Dosije "Insajder" – riznica novokomponovanih teorija zavera

Kada se pomenu teorije zavere, uglavnom se misli na mitove o svemoći ovog ili onog lobija koji u tajnosti i "matriks" metodama, uz razgranatu mrežu poslušnika zasnovanu na rigoroznoj hijerarhiji, upravlja celom planetom. Jevreji, masoni, Vatikan, te "CIA, snajka, CIA", najčešći su glavni negativci ovakvih mitova, u kojima su predstavljeni kao supermisteriozne interesne grupe koje drže čovečanstvo u blaženom neznanju o svojim zločinačkim, demonskim aktivnostima.

Najčešći, ali ne i jedini. U Srbiji su, na primer, mitovi sa ovim glavnim junacima zamrli još početkom decenije, negde sa gašenjem pokojne "TV Palme" i odlaskom u anonimnost njenog legendarnog vlasnika, barda teoretskog zavereništva, neprevaziđenog Mikija Vujovića. Njihovo mesto su poslednjih godina zauzele teorije zavera suprotnog ideološkog predznaka, karakteristične samo za naše podneblje – "KGB, snajka, KGB" preuzeo je ulogu američke obaveštajne službe, Srpska pravoslavna crkva je tu umesto Vatikana, Rusi su novi Jevreji, a srpski nacionalisti su zamena za masoneriju.

Sumirane, te teorije imale bi otprilike ovakav zaplet: srpski nacionalisti, koristeći još nesputane poluge vlasti Slobodana Miloševića, uz podršku imperijalističkog krila KGB-a i radikalnog srpsko-ruskog klera koji finansira lično Vladimir Putin, i u saradnji sa fašističkim i neonacističkim organizacijama koje ovde niču na svakom koraku, uporno sprečavaju Srbiju da se domogne blagostanja i izobilja koje joj nesebično nudi razvijeni i demokratski Zapad. (U razrađenijim verzijama, zaverenicima posao olakšavaju tradicionalne osobine srpskog naroda, poput zatucanosti, šovinizma i ksenofobije.)

Sa novim zaverenicima, stigli su i novi medijumi koji ih razotkrivaju. S tim što su današnji medijumi, poučeni neslavnim završetkom karijere slavnog Mikija Vujovića, kudikamo sofisticiraniji. Dok se Vujović oslanjao na hipnotišuću olovku koju je vrteo po prstima, njegovi naslednici raspolažu daleko naprednijom tehnološkom obradom, značajno bogatijom produkcijom i mnogostruko brojnijim ljudstvom. Suština je, međutim, ostala ista: zaprepasti i beži!

Po bespoštednoj posvećenosti tom zadatku, mora se izdvojiti poslednji serijal "Insajdera", dokumentarne emisije autorke Brankice Stanković, prikazan tokom decembra u tri epizode. Pod naslovom "(Ne)moć države" i uz prepoznatljivu, zloslutnu muzičku podlogu, koja kao da je preuzeta iz najkrvavijih scena "Konana varvarina", autorski tim "Insajdera" doneo nam je priču o huliganima koje sistem uporno propušta da kazni, koja je ekspresno prerasla u prerađeno i dopunjeno izdanje već mnogo puta prežvakanih optužbi da srpski nacionalisti stoje iza svakog nedela počinjenog u Srbiji.

Mada "Insajderu" nikada nije nedostajalo medijske pompe, ovaj serijal privukao je, reklo bi se, još veću pažnju javnosti nego prethodni. Prvenstveni razlog ovome su nimalo naivne pretnje koje su Brankici Stanković uputili navijači, a zbog kojih se halabuka oko "Insajdera" svela na podršku autorki, pristiglu sa svih strana. Izostao je, međutim, podrobniji osvrt na "(Ne)moć države", serijal koji će možda, prvenstveno zbog već opisanih okolnosti, mnogi doživeti kao ultimativno svedočanstvo o ovom prostoru u ovom trenutku.

Pogrešniji utisak teško da postoji, kao što će se i videti iz analize koja sledi, u kojoj su citati iz tri emisije poslednjeg serijala "Insajdera" navedeni onako kako stoje i u originalu, dakle sa svim gramatičkim i drugim greškama i propustima, i obično uz vremenske odrednice tipa 30:22, koje se odnose na trenutak u emisiji u kojem se dešava to što opisujemo (u ovom konkretnom slučaju, to bi značilo da se opisana radnja dešava 30 minuta i 22 sekunde od početka emisije)[1].

