Kada se V. Stevanović i N. Prokić ujedine - D.Ćosić je ništa

Povodom teksta "Kolika je moć Dobrice Ćosića"

Kakav je javni uticaj srpskih književnika? Tačnije, jednog književnika? Radio Slobodna Evropa je pozvala dvojicu istomišljenika da iznesu svoje mišljenje o „uticaju“ i “popularnosti“ Dobrice Ćosića u političkom i književnom životu Srbije. Slušaoci su posle onoga što je izrečeno mogli da zaključe: 1) za kakvu kulturu dijaloga se zalažu (istomišljeništvo i ostrašćeno opanjkavanje drugog), 2) kakvu sliku kulture šire po Srbiji i svetu, 3) i napokon, kakvu sliku pokazuju o samima sebi. Unisono su razapinjali Dobricu Ćosića i pri tom javno prozvali javnog tužioca kako spava i ne čita Ćosićeve dnevnike i kako ne podiže tužbu protiv rekacionarnog pisca. Ovo bi moglo da bude i osveženje u sivilu haških hapšenja i optuživanja. Red je da se i neki književnik dopadne rešetaka. Marginalni pisci se herostratski odnose prema piscu koga su i književna kritika i čitalačka publika visoko podigli na lestvicu ugleda i uticaja Između ostalog Vidosav Stevanović je izjavio: „retko kada sretnem nekoga ko čita njegove romane“; „njegovi romani ništa ne vrede“; „njegovi romani su između Dušana Baranina i Danka Popovića“. Dok je Nenad Prokić kosntatovao da „vrednost njegove literature nikada nije bila adekvatna“.

Vidosav Stevanović dodaje: „Politički, Dobrica Ćosić je čovek koji vuče nazad, a njegove anahrone ideje se mogu naći kod Slobodana Miloševića, Koštunice (još anhronije), Tadića“. Njegova monološka dopuna citira rečenicu iz 1992. u Sarajevu koja je kao kletva: “Raziđite se da biste živeli kao ljudi“. To kaže poslanik u srpskom parlamentu koji se proslavio nizom antisrpskih izjava od kojih je jedna i ova“Srbija će postati moderna zemlja sa Srbima ili bez njih“.

Nije, dakle, to bio dijalog dvojice srpskih intelektualaca koji teško podnose srpski nacionalni interes. To je bilo međusobno dopunjavanje u totalitarnom duhu.

Prisetimo se stvarnog uticaja Dobrice Ćosića u srpskoj političkoj kulturi.

Paralelno sa političkim i društvenim „razvojem“ SFRJ posle Drugog svetskog rata, tekla je ideološka i politička aktivnost ne malog broja srpskih književnika (N. Milošević, B. Mihajlović, A. Isaković, M. Bećković. B. Crnčević, i niza drugih književnika). Ko su bile vodeće ličnosti srpske književnosti u političkom životu SFRJ i Republike Srbije od 1945. do 2005?

U vreme jednopartijskog sistema ne mali broj pisaca bio je učlanjen u KPJ (SKJ). Primera radi, u vreme vladavine komunističke partije članovi SK bili su Dobrica Ćosić i Antonije Isaković a kasnije i istaknuti pesnici Bora Radović, Vasko Popa (začudo i Vidosav Stevanović). Teško je otkriti njihove motive za članstvo u partiju. Da li je po sredi privatni interes, zaposednje funkcije direktora izdavačke kuće, pomaganje sopstvene književne slave ili uticaj na javno dobro? Nije mogućno otkriti praktičan efekat njihovog partijsko-političkog angažmana. Kako su raspravljali u organima partije? Da li su uticali na odluke? Kakve odluke? Ili su pristali da budu politički ukras kao što je pristao Ivo Andrić?

Ako bismo se oslonili na kriterijum javnih političkih nastupa (tribine, intervjui, saopštenja), knjige sa političkom tematikom ili članstvom u partiji, funkciji u državnim organima, onda možemo da istaknemo pre svih Dobricu Ćosića. Uključimo još jedan kriterijum: koliku je pažnju posvećivala politička vlast javnom delovanju književnika i kakav je kritički odnos imala prema političkom delovanju pisaca. Nema nikakve sumnje da je u razdoblju disidentstva, od 1968. godine, upravo Dobrica Ćosić bio osnovna meta partijske i državne kritika i javne harange. U borbi za demokratiju i odbranu nacionalnih interesa, vodeća uloga u srpskoj književnoj inteligenciji od te godine pripada Dobrici Ćosiću.

On je ličnost bogate i zanimljive biografije: bio je partizan, komunista, disident, demokratski kritičar vlasti i stvaralac svesti o nacionalnim interesima srpskog naroda, predsednik države SR Jugoslavije 1993. godine. Osnova njegove političke motivacije bila je ideja pravdoljubivosti i opšteg dobra naroda, a ne lični karijerizam i volja za vlašću.

