у реалности, жене показују себе кроз слике, а мушкарци се хвале ониме што су урадили, што се на Фејсбуку често и показује као истина.

Дакле, кад девојка испита зид и одлучи да одговори, почиње игра завођења. Односно, почиње она мултимедијална комуникација која је специфична само за Фејсбук. А то значи да је размењивање порука, слање поклона, међусобно писање на зиду оног другог, писање на свом зиду поруке за другу особу, међусобно размењивање линкова, слање песама, линковање песама и свог другог мултимедијалног садржаја за којег се верује да  битан оном другом. Ако се поруке пишу на свом Зиду, сви могу да виде међусобну размену, и део те игре су оне мистериозне поруке и линкови које повремено могу да се виде у нечијим статусима. Фејсбук је једино место на коме је прихватљив начин удварања тај да се рецимо реши квиз типа "Ко је љубав твог живота?'' или "Која вас песма Милета Китића најбоље описује'' и да решење тога може да пошаље поруку некоме.

Сви начини завођења, као и у реалности, зависе од жеља и очекивања оних који учествују у игри. Млађима је вероватно сасвим довољна размена неке од "Super Poke'' апликација да би на основу ње направили игру (са опцијама - загрли, уједи, баци овцу на неког, штипни, баци торту, баци ћурку, баци пире, усвоји пингвина, играј са..., купи пиће некоме, навијај, хипнотиши, лагано играј, голицај, зачарај, побегни са...), старијима је сигурно потребно нешто више, оним речитима су на располагању чет и поруке, онима који су мистериозни преостаје читав низ других начина. Претпостављам да је поред годишта и наведених облика, важна и врста односа, као и то да ли неку особу познајете из детињства или са синоћне журке, као и то да ли планирате да неког упознате или вам је потребна само виртуелна забава. Кад постоји нека игра, свака промена, послати знак, нешто значи. Тако да вероватно, у ту сврху, не постоје глупе игре јер у свести играча, све могу да имају смисао.

Занимљиво је да је недавно истраживање које је Qinteractive почетком новембра обавило на узорку од 2.000 жена, између осталог је показало да 57 одсто њих виртуелне "фејсбук'' поклоне вреднује исто колико и оне праве. Дакле, вероватно и слање поклона може да буде део неке игре завођења.

Што се девојака тиче, из њиховог угла је Фејс данас вероватно врло сличан. И оне на исти начин стављају до знања да су заинтересоване, писањем на зиду, реаговањем на статусне поруке, слањем "лајкова'', коментарисањем фотографија или (ако је неко довољно интересантан или је добро урадио свој зид) писањем прве приватне поруке.

Фејсбук је успешно мултимедијално надоградио форумашке и остале текстуалне облике завођења међу људима, тако што је успешно експлоатисао природну људску жељу за идеализовањем потенцијалног партнера. Онај који жели да буде заведен, тај ће бити заведен, и то не нужно због врлина и способности онога ко заводи, него због тога што заведени жели да види све најбоље у њему. На форуму то најбоље било везано за речи, а идеализовање нечега што је погрешно речено је понекад тешко, и захтева јаку жељу. На Фејсбуку, шареном свету, свако види оно што жели и нема грешке, свако је у праву. Немогућа је ситуација да се неко не идеализује, уколико се то жели, јер тај неко нема пуно прилика да погреши, нема пуно прилика да каже нешто погрешно, јер и нема пуно прилика (ниједне, заправо) да искаже нешто конкретно и јасно. Све је магловито, тајанствено и у нагађањима, што и јесте идеална атмосфера за завођење. Што наравно не значи да повезаност не постоји, само значи да је идеализовање олакшано. Осим овога, на Фејсбуку су људи увек лепи, не виде се лоши и тешки тренуци, па се идеализовањем стиче утисак да су увек такви.