Početak koji je zavarao

Primedbe na profesionalnost i objektivnost "Insajdera" ne mogu se odnositi na prvu epizodu serijala, emitovanu trećeg decembra. U njoj su autori, za nepun sat, prikazali svojevrsna dosijea vođa mnogih navijačkih grupa i podgrupa, protiv kojih su poslednjih godina podnete nebrojene krivične prijave ali uglavnom bez ikakvog rezultata, jer su sudski postupci odugovlačeni u nedogled i najčešće nisu makli dalje od pretresa. "Insajder" je pokazao da se po tribinama naših sportskih stadiona i hala slobodno šepure višestruki prestupnici, koji ne samo da nisu kažnjeni, nego nisu pošteno ni procesirani.

Možda je, pre "Insajdera", neko i pokretao pitanje efikasnosti našeg pravosuđa, ali niko nije, kao Brankica Stanković ovog puta, jasno i nedvosmisleno istakao: taj i taj, rođen tad i tad tu i tu, priveden toliko i toliko puta, protiv njega podneto toliko i toliko krivičnih prijava, osuđen – nijednom!

Kako je ekipa "Insajdera" došla do tih podataka ne bi trebalo nikoga da zanima. Da li ih je dosijeima snabdela policija iz nekog svog interesa, ili su nadležni bili dužni da ih dostave "Insajderu" po zakonu o dostupnosti podataka, apsolutno je nevažno. Jedino je bitno da li su podaci izneti u prvoj epizodi "(Ne)moći države" tačni ili nisu, a s obzirom na to da se niko do sada nije ni potrudio da ih demantuje, sva je prilika da su verodostojni.

Trijumf ove emisije, Brankica Stanković zacementirala je ekskluzivnim snimkom grupe navijača Crvene zvezde kako divljaju ispred ulaza u restoran "Brodarac" u Beogradu, sve vitlajući vatrenim oružjem.

Negde uoči samog kraja epizode, međutim, autorka "Insajdera" pokazala je sklonost ka neobičnom zaključivanju. Ističući kako se huliganima ovde niko ne suprotstavlja, Brankica Stanković (na 44:41) kaže sledeće:

"Primer za to je i više desetina građana Beograda koji su stajali i mirno posmatrali kako grupa razbojnika u sred dana u centru Beograda prebija francuskog državljanina. Svi su se posle toga razišli. Niko nije prišao da spasi čoveka kojeg su pred brojnim svedocima jednostavno ubijali. Napadači su posle toga otišli na stadion da gledaju utakmicu. Uhapšeni su iste noći, što je samo dokaz da se vrlo brzo može utvrditi ko je šta uradio."

Ovde nalećemo na prve tragove zavereničkih teorija koje plasira "Insajder". Obratite pažnju na izraz "da se vrlo brzo može utvrditi ko je šta uradio" i na njegov uopšten prizvuk, koji gledaocima nameće zaključak da, eto, "oni odozgo" sve znaju, ali uglavnom izbegavaju da reaguju i tako puštaju počinioce da se izvuku, osim u malom broju slučajeva, kao što je ubistvo Brisa Tatona, kada reaguju na vreme. Da je samo sagledala sve činjenice koje i sama nabraja, Brankica Stanković verovatno bi shvatila koliko je uzaludno nametati takav zaključak. Jer, privođenje počinilaca koji su zločin izvršili pred desetinama svedoka, u najprometnijem delu velegrada i po maksimalnoj vidljivosti, zaista nije prevelika teškoća! Kada bi i drugi zločinci delovali tako očigledno i "transparentno" poput ovih koji su usmrtili Brisa Tatona, svi bi već uveliko bili po zatvorima.

Autorima "Insajdera" isto tako ne služi na čast ni svaljivanje krivice na "više desetina građana Beograda" koji su, tvrdi se, "stajali i mirno posmatrali", tj. "niko nije prišao da spasi čoveka". Ipak, sve u svemu, prva epizoda serijala "(Ne)moć države" bila je osveženje u ovdašnjem, sve siromašnijem i sve dosadnijem TV programu. Sa obiljem šokantnih podataka, jednim ekskluzivnim snimkom i relevantnim sagovornicima – sudijama, tužiocima, policajcima – ova epizoda izazvala je snažnu reakciju srpske javnosti, koja je bila nemalo iznenađena inertnošću, ili čak nezainteresovanošću pravosudnog sistema u procesiranju osoba osumnjičenih za višestruke prekršaje.

