Vajni „sociolog“ u VANU najavljuje rat

Jedan pogrešan korak u akademskoj zajednici nužno povlači i drugi. Statut Vojvodine je u delu stručne i političke javnosti sa dobrim argumentima osporavan, ali je volja vladajuće većine prevagnula i izglasan je u Skupštini Srbije. U tom Statutu je našla mesto i VANU uprkos protivljenju najvećeg dela akademika u Republici Srbiji i njihovom logičkom argumentu da država ima samo jednu akademiju. VANU je mogla da postoji kao udruženje naučnika koji apliciraju za državna sredstva po projektu a ne da bude državna ustanova. Zašto je unapređen njen status? Ko ne zna odgovor? Državnopravni status VANU omogućava nove pogrešne odluke. Tako, javnost je obaveštena da je među 19 članova ove organizacije primljen i „sociolog Jovan Komšić“ (Poziva za sada bez odgovora, Politika, 20. 8. 2010). Izbor Jovana Komšića među „akademike“ još jedan je dokaz za tvrdnju o duboko pogrešnoj odluci Skupštine Srbije. Najpre, on nije po obrazovanju sociolog već politikolog. Nekom nepažnjom kolega sociologa iz Novog Sada on je biran za vanrednog profesora na predmetu sociologija na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. S druge strane, njegovi radovi nemaju ništa sa sociološkom naukom. Nigde se ovo ime ne pominje u stručnoj referentnoj literaturi. Ali, zato njegovi javni stavovi imaju provojvođanski miris.

Dakle, od svih decenijama školovanih sociologa, među kojima ima onih sa svetski značajnim opusom, dogodilo se da jedan nesociolog bude uvršen među akademike kao sociolog. Kakva akademija, takav akademik. To je naša slika i prilika. Čeka nas nicanje novih akademija i proizvodnja akademika pod kapom države. Ni profesionalni kriterijum, ni akademski status, ni nacionalno-naučni interes ne može da se zaštiti i odbrani pred političkom voljom dezintegrativnog usmerenja.

Ali, radi se o posledicama, o tome da je javna saznajna šteta ogromna. Pod senkom „akademika“, dopisnog člana VANU izlaze čudovišne teze. Tako, ovaj dopisni član tvrdi za novosadski Dnevnik ((14.10.2012) da 1) u Srbiji postoji rascep između građanskog i evropskog koncepta i nacionalističkog koncepta devetnaestovekovne države, 2) da Vojvodina počiva na evropskoj kulturološkoj matrici, 3) da je Vojvodina u sličnom položaju kao što je bila Slovenija krajem 80-ih godina prošlog veka.

Ove parole pristaju nekom lokalnom samoobrazovanom moćniku na novinskim člancima. Izmišljeni rascep u Srbiji treba da okleveta demokratske idejne i političke orijentacije. Demokratija je prostor za razlike a ne za jednoumlje. Drugo, primitivizuje ostali deo Srbije ako je Vojvodina evropska kulturološka matrica. A Srbija nije?! A ono što je zabrinjavajuće, zapravo je prizivanje ratnog scenarija. Ako je Vojvodina danas Slovenija 80-ih godina prošlog veka, onda sledeći taj primer, treba da očekujemo ratni rasplet, jer je i Slovenija, grabeći svojim egoističkim putem posegla za oružjem. Gde je počeo ratni raspad SFRJ?

Eto, kratke priče o ulozi izmišljenih titula i plasiranju ideološkopolitičkih putanja pod senkom „akademika“. Šta sve mogu da proizvedu pogrešne političke odluke?