Bekstvo u patriotizam

Nema sumnje da patriotizam predstavlja dobru osnovu za početak društvenog ili političkog angažovanja, za toliko potrebno iskazivanje poštenja, postojanosti, poistovećivanje sa istorijskim uzorima i posvećenost nacionalnim ciljevima, pa kao takav obuhvata jednom rečju sve ono što može i treba da predstavlja predmet bavljenja političara ili državnika. Endrju Hejvud označava patriotizam kao „psihološku privrženost jednoj naciji“.

Međutim, upravo patriotizam kao opšte mesto, (od)uvek je dobar paravan iza koga se mogu skriti ciljevi potpuno suprotni definiciji i doživljaju patriotizma.

Poslednji događaji u Srbiji predstavljaju eklatantan primer ponovne zloupotrebe patriotizma. U uslovima kada nam se sa stanovišta istorijske vertikale, dešavaju najgori mogući porazi, srpska politička elita u vidu predsednika ili sada već predsedništva Republike, pokazuje kako se patriotizam može najpre upotrebiti, zatim zloupotrebiti i na kraju pretvoriti u svoju suprotnost.

Predsednik, kao i svaki predsednik, makar i Srbije, uvažava značaj patriotskog doživljaja ili patriotskog prikazivanja sopstvenih lutanja. I zbog toga se često, reklo bi se u pravilnim vremenskim razmacima, koji po pravilu slede nakon doživljenih neuspeha, a koji su uvek vremenski kontinuirano intonirani, uvek iznova pribegava patriotskom prikrivanju i pokrivanju.

Gotovo da se ne može prenebregnuti jedan čudan tajming povremenog pozivanja na patriotizam i patriotske ciljeve koji slede nakon preduzimanja radnji ili davanja izjava koje iako se predstavljaju kao patriotizam u novom ruhu, u suštini predstavljaju u najmanju ruku odustajanje od svega onoga što su isti kreatori i protagonisti prethodno proglasili za vrhunski patriotski cilj ili makar vrhunski patriotski doživljaj.

Već okoštali stereotip srpske svakodnevnice predstavljaju i pokušaji da se svaki novi poraz, svako odsustvo ideje, svako odustajanje od proklamovanog cilja i svaki državni i politički promašaj prikriju pozivanjem na patriotizam. Današnji povremeni i mehanički patriotizam predsednika, suštinski predstavlja bekstvo u patriotizam.

Tako se odmah nakon čudnih i još uvek tajnih pregovora oko dolaska EULEKS-a, poteže hrabro intonirana ideja ukidanja Kopnene zone bezbednosti, koja se po svojim dometima završila otprilike gde se završila i najavljena protivtužba protiv Hrvatske pred MSP, ili i upravo tamo gde su se završili pregovori oko već zaboravljenih 6 srpskih principa koje će sprovoditi već marginalizovani UNMIK, ili na onom dometu gde su ostali nerazumni predlozi o pregovorima sa kosovskim vlastima povodom srpske, vizantijske, grčke, ilirske ili kosovske kulturne baštine. Još jednu krajnju liniju dosega patriotizma predstavlja nedavno proklamovani zadatak o potrebi da se sačuva Republika Srpska, a kome je opet prethodila izjava o podeli Kosova kao krajnjem rešenju.

Da se ne radi o slučajnostima, govori činjenica, da je gotovo zaprepašćujuća upornost sa kojom predsednik Srbije i think thank tim sa dvora, pokušavaju da građanima s vremena na vreme osveže gorki ukus u ustima izazvan svakodnevnim porazima, svojim gromoglasnim najavama uvek novog iskazivanja sve novijeg patriotizma. Još je poražavajuća činjenica da se paravan patriotizma uvek navlači nakon čudnih poteza koji sve više udaljavaju Srbiju od nacionalnih ciljeva. Jedino što u domaćim uslovima nije novo jeste sama zloupotreba patriotizma. Jer, zloupotreba patriotizma stara je koliko i sam patriotizam. Upravo zbog toga što se zasniva na emociji, i to na emociji uperenoj prema naciji „kao jednoj moralnoj ideji“. A osećanjima je uvek lako manipulisati. Još je Staljin početkom Drugog Svetskog rata pukovima Crvene armije nadenuo imena ruskih svetaca. Slobodan Milošević je patriotizam koristio kao moćno sredstvo, za denunciranje opozicije kao izdajničke ili plaćeničke. Sa druge strane, predsednik & co. bekstvo u patriotizam rado koriste kao toliko potrebno pribežište, u retkim trenucima shvatanja rezultata preigravanja sa pregovorima oko EULEKS-a, jednostrane primene SSP-a, uvođenja bezviznog režima, poziva na pregovore Tačiju ili Sejdiju, opet jednostranog podnošenja kandidature za članstvo u EU, ili podrške Kosovu za ulazak u međunarodne finansijske organizacije ili (nepoznate) regionalne finansijske institucije, a sve to pod okriljem najnovije rezolucije o Kosovu Saveta Evrope. Ili je reč o kratkom predahu, da bi se predsednik iznova naoružan vratio usvajanju vojvođanskog Statuta, naravno, nakon što je autonomni budžet Vojvodine dodatno napunjen.