Поента је да је, што се тиче онлајн завођења и уопште онлајн комуникације, Фејсбук ултимативна машина која обједињује све тренутно постојеће алате. Уз помоћ тог сајта, могуће је на једном месту окупити старе пријатеље, стећи нова познанства, и на једном месту користити све могуће облике комуникације. Једино што није могуће на сајту, је оно због чега се завођење (или развијање пријатељства) одвија. Чини се да је сусрет уживо након виртуелног завођења ређи него на форуму. Морам да признам да нисам приметио, ни чуо, да је неко неког упознао након дописивања на Фејсбуку. Не кажем да се то није десило, сасвим сигурно да јесте, али изгледа да сајт који служи за "повезивање са пријатељима и осталима...'' у пракси то остварује углавном само на сајту. Ако одемо на било који форум, на већини од њих можемо да видимо барем једну тему на којој се чланови обавештавају о групном сусрету уживо, или тему о причи са претходног и најави будућег сусрета. Свако од нас зна барем једну причу о људима који су се упознали преко неког форума или чета, и тако засновали везу, а знамо да постоје и бракови започети виртуелним познанством.

Због тога се чини да је јавни и приватни свет виртуелног завођења на Фејсу изгледа толико заводљив и шарен, да вероватно постаје сам себи довољан, као да постаје сам себи сврха. Опет, сасвим је сигурно да негде постоји упознавање, али нисам сигуран да он по броју може да се мери са "превазиђеним'' облицима интернет комуникације.

Како год било, Фејсбук завођење је изгледа као занимљива и корисна ствар, која вреди само уколико се заврши сусретом у реалности. Ако до тога не дође, или ако то и није првобитан план, све остаје на нивоу хобија. А такав флерт, као и у реалности, временом постаје досадан, јер се у дугом завођењу губи драж.

10. Фејсбук и зависност

Италијанска полиција је почетком октобра ухапсила првог "Фејсбук провалника''. Младић је провалио у кућу у Риму само да би проверио свој Фејсбук налог и послао неколико порука пријатељима, о томе како се проводи на одмору. Истина је да није једини коме је тешко без Фејсбука, иако други још не посежу за тако екстремним поступцима.

Према подацима Фејсбука, 50 одсто од њихових чланова свакодневно долази на сајт, а то је проценат посетилаца којим не може да се похвали ниједан сајт на интернету. За Србију би то значило да, од преко милион чланова, сваког дана њих барем пола милиона посећује Фејсбук. Дакле, сигурно је да постоји нешто значајно што чини да је сваки други корисник сваки дан тамо.

Стручњаци се још увек не слажу око тога да ли постоји зависност од интернета или не. Они који тврде да постоји, наводе и симптоме (везане за проверу мејла, тешкоћу контролисања онлајн времена, промену односа према околини...) који су углавном познати. Као облике такве зависности, одавно су препознати зависност од коцкања (све врсте трошења пара, укључујући и аукције, игре, опсесивну куповину), од порнографије (визуелног садржаја, сајбер-секса, виртуалног флертовања и односа), од видео игрица и стицања нових информација.

Да ли зависност постоји или не, и шта је то што тера људе да свакодневно троше време на интернету, рећи ће стручњаци. Оно што је битно да се напомене је то да је Фејсбук све ове облике зависности (компулсије, импулса, прохтева, за оне који не верују у ту реч) објединио на једном месту. Као што постоје мега маркети, који имају сву робу са тржишта, по конкурентним ценама, тако је и Фејсбук, као велики мега маркет, на једном виртуелном месту објединио све што интернет посетиоцу може да затреба, и тиме постао пожељан за све муштерије.

Америчко медицинско удружење одбило је да препоручи Асоцијацији психијатара да Поремећај интернет зависности упишу у DSM (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders), чиме би овај потенцијани поремећај добио дијагнозу, уз упутство лекарима за третирање тог обољења. Они стручњаци који сматрају да не постоји поремећај, као један од аргумената наводе да би по истој логици онда морала да постоји и зависност од читања књига, гледања телевизије, филмова, одласка у позориште и слично. Без жеље да улазим у област коју изучавају ови стручњаци, требало би напоменути да то није исто, никад није ни било исто, а није чак ни слично.

