“Нобел“, црв сумње и...патка?

Анализа података из чланка у “Политици“ од 26.8.2012, под насловом:“Томислав Првуловић по други пут предложен за Нобелову награду за мир“

Тај чланак је објављен и на овом сајту[1] и изазвао неколико добронамерних наивних коментара[2], па мислим да је и због тога вредно проанализирати питање: ради ли се овде о (још једној) Политикиној “новинарској патки“? Кажем још једној, јер сам једну претходну, о преминулој “принцези Марији Јелисавети Карађорђевић-Јусупов“ (Генеалогија, плава крв и патка за новинаре) [3] – која се, у ствари никада није ни била родила, већ приказао на овом сајту.

У овом садашњем случају не могу одмах тврдити да се заиста ради о новинарској патки – али већ приликом првог читања чланка почео је да ме грицка црв сумње...

У чланку се износи низ тврдњи које је новинар “Политике“, г-дин Станко Стојиљковић, пре давања текста у штампу ипак требало да провери, а изгледа да није – па ћу зато ја сада покушати да бесплатно урадим посао за који је он био плаћен:

Идемо хронолошки кроз чланак, а задржаћу се само на оном што се може покушати утврдити претрагом на интернету, не померајући се са столице:

1. „...У Индији, у којој је осам година проучавао и лечио оболеле од великих богиња, 1969. написао је на српском „Водич за тропске болести”, који су инострани амбасадори сместа разграбили. Под измењеним именом „Како се не разболети од тропских болести”, лане је доспео у библиотеку Пентагона...“: На те две књиге ћемо се осврнути када одемо и вратимо се из наше виртуелне посете разним светским библиотекама.

2. „...У међувремену је Томислав Првуловић, како сам каже, постао први и једини професор за биотероризам у САД!“. Он то, заиста, уз много чега другог, претходно сам казује и једном новинару у Америци, у чланку објављеном (1. марта 2011. г.)  у магазину “Сут“ у преводу “Одело“ (“The Suit Magazine”): “Живот посвећен помагању другима“ (A Life Dedicated to Helping Others)[4]

Тај магазин, који за себе скромно тврди да “објављује исцрпне анализе о успешним пословним људима, менаџерима, власницима компанија и специјалистима разних области...“ излази и у електронском облику.

На интернету се, истина, могу наћи и оптужбе да се у овом случају ради о преварантима[5], али компанија која га издаје то, наравно, огорчено пориче! Оставимо их на томе....

У том чланку из “The Suit Magazine”, на коме се, како се чини, “Политикин“ чланак више него очигледно заснива Professor Tomislav Prvulovic MD, MPH, Ph.D., за себе казује - а то су наводи који се добрим делом могу покушати проверити:  

- “Professor“ (Универзитета? Ког? Где?) нема података;

- “MPH“ се односи на “Master of Public Health”, магистратуру из јавног (народног) здравља, али он не наводи са ког универзитета;

- “Ph.D.“ се односи на  “Philosophiae Doctor” - одбрањену докторску дисертацију и титулу доктора наука, али он не наводи из које области и са ког универзитета;

- Затим, он наводи врло звучне награде и титуле које нећу преводити (довољно је што импресивно звече - није ово штампарска грешка ): „I’ve been given the International Peace Prize, I have been Man of the Year, [I was part of] the Great Minds of the 20th Century, I made the Cambridge University list of the top 100 doctors in the world“. Опет – “потешкоћа“ је у томе што он не каже ко му је то све, и када доделио, а подоста - јако лепо одштампаних, а може и већ урамљених и слично звечећих титула се могу – нарочито у САД, за умерене своте купити од разних “институција“. Не тврдим – сачувај Боже, да је то он учинио, немам доказе, али би било уверљивије ако би пружио бар неке детаље о њиховим пореклима.

- Ту је и сребрна медаља од Папе (римског) - „...the Silver Medal by the Pope,..“ за помагање јадним сирочићима [у Азији и Африци]“. На званичном сајту Ватикана[6] се, нажалост, не може наћи ништа о постојању таквог неког одликовања.