U uslovima kada je više nego očigledna svrsishodnost bekstva u patriotizam, jasno je da patriotizam predsednika u suštini predstavlja jednu kombinaciju ostataka patriotizma i marketinškog trika, i jednog i drugog proizašlog iz arogancije moći. Tako intoniran patriotizam izaziva zbunjenost i zabrinutost. I opet se postavlja pitanje šta je suština predsednikovog bekstva u patriotizam. Potreba da se ostane na pozicijama koje su od predsednika stranke napravili predsednika Republike, pri čemu od patriotizma ostaju samo obrisi glasnogovornog samozaborava, ili namera da se kroz bekstvo u patriotizam stvori jedan ad hoc patriotizam, koji predstavlja ništa drugo do izlaz bez izlaza.

Sa druge strane obale stoji veličina i umešnost marketiškog trika. Opravdanje postoji samo u drugom slučaju, jer gotovo da u Srbiji nema ideje, institucije ili projekta koja nije obuhvaćen jednom ili više puta zloupotrebom podržanom od marketinških timova.

Problem postoji samo u prvom slučaju. U tom slučaju jedini preostali patriotizam predsednika je pre izraz „atrofije sinovljevog osećanja“, nego otelotvorenje ustavne dužnosti i istorijske uloge nacionalnog vođe. Tako se predsednikovo bekstvo u patrotizam pretvara u produženo bekstvo od samog sebe, koje se neminovno pretvara u suprotnost patriotizma, a od predsednika pravi „nadnacionalnog nomada“ izgubljene Srbije.

Zabrinjavajuće je to što se danas predsednikov skok u patriotizam smatra koliko opravdanim, toliko poželjnim trikom dnevne politike, kako bi se iza tog velikog i zahvalnog paravana sakrili poražavajući ili nepostojeći odgovori na izazove koji su svakim danom sve veći.

Nažalost, tako shvaćen patriotizam predsednika i dalje je opcija. Zato što je patriotizam uvek opcija ili zato što je predsednik uvek opcija.

I nije problem ni u bekstvu u patriotizam. Jer bekstvo u patriotizam u suštini predstavlja jedno utočište. Problem nastaje onda kada bekstvo u patriotizam dobije doktrinarni karakter, koji ne samo da predstavlja neki novi patriotizam, ili njegov surogat, već suprotnost patriotizma. Tada ni samo bekstvo više nije privremeno utočište, za predsednikove ideale i idole, već je taj prirodni povratak iz bekstva, kao osvešćenje, ishodište političkih odluka, kao što su EULEKS, jednostrana primena SSP-a, Statut Vojvodine po meri Jelka Kacina, ili podela Kosova kao krajnje rešenje.

Navedeno je samo još jedan dokaz, da su sve vrednosti relativizovane, čak i vrednosti kao što su predsednik i patriotizam. U svetu relativizacije svih apsolutnih vrednosti, relativizacija i zloupotreba patriotizma ne mogu i ne treba da čude. Postavlja se pitanje da li je takav patriotizam, sveden na bekstvo u patriotizam, potreban bilo kome, pa i predsedniku. Jer tako je mala i tanka granica između patriotizma, kao „moralne ideje privrženosti naciji“ Endruja Hejvuda, i patriotizma kao „poslednjeg pribežišta hulja!“ Samjuela DŽonsona.