Šta je antropolog želeo da kaže?!

Druga emisija, međutim, bila je sušta suprotnost prvoj. Umesto novih senzacionalnih otkrića, ili prave, kritičke i nepristrasne analize dotadašnjih saznanja "Insajdera", gledaoci su imali prilike da gledaju nevešt politički manifest, u kojem nisu bili pošteđeni čak ni šokantni dokazi iz prethodne epizode.

Naime, prilikom nabrajanja vođa navijača Rada prema spisku Republičkog tužilaštva, kao drugi je naveden Marko Bulatović (na 03:05), a uz njega je prikazana fotografija koja je nedelju dana ranije stajala uz ime Dejana Majstorovića (tada na 31:20). U prvoj epizodi, inače, Marko Bulatović čak nije bio ni naveden među vođama navijača Rada.

Ovo je, ruku na srce, moguće opravdati kao slučajnu grešku, ali to se nikako ne bi moglo reći za ono što je izrečeno na 06:05, kada, uz propratne snimke Željka Ražnatovića i Milorada Ulemeka, slušamo sledeće:

"Da je legenda Arkan živ i da je Legija na slobodi, B92 bi sada bio srušen, zaposleni na ulici gde im je i mesto i ne bi se više bahato ponašali i omalovažavali prave Srbe: ovaj komentar, koji je potpisao izvesni Lazar Mladenović, kao reakciju na prošlu emisiju u kojoj su prikazana krivična dela pojedinaca, možda najbolje ilustruje koje su vrednosti za koje se zalažu oni koji spadaju u ekstremne navijače. Njihove parole su ubijanje, klanje, silovanje, a heroji Legija, Arkan, Ratko Mladić, Radovan Karadžić", navodi Brankica Stanković.

Proglašavanje jednog komentara, manje-više anonimnog ("izvesni Lazar Mladenović"), za ultimativan vrednosni sistem grupe od nekoliko hiljada ljudi – pri čemu čak nije utvrđeno ni da li "izvesni Lazar Mladenović", ako uopšte postoji, pripada toj grupi, ili je samo reč o kakvom internet manijaku – ne spada ni u kakvo istraživačko novinarstvo. To je kao kada biste uzeli neki od primitivnih, vulgarnih komentara posetilaca sajta "E novina" i proglasili ga za "možda najbolju ilustraciju vrednosti" za koje se zalaže ona čudnovata formacija koju najčešće nazivamo Drugom Srbijom.

Za one "sa jeftinijim ulaznicama", koji do tada još nisu ukapirali da su za sve u stvari krivi srpski nacionalisti, stiže dodatno objašnjenje antropologa Ivana Čolovića, inače istaknutog pripadnika Druge Srbije:

"Uz parolu 'Kosovo je Srbija', oni su istrčali da dodaju i parolu 'Smrt pederima' ili 'Udri, zakolji, da Šiptar ne postoji''. Oni kao takvi učestvuju u našem društvenom životu i zato i predstavljaju problem, jer su integrisani u društvo, pa samim tim društvo teško može da se bori protiv jednog svog legitimnog dela",  poručuje Čolović.

Od "uglednog" proučavaoca ljudske vrste nismo čuli objašnjenje kako to navijači učestvuju u našem društvenom životu, ili, još važnije kako su se integrisali u društvo. Osim ako svoje teze ne pravda time što su pripadnici navijačkih grupa istovremeno i pripadnici ovog društva, kao i time što veliku većinu svojih aktivnosti, kako legalnih tako i onih protivzakonitih, navijači obavljaju u okviru srpskog društva. Kao i, na primer, bankarski službenici, pekari, građevinski preduzimači, ljubitelji životinja, reakreativci, šekspirolozi, narkomani... Ako je Ivan Čolović na to mislio, onda sigurno veruje i da su italijanski huligani integrisani u italijansko, a holandski u holandsko društvo (nemački u nemačko, turski u tursko i tako dalje). Takođe, shodno Čolovićevim shvatanjima, potpuno je jasno da je "Koza nostra" integrisani deo američkog društva, odnosno da IRA učestvuje u britanskom a ETA u španskom društvenom životu. Po toj logici, u krajnjem slučaju, navijači će zauvek "učestvovati u našem društvenom životu" i ostati "integrisani u društvo" kao jedan njegov "legitiman deo".