- Сада долази нешто што се може и погрешно разумети: “I am now the only professor in the U.S. teaching bioterrorism,”..... („ја сам сада једини професор у САД који подучава биотероризму“). Надам се да је то ипак нека штампарска грешка – иначе би било језиво: Замислите да један тако искусни професор подучава будуће биотерористе! Иначе – ако се о некој слично звечећој професури ради – ништа такво нисам успео да нађем на интернету. Нека још неко покуша, можда ће бити боље среће?

- Е, сада долази једна права посластица: „ I published a book for the Pentagon – how to survive in environments with those diseases (објавио сам књигу за Пентагон – како преживети у околини у којој такве болести владају)“. На сајту Библиотеке Пентагона[7], у претрази по имену аутора Prvulovic T., добија се овај резултат:

„Search LibraryThing

relevancy | count | alphabetical | ratings

titles and authors | titles only

0 results (0.113 seconds; 0.097 for query; link) Works search: Prvulovic T. No results“.  Превод непотребан.

Још један покушај на истом сајту[8]: даје истоветан резултат: Prvulovic T. = 0.

Мора да је то онда нека много “велика војна тајна и строго поверљива књига“? ИЛИ ....?

Сада да видимо то “ИЛИ“: Писао сам библиотекару Пентагона, и питао у чему је ствар, рекавши да сумњам да је, не дај Боже, по среди превара (scam). Навео сам му и српски наслов, на сваки случај – тачно онако како је у “Политици“ наведено: „Водич за тропске болести`, који су инострани амбасадори сместа разграбили. Под измењеним именом` Како се не разболети од тропских болести`, лане је доспео у библиотеку Пентагона.“  Ево два одговора библиотекара Пентагона - дајем преводе, а и оригинале одговора[9]:

„Добар дан,

Да, слажем се с Вашим налазом да Библиотека Пентагона нема књигу Томислава Првуловића “How to Avoid Contracting a Tropical Disease.” У праву сте.Уз најбоље жеље, Мајк Хансон, Библиотека Пентагона“

Ево и друго његово писмо, као одговор на моју захвалност на његовој брзој реакцији[10]:

„Да, свима нам је познато да на свету има много непоштених људи. Увек је добро да се разобличује њихова истинска природа. Мајк Хансон“

- Следеће речи из текста у америчком магазину “Сут“ не казује лично “професор доктор “, већ амерички новинар који је написао чланак о њему: „From 1992 to 1996 he was the World Health Organization’s (WHO) Public Health Administrator. ..“The WHO sent me to handle the [world’s] last smallpox epidemic, in Yugoslavia,” he says. (Он каже да је од 1992-1996. био..... Да не преводим оно што каже да је био по титули , видите и сами, али на званичном сајту Светске здравствене организације[11]: (WHO): титула/функција  “ Public Health Administrator“ се не може наћи, а његово име се на том сајту помиње само једном[12]: у наслову публикације из 1974 г., о проценту инвалидитета у популацији старој 35 – 54 година у Србији (он је ту 4. од 5 аутора)[13], што нема никакве везе са темама о којима он говори да је радио. Његова тврдња: „The WHO sent me to handle the [world’s] last small poxepidemic, in Yugoslavia“: „Светска здравствена организација ме је послала да обуздам последњу [светску] епидемију великих богиња у Југославији“ звучи врло бизарно – јер је та епидемија завладала почетком марта 1972. г., а он сам тврди да је био (високи?) функционер Светске здравствене организације у периоду 1992-1996. г. Како ли се то једно с другим слаже? Чудно... Наравно, није искључено да је двадесет година пре тога заиста радио на савладавању те епидемије, али он не пружа довољно података: у ком својству. Истини за вољу, он јесте био у служби Светске здравствене организације, али само од 1989-1996. г. Тај податак се налази на сајту Трибунала Међународне организације рада (ILO)[14] у Женеви, пред којим је он од 1996 г. водио спор против Светске здравствене организације, која га је – по његовом мишљењу, превремено послала у пензију. Спор је изгубио 1998. г., – али у пресуди се види да он заиста није био  - како је сам тврдио, неки  непостојећи Public Health Administrator, него Medical Officer (медицински службеник/функционер). Важно је запазити да је у тој пресуди дат комплетан и детаљан преглед његовог службовања у Светској здравственој организацији: 1989-1996. г. , а о неком његовом слању у Југославију “да савладава последњу светску епидемију великих богиња“ током 1972. г. уопште нема говора.