Пре свега, тешко да би се нашао неко ко би због читања књига или гледања телевизије у континуитету одбијао друштвене контакте и личне обавезе. Немогуће је да постоји та врста зависности, јер ни објект зависности није толико адиктиван. И управо та адиктивност је разлог због којег од интеракције на интернету може да постоји поремећај, а са другим наведеним објектима не може. Разлика није само у интензитету доживљаја, мада је и он битан чинилац. Примамљивост интеракције са компјутером заснива се на бомбардовању свих чула, и то (најважније) оном бомбардовању које не захтева ама баш никакву психичку подлогу, никакво духовно улагање, ништа осим физичке присутности и активности. Контакт између човека и машине је контакт који се остварује преко чула. Такав напад на чула мора да изазове неку врсту зависности, немогуће је да она дуго (вољом човека) буду изложена снажним спољним подстицајима, а да се онда очекује да човек може такође по својој вољи, прекине са интернетом без противљења тих чула, која су остала ускраћена за доживљај.

С друге стране, контакт између човека и књиге, телевизије или филма, је врста односа која захтева ангажовање духа. Чула се овде појављују тек као спољни подстицај који буди оно што већ постоји у човеку. Однос је релаксирајући, јер човек ту не мора ништа да ради. Ни физички, а ако то не жели, не мора ни духом да стално буде присутан. Књига може да се одложи и тако дозволи мислима да одлутају својим током, а и током гледања филма није неопходно да неко стално буде духом присутан. Не постоје разлози, не постоји ни један разлог, за стварање зависности од тог односа, јер би таква зависност онда морала да буде зависност од самог себе.

Интернет, као и сви облици занимације на компјутеру, је стални посао, стална ангажованост, а не релаксација. Увек се нешто ради, нешто кликће, од корисника стално тражи интеракција. Та врста ангажованости, и такав напад на чула, мора да остави последице по духовни мир. Ако ни по чему другоме, оно по томе што такав човек, са тако надраженим чулима, више не може да мирно седи и прочита књигу или одгледа неку представу, барем не без дуге паузе и апстиненције од тих надражаја. Биће занимљиво видети да ли ће млади људи, одрасли на компјутеру, за пар година уопште моћи мирно да седе.

Ту заправо постоји градација, која иде од причања прича поред ватре, штампања првих књига и новина, открића радија, емитовања прве телевизијске емисије, до појаве интернета. Спољашњи подстицај је неопходан за развој духа, и он је основа човековог друштвеног бића. Али са сваким новим изумом који је давао неки подстицај, све се мање ишло ка човековом духу, а све више ка ситуацији у којој он више неће бити потребан. Није исто кад мајка детету прича бајку, и кад дете ту бајку види на филму. У првој ситуацији детету је пружена могућност да је доживи у складу са својим духом, и да причу оживи у себи, стварајући тако своју личност. У другој ситуацији детету је сервирана нечија туђа визија приче, и тако сужена или барем значајно отежана могућност идентификације и креирање свог личног доживљаја. Оног тренутка, а он се налази на интернету, кад човеку постане примаран доживљај у коме му се све сервира унапред, у ситуацији у којој се од њега ништа не очекује, престаје његов развој као личности.

Поред наведених облика зависности, главни окидачи аутентичне Фејсбук зависности од комуникације су жеља да се сазна шта други људи раде, да се тај осећај добије лако и безбедно (лакше него у реалном свету) и да се покаже шта се ради. Значи, да се види и буде виђен, али на најлакши и најбезбеднији могући начин. Томе претходи стварање виртуелног селфа који, једном створен, и сам постоји као део разлога за повратак.

