Datum na čelu, ili pesma nas je održala

Što se estradnih krugova tiče, politika nikada nije bila popularnija. Na izbornim listama sve je više poznatih sportista, glumaca, muzičara i drugih estradnjaka, čiji se politički aktivizam, uglavnom, može okarakterisati kao vještina „umijeća življenja“.     

Za političare i njihove izborne štabove najzanimljiviji su muzičari. Od predizbornih skupova prave se rok spektakli, mali šlageri sezone ili narodnjačka veselja, u zavisnosti od toga koja se politička opcija zastupa. Svaki predsjednički kandidat ima omiljenog izvođača, koji predstavlja zaštitni znak svake iole ozbiljnije kampanje. Predsjednički izbori u ritmu muzike za keš.  

Nova je pošast da su i političari počeli da pjevaju u javnim nastupima. Najpoznatiji pjevač među predsjednicima, Barak Obama zabavlja se uz tri akorda bluza sa „Ol stars bendom“ na jednom predizbornom skupu u Bijeloj kući pjevajući refren iz čuvenog delta bluza „Svit hom Čikago“. U isto vrijeme u Siriji, Obamina „nevidljiva ruka“ mijenja izgled ulica i fasada i dereguliše ekonomiju Homsa, „oslobađajući“ je resursa, što dovodi u pitanje narodnu poslovicu da onaj ko pjeva zlo ne misli. Dok se tuđi domovi ruše, Obama pjeva o slatkom domu u Čikagu.

Naši političari su posebno talentovani. Mnogo više za pjesmu, nego za politiku.

Nesumnjivo da Dinkić nije mislio zlo, ali nije ispalo dobro. Zato je, valjda razočaran, uz pjesmu „lomio čaše od kristala“ u Knjaževcu. Njegov remiks albuma „Slučajno i zauvek“, nazivom aludira na Dinkićevo učešće u formiranju vlada Srbije od petooktobarskih promjena pa nadalje. Njegov „monetarni udar“ završio je neslavno.

Javno su pjevali i Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Milorad Dodik, ali sve ih je svojim pjesmama nadmašio premijer Ivica Dačić.        

Pjevao je Dačić „ko bi rek`o čuda da se dese“ u Briselu kada se donosila odluka o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, poslije toga u Beogradu – „Ja sve ove dane čekam da nam svane“. Pjevao je „Jorgovane“ i Bešlićevu „Miljacku“ na jednom sarajevskom derneku.

Ali, nikome nije pjevao kao visokoj predstavnici Ketrin Ešton.

Prihvatio se mikrofona tokom briselskih pregovora, kako bi smekšao stav prema Srbiji da bi se dobila Zajednica srpskih opština, ma šta ta zajednica značila.

Slobodna interpretacija njegove pjesme na Balaševićev original i na ekavici mogla bi da izgleda ovako:

Oprosti mi, Katrin

 Ekspresni voz za Brisel

Kosovska Mitrovica, Novi Pazar

Novi Sad, Banjaluka, Brisel

polazi sa četrnaestog koloseka

drugi peron levo

Ponavljam

Ekspresni voz za Brisel

Kosovska Mitrovica, Novi Pazar

Novi Sad, Banjaluka, Brisel

polazi sa četrnaestog koloseka

drugi peron levo

Na stanici u Mitrovici

pritisnut od Kacina

sam čekao na datum

i spremao kampanju

Tad došao je aber

direktno iz Berlina

dok pisao sam govor

i sedio na panju

Ref.

Oprosti mi, Katrin

Nemci traže previše

otišlo je sve do vraga

oprosti mi, Katrin

dobro nam se ne piše

našem datumu ni traga

A baš je dobro išlo

i glasanje je prošlo

postotak je jadan

al` dosta za Evropu

Ma džaba sada sve to

po zlu je, evo, pošlo

jer Merkelova preti

da dobićemo korpu

Ref.

 I ne može nam ništa

pomoći ni Gvido

jer njega više niko

ni za šta ne pita

Pomog`o nam ne bi

ni pokojni Đido

ni ovi  što nazor glume

Jošku Broza Tita

Ref.

I džaba sada i to

što već se dugo znamo

i što vam na poklon

izronismo srpskog puža

Samo reči hvale

smeškate se tamo

ali niko od vas

datum nam ne pruža

Ref

I mašete nam dugo

sa briselskog prozora

i zovete na jesen

da dođemo po datum

Ma neka bude tako

ako se već mora

kad ne može drugačije

neka bude fatum

Tako bi nekako trebalo da izgleda Dačićeva pjesma. To što je premijer pjevao Ketrin Ešton, od čijeg izvještaja zavisi putovanje Srbije u Evropu, nije urodilo očekivanim plodom jer Eštonova Dačiću za otpjevanu pjesmu nije zalijepila datum na čelo.   

Danas se mnogo govori o brisanju granica između politike i estrade, o sveopštoj estradizacije politike, pri čemu političari, u nedostatku pravih odgovora na nagomilane društvene probleme, sve više pribjegavaju improvizaciji i egzibicionizmu. Kulminacija je bila nastup Nenada Čanka u jednom od prethodnih serijala „Velikog brata“. 

Politika nikada i nije bila ništa drugo do estrada, samo što su neke ovdašnje zanatlije jednog od najstarijih zanata na svijetu umislile da dobro vladaju scenom, pa su beskrajno lošim improvizacijama i učestalim klovnovskim nastupima od politike napravili ruglo i cirkus, a sebe promovisali u obične cirkusante i pajace.

Vlada Srbije je mnogo muzikalna, ali se postavlja opravdano pitanje – da li u toj Vladi ima i neki mrav, ili su samo cvrčci. Nije zgoreg pjevati, ali jednom će morati i za pojas da se zadjene. Industrija je na 12 posto od one prije rata. Ostala nam je samo zemlja. Brali bi mi plodove, ali ne može se brati ako se ne posije. Takav je zakon zemljoradnje. Samo ko će da sije kada se svi dadoše u estradu. Moja mala komšinica, koja nikako da nauči brojati do deset, kaže da bi, kad poraste, voljela da bude Karleuša. Opasno me je zabrinula. Ne pada joj ni na kraj pameti da se zaposli kad poraste, što znači da nema ništa od moje penzije koju ona treba da zaradi.  

A što se tiče premijera Ivice Dačića, Ketrin mu možda i oprosti, ali Srbi sa Kosova i Metohije sigurno neće.