Добро – да се вратимо “Политикином“ чланку, који је и дао подстицај овом трагању: „...Као у чувеној партизанској песми, професора др Томислава Првуловића су други пут заредом за нобеловско одличје предложиле установе из две земље – Америке (Универзитет Северна Каролина, Амерички библиографски институт) и Енглеске (Универзитет Кембриџ, Међународни библиографски институт).“ Да видимо, ту су наведене четири истакнуте институције (по 2 из САД и Велике Британије). Ко су оне, - те 4 институције, и шта оне кажу о “professor Tomislav Prvulovic MD, MPH, Ph.D.“ и његовим квалификацијама за Нобелову Награду за Мир? Хајде да саслушамо сада и ту “партизанску песму“:

1. Универзитет Северна Каролина (The University of North Carolina[15] , јесте заиста прави, прворазредни амерички универзитет, он још како постоји, и 41-и је на Шангајској листи 2012[16] .

Претрага за “Првуловић Т“, на универзитетском сајту[17] даје као резултат за његово презиме уопште, као и за то презиме међу наставним особљем:   Prvulovic = 0

Добро, хајдемо у универзитетку библиотеку[18]. Тамо мора да има нешто од Prvulovic !? :

И заиста, огроман број Првуловића, али Т.(омислава) нема. То је чудно, јер тај универзитет га је, како “Политика“ каже, кандидовао за Нобелову награду за мир? Ако је заиста тако, онда су они стварно шлампави! Како могу да не помену тако важну чињеницу?

Идемо даље:

2. Амерички библиографски институт (American Bibliographical Institute)

Он на Гуглу не постоји– а уместо њега у претрази се једино и упорно појављује: “American Biographical Institute “ (Амерички биографски институт)[19]: из Релија, Северна Каролина [Raleigh, North Carolina], САД. Тај институт је у Википедији    дефинисан као “ издавач плаћених биографија за задовољавање  таштине [наручилаца]... [тај институт] их објављује од 1967 г. Свој приход заснива на примљеним уплатама од продаје [тих] [наградних] сертификата и књига..... Више политичара, новинара и других, окарактерисали су награде [тог института] као хохштаплерај“, а ту је онај последњи наведени пример [Tim Heald] врло речит и духовит[20]:

На сајту тог института није могуће вршење апсолутно никакве претраге – све је то огољена реклама за њихову радњу[21]. Али, ако се погледа оно што смо о њему до сада сазнали – то није ни јако важно; сазнали смо  и више него довољно. Треба ипак, као посебно пикантно запазити оно што је “Professor Tomislav Prvulovic MD, MPH, Ph.D“ казао за себе у оном чланку у часопису “The Suit Magazine”:“ I’ve been given the International Peace Prize“ и то упоредити са поражавајућим приказом такве праксе и баш те исте International Peace Prize, “награде“ коју раскринкава Тим Хелд!

Дакле: Овај “институт“, предлагач за Нобелову награду за мир, ако он то јесте, јесте крајње сумњивог квалитета.

Идемо сада “преко Велике баре“ – како оно Американци кажу – у Стари свет, у Кембриџ:

3. Универзитет Кембриџ, Велика Британија (University of Cambridge) [22]

И он, наравно, као што сви знамо, постоји - и чак је 5. на Шангајској ранг-листи[23]. Нажалост, ни на његовом сајту нема помена о Т. Првуловићу. Ако су и они тог човека већ два пута (!) предложили за Нобелову награду за мир (ма, то пише у “Политици“ – онда мора да је истина?!), онда је крајње шлампаво са њихове стране да га и не помену!

Да видимо њихову библиотеку и његове научне радове у њој[24]: Библиотека тог универзитета нема ниједан његов рад (No results found).

Ма, људи, па шта је ово? Где су научни радови овог професора, па још и доктора наука?! Ко их крије?