У Фејсбуку знају за то, знају колико је стварање тог виртуелног селфа потенцијално адиктивно. Због те претпоставке да ће се чланови који оду једном вратити, и не постоји опција гашења налога (осим писменог захтева администрацији сајта). Налози се не гасе, него деактивирају, а након што Фејсбук "отпадник'' схвати колико је бесмислен постао живот без њега, Фејсбук га поново дочекује раширених руку, са налогом који изгледа исти као оног дана кад је отишао. Све је подређено томе да чланови буду задовољни, и да што више кликћу.

Човек је по природи конформиста, и тежи да иде линијом мањег отпора, онако како му је лакше, и труди се, нарочито савремени човек, да му буде што угодније. А интернет и Фејсбук му иду на руку. Није човек крив због својих жеља, јер такав је био и без интернета, али је "крив'' систем који му то олакшава, и то на начин на који га одваја од испуњеног живота, и уз све то давајући му и оправдање да је у реду то што ради. А такво понашање води отуђењу. У занимљивом истраживању које је спровео Стратеџик маркетинг, поред осталог, показало се да млади на мобилним телефонима највише користе SMS поруке, јер је тако "мање директно и мање непријатно''.

Некада давно постојао је Споменар, свеска у коју су средњошколци једни другима уписивали личне податке, своје "волим-не волим''. Ту свеску је свако имао за себе, и она је сваком била његов лични Фејсбук. Сајт је надоградња за ту природну жељу. Али, ствар је у томе што нико није проводио читав дан уз ту свеску, изнова је читајући, него су је деца држала у фиоци, а симпатије и другаре тражили у реалности.

11. Комуникација на Фејсбуку

Без сваке сумње, интернет је пуно учинио да људи међусобно повежу знања и искуства. Постоји безброј примера који показују колико је та повезаност помогла људима, у ситуацијама у којима је брзина добијања информације била важна. Нису битне само оне ситуације кад је некоме била потребна нека здравствена информација, неки лек, савет, посао или слично. Постоје добри примери доброг утицаја интернета и у другим друштвеним догађајима. Код нас је, рецимо, довођење "Ника Слотера'' у Србију добар пример за то. Људи су се преко Фејсбука повезали и схватили да постоји нешто заједничко. Или, одличан пример је и организовање Youtube симфонијског оркестра, када је сајт Youtube расписао конкурс за најбоље музичаре, а онда све те (углавном аматере) окупио са свих страна света, довео у Њујорк, где су одржали заједнички концерт у Карнеги Холу. Оба догађаја не би била могућа без интернета.

Неко је упоредио Фејсбук, и сличне сајтове са средњом школом. Јер на оба места влада слична атмосфера, и Фејсбук стварно личи на школу, без обзира на старост учесника групе. На оба места постоје популарне групе, најлепше девојке школе, популарни типови, хулигани, штребери, бунтовници, као што постоје и школске секције и догађаји којима се присуствује. Ово би вероватно било истина, уколико би то подразумевало да сви "ученици'' похађају вашу школу, односно, да долазе у школу сваког од својих пријатеља, и да сви ти пријатељи долазе у школу свакога од њих. Јер и ваши пријатељи имају своје кругове познаника, оне за које ви не знате. На Фејсбуку, колико год он велики био, се заправо све врти око једног човека – власника налога. Њему је све подређено. Он о свему одлучује. Само власник налога одлучује какав ће му бити Фејсбук доживљај. Само он одређује са киме ће се дружити, колико ће о себи открити, како ће уопште тамо изгледати, и шта ће доживети. Због тога не постоји један Фејсбук, него триста милиона њих, и сваки је различит. Он је само платформа, место на коме се одвија комуникација. И због тога не постоји један поглед на то место, јер његов изглед зависи од прозора са којег га гледамо. Фејсбук је заправо занимљив тачно онолико колико корисник верује да је занимљив, и то веровање је разлог због кога неко свакодневно одлази на тај сајт.

