Аустријски медији и посета Александра Вучића Бечу – игноранција и неповерење

4-ог јуна 2014. године председник српске владе Александар Вучић боравио је у једнодневној посети Бечу, што је у ствари била увертира за нешто каснију посету Берлину.

С обзиром да је Република Аустрија један од највећих инвеститора у Србији, а истовремено је од стране Европске Уније добила задатак да води рачуна о Балкану због историјске улоге Беча на балканском полуострву од ове посете се очигледно очекивало много (бар по ономе што се могло чути, видети и прочитати у српским медијима).

Премијер Вучић у Бечу се састао са председником Аустрије Хајнцом Фишером, вицеканцеларом и министром финансија Михалеом Шпинделегером, те са министром спољних послова Аустрије Себастином Курцом. У Србији су ови састанци пропраћени веома будно и опширно од стране свих медија (као и каснији састанак премијера Вучића са немачком канцеларком Меркел).

Осим уобичајних дипломатских флоскула и изјава о заједничком раду, унапређењу сарадње и сл. Александар Вучић је посебно нагласио да је време да Србија буде на истој страни са Аустријом и са Немачком, те да су аустријски политичари коначно почели да виде искреног пријатеља и партнера у Србији.[1] С обзиром да се у Србији већ деценијама медији налазе под контролом режима и да у том погледу није чудно што се посети премијера Србије једној утицајној страној земљи даје апсолутна пажња, занимљиво је видети колику су пажњу овој посети дали аустријски медији, аустријске инститиције и личности са којима се премијер Вучић састао.

У информативној емисији „Zeitim Bild 2“. тј. другом (и најгледанијем) дневнику аустријске државне телевизије ОРФ од 04. Јуна 2014, састанцима премијера Вучића са представницима аустријске владе и председником аустријске републике није посвећен ни један секунд. С друге стране у истом дневнику незваничној (и још увек несигурној) посети турског премијера Ердогана Бечу посвећено је скоро 10 минута. На сајту аустријског министарства спољних послова у категорији новости такође нигде није наведено да је дошло до састанка премијера Вучића са аустријским министром спољних послова Себастианом Курцом.[2] На сајту председника Републике Аустрије Хајнца Фишера нигде се не помиње састанак између Вучића и Фишера, али се помиње састанак председника Фишера са новим украјинским председником Порошенком и о томе на сајту председника постоји и писани извештај.[3]

Слична слика је и на сајту министарство финансија Аустрије где се састанак министра Шпинделегера са премијером Вучићем и министром финансија Крстићем не помиње нигде, док се рецимо посета министра Шпинделегера канцеларији Светске банке у Бечу помиње и томе постоји писани извештај.[4] Прегледом релевантних аустријских новина попут „die Presse“, „der Standard“ и „Kurier“ долазимо до следећих чињеница: дневне новине „die Presse“, иначе блиске Народној партији Аустрије чији су чланови министри Курц и Шпинделегер, посети Александра Вучића и његовим састанцима са поменутим министрима не посвећује ни један чланак.

Последња вест коју „die Presse“ објављује о Србији је чланак о хакерским нападима на сајт „Пешчаника“ и могућем плагијату министра Стефановића.[5] „Kurier“ такође не доноси никакав чланак о посети Александра Вучића Бечу, а последње вести везане за Србију односе се на катастрофалне поплаве на Балкану. Либерално оријентисани „der Standard“, који иначе доста пажње посвећује балканског регији, није информисао о посети Александра Вучића са аустријским функционерима. Ипак у њиховом издању од 03. јуна 2014. појављује се један опширнији интервју са Александром Вучићем, у којем се његова посете Бечу ипак не помиње, иако премијер Вучић на крају интервјуа каже да ће да се посаветује са министром Шпинделегером о одлуци где ће да обележи стогодишњицу почетка Провог светског рата (Београд, Вишеград или Сарајево).[6] Најчитаније дневне новине у Аустрији, познати таблоид „die Krone Zeitung“, у свом издању од 04-ог и 05-ог јуна такође нису извештавале о посети премијера Вучића Бечу и његовим састанцима са врхом аустријске државе.

Иако је посета премијера Вучића Бечу у Србији медијски максимално пропраћена, у Аустрији истој нису посветили ни један секунд на телевизији и ни један ред у новинама. Поразна је чињеница да се на официјалним интернет-странама аустријских државних институција које је Вучић посетио та посета не помиње нигде. Овакво одсуство интересовања аустријских медија за посету премијера једне земље која се налази у непосредној близини Аустрије, а такође је и у уској интересној сфери аустријске републике, говори о важности Александра Вучића и Републике Србије у европским оквирима. Иако се српски медији у земљи утркују у бомбастичним насловима који глорификују рад премијера и владе, како у земљи, тако и у иностранству, чињеница је да је Србију и њене политичаре у Европи нико не види, нити доживљава као озбиљан политички фактор. Економски јаке европске државе преокупиране својим сопственим проблемима немају намеру да се озбиљније посвете Србији и њеном путу ка ЕУ.

Без обзира што се Александар Вучић и водећи СНС-политичари већ годинама труде да се прикажу Западу као проверени партнери, након што су више од деценију били одбацивани као екстремисти, они још увек стоје на почетној позицији западног неповерења. Реалност је пак, да су западне државе препустиле Србију бриселским чиновницима, који у Београд навраћају само онда када Србији треба да се поставе нови или нагласе стари услови, неопходни за „европску интеграцију“.

Србија мора да се помири са тим да је западно друштво (у глобалу) ни сада, ни касније неће прихватити као озбиљног и равноправног партнера и било би неопходно да се спољна и унутрашња политика Србије формирају на основу ове чињенице, а не на основу нереалних очекивања и надања, која се путем медија у Србији преносе широким народним масама, које очигледно треба да буду уверене да се на њихову земљу на Западу данас гледа другачије него што је то било у време Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића или Бориса Тадића.

Чињеница је пак да је Србија на Западу одбачена као партнер још 19-ом веку и да су се стереотипи о српској држави и српском друштву на Западу одржали до данас и очигледно се неће мењати ни у овом веку. И због тога је потребно рећи да Беч данашњу снс-овску Србију не доживљава другачије, него баш онако како ју је доживљавао и 1804, 1908 и 1992. године: као земљу на коју не може да се ослони ни у једном смислу и према којој се треба односити и поставити таман тако да иста не може да се пожали на отворено непријатељство, али засигурно неће моћи да се похвали отвореним пријатељством.

Аутор је апсолвент факултета политичких наука на универзитету Парис Лодрон Салцбург