Добро – идемо даље. Последња од четири установе које су га предложиле за Нобелову награду за мир (бар, како “Политика“ пише) је:

4. Међународни библиографски институт: International Bibliographical Institute

Нема га на интернету! Упорним, тврдоглавим трагањем на Гуглу се стално добија: Интернационални биографски центар (International Biographical Centre)[25]. Види, види – па то је, изгледа, онај наш амерички познаник, само преобучен у енглеско твид одело! Википедија нам каже: То је издавач у власништву фирме Melrose Press Ltd, специјализован за биографске публикације, као што је “Речник међународне биографије“ (Dictionary of International Biography), као и за доделе других награда. Налази се у Илају у покрајини Кембриџ у Великој Британији (Ely, Cambridgeshire in the United Kingdom) - Хеј, људи: запазите, па то је ипак у близини оног универзитета Кембриџа,  па можда је отуд и она “препорука Универзитета Кембриџ“? Шта мислите? Али – сада долази сурови ударац немилосрдне Википедије: „Трговинско одељење Владе Западне Аустралије (The Department of Commerce of the Government of Western Australia) га је жигосало као хохштаплерај и рекло: `Материјал који рекламира International Biographical Centre изазива лажну представу о поузданости и квалификацијама те организације. Он исто тако примаоцу његових материјала сугерише да је његово [добијено] писмо резултат специјалног, помног истраживања о примаочевом раду и његовим [високим] квалификацијама` , а владин сајт даље цитира и блогере који те публикације [духовито] називају: “КО је КО међу наивчинама“ [26]

Поставља се питање да ли и наш “проф. др.“ спада у такве наивчине? Нешто сумњам...

И – тако смо исцрпли списак оних 4 институција – предлагача нашег јунака за Нобелову награду за мир: два bona fide универзитета, на чијим сајтовима уопште не можемо наћи нашег “проф. др“ Т. Првуловића, и – условно још две (а - ко зна, можда је то и једна те иста фирма под разним именима), које Влада Западне Аустралије без околишења жигоше као хохштаплерај – ни ту га нема, јер је на њима претрага ионако онемогућена   - али “проф. др“ сам наводи своје добијене “награде“ које јако личе на “награде“ које деле та два “Института“. Иначе, ако имате времена и воље, заиста је забавно на Википедији погледати изузетно колоритни списак импресивних имена огромне масе тих “награда“ (за сваки укус понешто, а нису ни претерано скупе, скоро да и сам падам у искушење да их неколико купим?).

Што се тиче кандидатуре за Нобелову награду за мир 2012. г., без обзира на тоталну девалвацију њеног престижа, и мада Нобелов комитет не објављује имена предложених, ипак доста “процури“ – тако је на једном од сајтова[27] објављена листа 34 предложених кандидата (појединаца и удружења).

Авај, нашег “јунака“ на њој нема – али... ко зна? Шта мислите?

Добро – а шта даље? Да ли је то нека завера против њега? Свет јесте препун разних завидљиваца... Ипак – из сајтова који региструју научне медицинске радове, и из библиотека, неки евентуални непријатељи нашег “проф др.“ нису могли да избришу баш сва његова дела! Да видимо:

І . Шта је од стручних/научних радова др. Т. Првуловића регистровано на сајту US National Library of Medicine, National Institutes of Health (Националне медицинске библиотеке Националног института здравља САД –најбогатијег светског извора података о медицинским радовима)[28]: Потражимо аутора “Prvulovic T.”[29]

Ура! Налазимо један његов рад – али, радост је кратког века: то је онај исти, опет једини до сада познат (где је он 4. од 5 аутора), а већ смо га видели и на сајту Светске здравствене организације.

Добро, и то је ипак нешто, али идемо даље:

ІІ.Највећа светска библиотека: Library of Congress, Washington, USA[30]

У њиховом каталогу[31], резултат за Prvulovic T.= 0 , и то од 15 милиона наслова књига и радова у часописима широм света! Невероватно!

Не клонимо духом, има још великих библиотека:

ІІІ. Класична, врло велика и богата библиотека, која осим тога има и посебне, традиционалне (истина, колонијалне)  везе са Индијом, земљом у којој је наш јунак објавио ону чувену књигу: “Водич за тропске болести", који су инострани амбасадори сместа разграбили ”.:

БРИТАНСКА БИБЛИОТЕКА (BRITISH LIBRARY, LONDON):

У њеном каталогу[32] тражимо радове Prvulovic T. и добијамо резултат: Нема ништа[33]!