Пре сваке приче о комуникацији требало би подсетити да она није само вербална, и да се већи део комуникације заправо одвија у том невербалном делу. И то не само кроз говор тела, него и кроз начин како се нешто каже, изговор, боју гласа, наглашавање речи... А то је нешто што "емотикони'' не могу да замене. Ако је веровати Википедији, 55 одсто комуникације одвија се кроз говор тела (невербална), 38 одсто кроз тон гласа (паравербална) и само седам одсто кроз речи које се користе. Како онда неко уопште може да тврди да на интернету постоји озбиљна комуникација?

Писани облик комуникације може бити добар једино за размену егзактних података о нечему. Дакле, за новинске извештаје и вести, у којима се преноси нека информација. Свака друга врста писања, она која у себи не садржи позивање на конкретне догађаје или чињенице, подложна је пројекцијама читаоца. Па тако, рецимо, и овај текст свако тумачи на свој начин, у складу са својим искуствима, размишљањима и очекивањима.

Уколико неко покуша да истински комуницира са другима путем речи, у старту је осуђен на неуспех. Свака написана реч изгледа другачије у очима сваког оног ко је чита, и њено тумачење више говори о читаоцу него о писцу. То је оно на чему се заснива читава књижевност. Када би писци писали дела која би сви читаоци исто читали и разумели, то би била књижевност занимљива само за тог писца. Она не би постојала, јер то никог не би занимало. Никог не занима шта "тачно'' мисли писац, а ако би неко од њих и рекао шта је мислио, већина нас читаоца би се вероватно разочарали. Битан је осећај којег речи изазивају у читаоцу. Тај осећај је разлог због којег се чита нешто.

На интернету је већина људи уверена да их саговорници добро разумеју. На већини форума (па и Фејсбуку, кад се нешто пише) изгледа као да људи пишу за саме себе, као да они пишу ту "досадну књижевност''. Разлог за такву убеђеност у добро разумевање, вероватно лежи у томе што се реакција не види. Тамо где не постоји људско лице преко којег бисмо могли да видимо реакцију, постоји само наш одраз, слика у огледалу која нас убеђује да смо правилно схваћени. Чак ни емпатија (уколико би неко на интернету и желео да је стекне, што је реткост) не може да се развије, јер је и за то потребно нешто више од речи.

Кад се говори о Фејсбук комуникацији требало би напоменути да он није "сајт који повезује људе'' и није "друштвено умрежавање'' (јер су то већ били форуми и мејлинг листе), него је управо супротно, друштвено размрежавање, друштвено сепаратисање. Блаже речено, он и слични сајтови су заправо "умрежавање друштава'', јер се формирају групе сличномислећих, групе подршке. Због тога је степен искуствености Фејсбук доживљаја директно везан за пријатеље и ширину различитих контакта које неко има. Фејсбук је безопасан, јер у малим групама нема непријатеља, и окружење је сигурно. За разлику од форума, где постоји реална опасност да вам неко нешто одбруси ако кажете нешто глупо, на Фејсбуку вам то нико неће замерити, јер сте окружени пријатељима.

Иако се стално прича о безбедности података на Фејсбуку, изгледа да се заборавља да су форуми далеко мање безбедна места, зато што су потпуно отворени. На сваком форуму, баш као и на Фејсбуку на чију безбедност упозоравају, постоји опција остављања података и слика. И ти подаци су доступни свима. И не само то. На већини форума постоји опција праћења статистике корисника и праћење историје писања претходних порука. Ако неко и не стави своје личне податке или слику у профил, негде, на некој теми ће нешто написати о себи. Онај ко прати његово писање лако може да повеже такве податке у једну смислену информацију која би му нешто значила. Фејсбук је заправо прилично безбедан, барем у односу на форуме, јер је затворен. Чак и након што су дозволили отварање "јавних налога'', опција по којој сви могу да виде нечији профил, његови пријатељи остају невидљиви уколико то желе. Чак и писање на нечијем Зиду у највећем броју случајева остаје невидљиво (видљиво само за власника и његове пријатеље) осталим корисницима, тако да не постоји нешто као "форумска историја писања''. Не само што је осталима немогуће да прате шта је све неко писао, него ни онај који је писао по зидовима других то углавном не може да види.