 Dobrica Ćosić je davao podršku udaljenim profesorima Filozofskog fakulteta 1975. godine, učestvovao u stvaranju dokumenata kojima se osporavao komunistički monopol na vlast, osnivač Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja 1984-1988. godine. U optici vlasti on je bio nacionalista i antikomunista.

U debatama na sastancima "slobodnih univerziteta" (1980-1986), reč Dobrice Ćosića slušala se sa osobitim uvažavanjem. Bio je jedan od najvažnijih stubova demokratskih inicijativa. Davao je prednost reformi jugoslovenske države, nad srpskim političkim pitanjem u svom javnom angažmanu sve do 1989. godine.

Kako se bližila 1990. njegova kritika Jugoslavije kao najveće srpske zablude se pojačavala, a jačala fiksacija na srpstvo. U jednom trenutku svoju javnu naklonost prema Slobodanu Miloševiću nije krio. Utvrdio je da se Slobodan Milošević "hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda", i da je posle rata najviše od svih srpskih političara učinio za srpski narod.

Po samopercepciji ostao je demokrata a ne nacionalista. Evropu je optuživao da je gurnula Jugoslaviju u rat. Nekadašnji disident u razgovoru sa ruskim parlamentacima je tvrdio da je to zapravo ideologija koju evropske sile koriste kao alibi za potčinjavanje drugih naroda. Za hrvatski nacionalizam je tvrdio da ga odlikuje "mržnja prema različitom", dok je ocenio da u Bosni i Hercegocini tri naroda "ne mogu i neće da više žive zajedno". Nekadašnja zalaganja za demokratsku reformu Jugoslavije su nestala a ostao je samo državni i nacionalni interes srpskog narod i to na vrednosno političkom nivou.

Osnovni prigovor promenama političkog mišljenja Dobrice Ćosića ne tiče se njegove moralne pozicije. Političko delovanje Dobrice Ćosića bilo je motivisano etičkim idejama. Kritička refleksija Ćosićevih političkih sudova pogađa odnos načela i jugoslovenske stvarnosti iz čega sledi ocena postignuća sa stanovišta njegovih vizija. On, i ne samo on, pozivali su se na načelo samoopredeljenja naroda. To načelo jeste univerzalno, ali problem je u ostvarivanju tog prava. Njegova knjiga Kosovo (2003) dočekana je oprečnim ocenama od strane kritičara.

Dobrica Ćosić je oblikovao jednu struju nacionalnog i demokratskog mišljenja u Srbiji koja je postala dominantna i posle 1990. U njenom središtu bila je ideja da odnose između nekadašnjih bratskih naroda SFRJ posle višestranačkih izbora u Sloveniji i Hrvatskoj treba zasnovati na razgraničenjima. U pismu Kongresu srpskih intelektualaca, od 26.marta 1992. godine u Sarajevu, on piše da sa Hrvatima i Muslimanima"treba da se što pravednije razdelimo i razgraničimo" pri čemu je uvek naglašavao upotrebu demokratskih sredstava. Politička stvarnost „rađanja“ nacionalnih država na prostoru bivše SFRJ ostvarena je voljom velikih zapadnih država a ne voljom D.Ćosića.

Za Dobricu Ćosića se ne može tvrditi da je rđav karakter i da mu je politička motivacija bila makijavelistička. Na njegove ideje o politici i demokratiji uticala je moralna maksima a kolebljivost u pogledima na jugoslovensku državu potiče koliko iz protivrečne jugoslovenske stvarnosti toliko i iz višedecenijskih zabluda (od 1918. godine) srpske inteligencije o istovetnosti jugoslovenskih i srpskih interesa. Evo kako je Dobrica Ćosić opisao svoj politički angažman u 80-oj godini svog života posle svih iskustava „Od kada sam postao pisac, politika i književnost su se u meni često sudarali, više u vremenu no u značaju. Sudbina naroda na čijem jeziku mislim i pišem, naroda koji je živeo i živi pateći u bedi, na slobodi i nepravdama, nije me znatno manje obuzimala od napora da napišem dobar roman. Ja jesam mnogo snage i vremena utrošio u javnim poslovima. Svoj romansijerski program nisam u celosti ostvario...“ („Politika“, Rušiće nas vreme i potomci, 2. oktobar 2005).

Dobrica Ćosić je na veliku žalost i mržnju njegovih neprijatelja, veliko ime srpske kulture i književnosti. Sigurno je da će se njegovo delo u knjiženosti i njegov učinak u ideološkom i političkom delovanju različito vrednovati i ceniti. Ali, to je delo u kulturnoj i političkoj istoriji srpskog naroda i bivše jugoslovenske države. Delo koji niko ne može da iscepa i zatvori. Ni oni koji kipe od netrpeljivosti prema njemu, ni oni koji ćute a isto misle, ni oni koji pozivaju javnog tužioca.