Politički nihilizam

U srpskoj političkoj javnosti postoji podela na vlast i opoziciju i ona je manje-više vidljiva i neproblematična. Razume se, postoje ne male ideološke, programske i dnevno-praktične razlike u krugu stranaka na vlasti i jednako u taboru opozicije. Ali zna se ko ima vlast na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Oni koji se politički opredeljuju sigurno znaju da li su za jedno ili drugo krilo politike. Ali, ima i onih koji sa strane, dakle analitički ili komentatorski, hoće da nas ubede kako nije dobra vlast ali nije ni opozicija. To stanovište se imenuje kao politički nihilizam.

Neki nihilisti ovog tipa mogu se razumeti, ali teško je shvatiti iskorak u ovom pravcu onih tumača političkih događaja koji su obrazovani i nisu lišeni moralnih načela. Otkuda oni u nihilističkim vodama? Nastojanje da odgovorim na ovo pitanje navelo me je da sednem za računar.

Iskorišćen je jedan mali primer da bi se pokazao karakter jedne velike politike. I kako je to ispalo? Žalosno. Za jedan tekst u listu Pravda, tvrdi se da je laž a zatim se izvodi zaključak da će mala laž proizvesti veću laž, a time „nesreću koju će nam ona svima neminovno doneti“. A laž su naprednjački mediji – Pravda, Fokus, Kopernikus (Po čemu naprednjački?).

Šta se pokazalo? Da lažni tekst u Pravdi nije laž, već je u pitanju redakcijska oprema (pakovanje). Kada je to utvrđeno cela konstrukcija političkog nihilizma se ruši. Zapravo, to je jedna specifična forma ovog političkog stanovišta. Ne valja vlast, ne valjaju njihovi mediji, ali ne valja ni opozicija ni njeni mediji. Ovo drugo je još gore: proročki se najavljuje „od zla, nagore“.

Ali i bez konstrukcije zasnovane na laži, ispitajmo stvar kao da je tačna. U Srbiji danas ne postoji vidljivo opoziciono medijsko delovanje. Lista Pravda je to samo po tome što objavljuje ono što kontrolisani štampani mediji ne smeju ili neće. Fokus je jedan od stotine drugih radija. TV Kopernikus veći deo medijske publike nije ni čuo ni video. (Spadam u one koji ništa na toj stanici nije gledao.) Ali, pretpostavimo da je tačno ono što politički nihilista tvrdi, da su ovi mediji zapravo naprednjački.

Prvo pitanje glasi: da li potpuna kontrola medija od strane vlasti daje moralno pravo opozicionoj stranci da se bori za medije koji će biti njen glas u političkoj javnosti?

Drugo pitanje glasi: ako se prisetimo Miloševićevog diktatorskog režima, kako vole da kažu bivši i današnji dosovci, nećemo osporiti da je opozicija širila svoje medije kao pečurke posle kiše. Kad se samo setim opština po Srbiji sa tri opozicione TV stanice i dnevnim listovima koji su izlivali otrov na socijalističku vlast. Tada to nije smetalo pristalicama DOS-a, ni današnjim političkim nihilistima koji se, pošto nisu progledali onda, danas žale da su mediji u Srbiji tako uvezani da je ono drugačije nepotrebno.

Dakle, imamo prošlost, imamo današnjicu i odnos između stranaka i medija. Oni su javna scena i ko nije na toj sceni on ne postoji. To posebno važi za politiku koja hoće da bude demokratska. Ako bi vlast htela da se čuje samo njen glas i da se samo vidi njeno lice, moralna obaveza opozicije je da se izbori za svoje medije. Sve do smenjivanja vladajuće koalicije.