На форумима чланови не осећају обавезу да се понашају друштвено прихватљиво, а због непостојања живог контакта не постоји развијена емпатија, па су форуми често место препирки и свађа, насталих у размени различитих мишљења. На Фејсбуку је другачије, јер је већина људи пријатељи, или се већ познају а, ако су већ непознати, непријатно им је да сами иступају са неким негативиним коментаром. Овако створено "сигурно окружење'' постаје пожељно за повратак или останак на њему. Природно је да људи желе да буду у пријатном окружењу, где неће морати да стално буду на опрезу и где не морају да брину да ли ће добити негативне реакције на нешто што је написао.

На Фејсбуку је све подређено лагодности појединца и томе да он нема брига.

И док на форуму (на коме има барем илузије комуникације) постоји разлог да се остаје дуго и да се њему враћа (нема празног хода, стално се нешто дешава, увек стижу нове поруке и одговори у комуникацији која траје), на Фејсбуку, ма колико велике и интересантне групе пријатеља постојале, не постоји велики разлог за веће задржавање. Барем не конкретан разлог. Пре свега због тога што не постоји јак кохезивни фактор који би држао људе на окупу, не постоје заједничке теме које се расправљају и које би чиниле да стварно повезују људе. Шта је "хот'' а шта "нот'' није довољан разлог за то. На форумима се људи окупљају око заједничких тема, а на Фејсбуку око Фејсбука, односно, свако због себе и свог осећаја. Разлог због којег се људи враћају је само лични осећај да комуникација постоји, да је оно што он шаље некоме битно, да је таква комуникација довољна или да је користи као инстант замену за мањак друштвеног живота у реалности.

Док се на форумима сва прича води око заједничких тема, а не нечијег профила (јер би то било бесмислено), на Фејсбуку се све води управо око профила, односно Зида. Сваки корисник (поред свог, најважнијег Зида) види само Зидове других људи, односно њихове "делове'' у Новостима. Не постоје теме, а сви разговори се своде на коментаре испод линкова чланова, код оних најпопуларнијих тек неколико десетина коментара, који су заправо испразно чаврљање, а не права комуникација. Чини се да чак и на Групама, које би по дефиницији удруживања морале да буду пуне расправа и размене искустава, нема пуно приче. Групе (пандан форумашким "подфорумима'', са својим темама) углавном су празне, без постова, и такође служе као промоција неког става, исписаног у делу за опис групе, који је без проблема могао да стане и на лични Зид. Понекад чак нема ни става, већ је само назив групе довољан да њихови оснивачи стекну осећај да су нешто урадили, а да онима који се у њих укључе она тиме постане део Фејсбук имиџа. Чини се да је то једини разлог њиховог постојања. Тиме се обесмишљује акција на коју оне позивају (свеједно да ли је "Косово је Србија'', "Србија је Европа'' или "Перу за председника ФИФЕ), јер виртуалним куповањем осећаја да је неко нешто урадио самим учлањењем у неку групу, тај неко губи жељу и енергију да се за то бори и у стварности. На Фејсу неко може рецимо да на питање "Чије је Косово'', одговори кликтањем на један од два понуђена одговора, и тако себи јефтино купи чисту савест јер је, као, урадио нешто, или опрост грехова због тога што ништа није урадио.

Занимљив пример за помањкање расправе у Групама је група "Сајбер социологија наука будућности'', која би по наслову и свом Опису требало да буде пуна ангажованих порука, информација и расправа, у правом окружењу за којег су чланови заинтересовани. Од 850 чланова написане су две теме са укупно ("фантастичних'') 25 порука.

На оним ретким групама на којима се и развије расправа, поруке су поређане од последње, тако да се прво види последња, чиме се обесмишљује озбиљна прича а провоцира одговарање након читања тек неколико последњих порука.