ІV. У зло доба, сетих се да је и римски папа обратио пажњу на радове нашег јунака, па му чак доделио и сребрну колајну (коју, истина, нисам на сајту Ватикана могао наћи, али – можда нисам добро гледао?). Значи – морао је папа ипак  бар нешто знати и о његовим радовима и имати их у Библиотеци Ватикана: VaticanLibrary[34]

Тражећи његово име у каталогу Ватиканске Библкотеке[35] – опет разочарење : Prvulovic T.= 0

V.  Е, доста са тим западним изворима – сигурно нешто има у Русији! Идемо на каталоге двеју највећих и најбогатијих библиотека Русије:

- Државна библиотека Русије: Российская Государственная Библиотека, Москва[36]:

Ту налазимо за “Првулович Т.“ (у Русији се то презиме тако пише)[37]: По вашему поисковому запросу в каталоге Российской государственной библиотеки не было найдено ни одной записи. (мислим да превод за ово није неопходан?)

- Руска национална Библиотека : Российская Национальная Библиотека Санкт-Петербург[38]

На претрагу за “Првулович Т.“ резултат је:

База данных: Электронный каталог

Поисковое выражение: (AU Првулович Т.)

Количество записей: 0 .По данному запросу ничего не найдено.  Опет, не треба превод – разумемо се.

VІ. Ипак, она књига- првенац нашег јунака – знате, она око које су се сви амбасадори отимали, је издата у Индији – хајдемо тамо:

Национална библиотека Индије: National Library of India[39]:

Претрага показује: Prvulovic, Tomislav = 0

Значи, она амбасадорска јагма је била толика, да није остао ниједан примерак чак ни за Националну библиотеку Индије! Куку!

VІІ. Е, али, конац дело краси – “Professor Tomislav Prvulovic MD, MPH, Ph.D“ није ваљда занемарио матичну библиотеку своје отаџбине, Србије, као  и остале српске библиотеке? Уосталом, она књига објављена у Индији око које су се амбасадори отимали је баш и била, бар како “Политика“ каже, на српском језику. Да видимо:

НАРОДНА БИБЛОТЕКА СРБИЈЕ - НБС [40]

Претрага за питање“сви језици, сва грађа, сва писма“: Првуловић Т.: 0

а и за наслов књиге „Водич за тропске болести” = 0

ДИСКУСИЈА

Поставља се логично питање: Како је могуће да неко на било ком универзитету у свету постане професор, а да није јасно где је и како, и на којој теми докторирао, као и да се после интензивног трагања не може наћи више од једног рада у коме је он само 4. од 5 коаутора (и то – рада од пре скоро четири деценије!)?

Следеће логично питање је: Како је могуће да један озбиљан дневни лист, као што је београдска “Политика“, без темељне провере понуђених података срља у објављивање чланка са таквим подацима? Што је још горе и поразније, сијасет српских интернет патриотских сајтова су са одушевљењем прихватиле тај чланак и шире га.

Наравно – најважније је питање који су мотиви “нашег јунака“ ако су тачни сви наведени подаци о немогућности проналажења потврда (а заиста их је немогуће пронаћи) за његове тврдње ? Да ли је он био само наиван и веровао у аутентичност и вредност добијених “награда“, па се њима хвалио, или је свесно ушао у ово – што ипак неодољиво подсећа, да се на енглеском изразимо: на “scam”? Шта се тиме желело постићи у поодмаклим, зрелим годинама – па, њему је већ 76 година? Он каже да има и петоро унука које воли. Како им може гледати у очи? Зашто му је то потребно? Где је образ? На ова питања је тешко дати одговор.

ЗАКЉУЧАК

После разочаравајућих сазнања стечених у истраживању истине о овој теми, остаје само горак укус у устима. На читаоцима, који савладају овај, неизбежно тако монотони текст, је да сами за себе донесу закључке. Што се мене тиче, принуђен сам, под теретом изнетих података да закључим: " If it looks like a duck, quacks like a duck and walks like a duck, it's a duck" (Ако личи на патку, кваче као патка и гега се као патка – онда мора да је (нажалост, још једна “Политикина“) патка! Докле?