Sada da razmotrimo drugu stranu ovog „od zla, nagore“. Nije reč o opozicionim medijima, čitam tvrdnje političkog nihiliste, već o tome što je to zamena za Politiku, Radio Beograd, RTS. Ni manje ni više. Ovo je tačka kada se prelazi na pozicije onoga što bi Maks Veber nazvao - prorokom koji ide na ulicu. A tu se postulira ono što tek treba da se pokaže u praksi vladanja. U nekoliko suvih rečenica spakovana je cela argumentacija, kao imputacija. U kakvoj mašti je smišljena ta rotacija. U onoj koja UNAPRED zna da će vladavina žutih sutra biti Periklovo doba srpske demokratije. Baš tako! Na onom malom primeru iz novina ubeđujemo se da je to „sav mentalitet, sva psihologija naše sledeće vlasti“. A izbori još nisu održani i niko ne zna ko će biti na vlasti osim proroka. I ovde vidimo jednu specifičnost ovog tipa političkog nihilizma: nije baš sve nula na političkoj sceni. Ipak su bolji ovi koji sada vladaju.

Kada se unapred izblati opozicija i „njeni“ mediji onda dolazi na red izjednačavanje kvislinga „u obe varijente“. A pri tom naprednjačka opozicija radi isto što i vladavina žutih – laže, vara, pljačka, iskorišćava (!). Naši „petenovci“ nas tretiraju kao marvu (!). Dosta, neobjašnjivo izjednačavanje vlasti i opozicije u kriminalu.

Kada sve saberemo što sadrži stanovište političkog nihilizma, moramo da se zapitamo, ne toliko o političkoj orijentaciji već o potrebi da se iz objektivne analize pređe na poziciju proroka. Nije reč o manjku znanja niti morala, kao što je rečeno napred, ali mora biti da je neki emotivni ili ideološki interes potisnuo racionalnu analizu. Nije logično da se iz jednog dnevnog teksta (pa makar bio lažan) izvode tako dalekosežni zaključci po kojima je neizabrana vlast već sada grobar Periklove demokratije u liku stvari koja postoji, i da mi već sada znamo na primeru jednog bezazlenog teksta kako će buduća neizabrana vlast postupati. Kada se analiza fokusira na jedan nelažan novinski tekst u moru drugih lažnih i manipulativnih iz tabora vlasti, onda to mora da bude ideološki motivisano. Kako to da pažnju ne privuče stav medija o sudskom postupku protiv T. Nikolića zbog plakata u Šapcu? Kako u tome ne vide represiju vlasti? Kako to da niko ne komentariše potez RTS da, pored četiri hiljade radnika (hiljadu je višak) raspiše konkurs za 100 saradnika i izmanipuliše deset hiljada mladih građana Srbije? I masa drugih medijskih nepodopština prolazi, a kritike nema.

Naravno, analitičar ima pravo da od male novinske vesti napravi prvorazredni problem, ali to nije pravo na istinu. Politički nihilizam se širi. Neki najavljuju beli listić. Neki već sada prorokuju postupanje nove vlasti. Neki navijaju za večnu sadašnju vlast. A valjda i novoj mogućnoj vlasti valja dati šansu da pokaže šta zna i ume da učini za nacionalno i državno dobro kao i za dobro građana.

Ovo poslednje neće ići lako. U to nas uverava drugi proročki glas. U političkom rezimeu 2011. godine NSPM je za SNS napisala da po nekim teorijama (!) spremaju koaliciju sa LDP. Svašta se izmišlja, ali ne od ozbiljnih ljudi. Izgleda da je sve manje ozbiljnih među nama.

Konačno, kakve su političke posledice nihilizma o kome je reč. Nihilizam je imlicitno uvek na strani vlasti. Između prakse vladavine koja je svako svoje obećanje izigrala, a zaslepljena odbranom svog interesa da koalicija što duže ostane na vlasti, i šanse opozicije da pokaže da li može uspešnije da upravlja društvom, politički nihilista, vođen očajnom indukcijom, kaže - biće još gore. Dakle, vlast je rđava, ali i ona koja će doći biće još grđa, pa, dragi narode, čuvaj ovu što ti sedi na grbači sa dobrim platama, štancuje obećanja i ponavlja tridesetak rečenica na svim srpskim medijima.