Фејсбук је замишљен као место заједнице блогова, место на коме се умрежавају блогови. Али блогови су настали као јавни дневници, од људи који имају шта да кажу и желе да то поделе са другима. Требало би подсетити да је Фејсбук и замишљен као место на коме се одређује шта је "хот'' а шта "нот'', дакле у самом старту је одређен да буде лишен комуникације и да се сведе на једноставну (врло једноставну) критику нечега што већ постоји. И данашњи Фејсбук је место где људи углавном преносе туђе идеје и оцењују оно што је већ измишљено. Тако необавезан и неоптерећујући сајт је са својом илузијом повезаности привлачан је највећем броју људи. Читава та огромна софтверска машинерија ради у једном циљу, што ефикаснијег уништавања слободног времена и удаљавању човека од онога што је реални свет, његовог свођења у што мање оквире, са датом илузијом повезаности. Захваљујући тим људима Фејсбук и успева да тако добро финансијски послује. Између осталог, тако што хипнотичко кликтање мишем чланова о томе шта је "хот'' а шта "нот'', продаје као бесплатно остварена маркетиншка истраживања заинтересованим компанијама.

Поред компанија и маркетиншких агенција, евентуалну корист од Фејсбука и сличних сајтова могу да имају једино владари. Што, наравно, не значи да је он производ неке светске завере, али његови резултати показују да се ствара огромна група људи која све више времена проводи у својим кућама, испред компјутера. А то је идеалан народ. И док је римским владарима некад требао неки новац да подмире "Хлеб и игре'', данашњим је чак и то сувишно, јер су и хлеб и игре постале виртуелне. Народу су тако све потребе задовољене, не постоје јавна окупљања, а евентуално незадовољство се каналише кроз виртуелне вентиле, који дају осећај да се нешто учинило.

Смисао праве комуникације и неки од разлога због којег постоје пријатељства су међусобна размена искустава, знања, пропитивања, па и оговарања. Кад се све то стави у виртуелни оквир, добије се виртуелно задовољство. Кад неко подели нешто са пријатељима на Фејсбуку, са истим оним са којима би иначе уживо причао, он изгуби жељу да то исприча уживо. Због тога он то и не чини, него наставља да прича приче на интернету, са све мање дружења уживо. То не значи да је од такве приче добио задовољство, јер нечије "лајковање'' те приче не може да замени искрено разумевање у реалном свету. Тако природна људска жеља за дружењем добија инстант задовољење, чиме се усамљеност маскира, али не нестаје. Зато је Фејсбук добар да се са пријатељима подели нови виц, или вест о новом филму, или новом програму. Ако неко хоће да прича о том новом филму, и дискутује о квалитету тог новог програма, на интернету  су форуми и даље незаменљиви, као што су добри и за добијање информација о нечему. Што се тиче свих оних малих и великих ствари које чине пријатељство, и даље не постоји замена за дружење уживо.

Људи су некад ишли у паркове да сретну себи сличне, да попричају, упознају неког новог. Данас одлазе у паркове са лаптоповима, седе усамљени на својим клупама, да би "упознавали'' неког другог, који исто тако усамљен седи у неком другом удаљеном парку.

Социјалне мреже су наизглед учиниле да се људи повежу и зближе. Има нечег пријатног у осећају кад на једном месту окупите све доступне пријатеље, бивше партнере, велике и мале љубави, рођаке и комшије. Човек се некако осећа више повезан са другима. Та повезаност, као што је раније и написано, и јесте корисна за размену кратких информација и уколико води сусрету уживо. Више од тога, и губљење времена на месту које је резервисано само за контакт, смислено је као и гледање у неки од програма за мејлове.

Наравно, Фејсбук не изгледа као неки од тих програма, иначе се нико не би тамо задржавао. У Фејсбук царству све је шарено, све је могуће, пуно је занимљивих ствари на које може да се кликће и да се због тога добије осећај интеракције. Једини проблем је у томе што то није реални свет. У реалном свету чланови интернет сајтова седе одвојени у својим домовима, испред својих компјутера. То свакако није свет у коме се људи заиста повезују и комуницирају.

НСПМ на Фејсу