Pažljiviji gledalac ovde će postaviti samo jedno pitanje: zbog čega je ova Čolovićeva izjava – nit` precizna, nit` previše smislena – integrisana u ovu emisiju? Odgovor je teško naslutiti, izuzev ako je Čolović zanimljiv "Insajderu" zbog toga što njegove ocene zvuče dovoljno zlokobno. Navijači su integrisani u društvo?! Vau! Učestvuju u našem društvenom životu?! Zamislite! Legitiman su deo našeg društva?! Strašno, strašno!

Čovek bi mnogo pre očekivao da ovako proizvoljno i "nonšalantno" govori navijač o antropologiji, nego antropolog o navijačima.

Zvezdin "Sever" očima Haga

Idemo dalje:

"Na stadionima i van njih, nasilne grupe navijača vrlo lako su se poslednjih godina pretvarale u horde huligana", kaže Brankica Stanković na 08:16 (nasilne grupe navijača se, logici na volju, uvek i svuda, u svakoj zemlji na svetu, vrlo lako pretvaraju u horde huligana; mnogo teže se pretvaraju, recimo, u baletske ansamble, ali dobro...). "Takve grupe su tako u poslednjih 20 godina skandirale dolasku Slobodana Miloševića na vlast, odlazile u rat, bile u prvim redovima petog oktobra, palile džamije i ambasade, rušile grad, pljačkale prodavnice u centru Beograda... Navijanje se često pretvaralo u srbovanje, a borba za srpsku stvar pokriće za rušilačke pohode. Političari koji su uspeli da ih pridobiju za sebe najčešće su morali da plaćaju ceh i vraćaju dugove, jer su ove grupe tražile da im se zbog zasluga mnoge stvari progledaju kroz prste. Tako je danas došlo do toga da niko ne sme više da im se suprotstavi."

Ponovo je, dakle, istaknuta teza da je srpski nacionalizam uzrok svega. Nekoliko minuta kasnije sledi kraća retrospektiva dešavanja u vezi sa Zvezdinim navijačima početkom devedesetih, koja kao da je preuzeta iz neke haške optužnice milog DŽefrija Najsa:

"'Sever' se podelio na pristalice Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja i Mirka Jovića. Željko Ražnatović Arkan izabran je za čoveka koji je ovu energiju trebalo da kanališe, kako ne bi predstavljala opasnost po Miloševićev režim, koji je kretao u ratove."

Režim koji je kretao u ratove! Eto nama još jedne politički korektne uspomene na raspad SFRJ, sa kojom bi se nesumnjivo saglasili Stjepan Mesić, Haris Silajdžić i Jelko Kacin. Jesu oni, nekada i pred skrivenim kamerama vojno-obaveštajne službe, naoružavali svoje vojne formacije koje su tada bile nelegalne po svakom mogućem merilu, ali srpski je režim taj koji je "kretao u ratove"!

Ono što je ovde zaista zapanjujuće jeste nedostatak potrebe da se najznačajniji istorijski događaji, kakvi su bili ratovi u SFRJ, sagledaju i predstave na ozbiljan način, čak i kada se pominju tek uzgred, kao u ovom slučaju (ili naročito tada, upravo zbog efekta koji njihovo pominjanje može da izazove). Ali, još gore stvari su sledile. Pošto je na ovakav, površan način, uvela nedavne ratove u priču o navijačima, Brankica Stanković na 10:13 još jednom servira gledaocima Ivana Čolovića, koji kaže:

"Tako da su, znači, u to vreme, ti navijači pretvoreni u nacionalno upotrebljivu i socijalno zanimljivu skupinu, upravo voljom kreatora tadašnjeg društva i tadašnjih političkih i vojnih programa, dakle ne spontano i ne slučajno."

"Maksimir" po meri Tuđmana

Na ovu vrlo osuđujuću kvalifikaciju, za koju se Čolović nije potrudio da ponudi niti jedan posredan ili neposredan dokaz, nadovezuje se opis najvećeg navijačkog incidenta u bivšoj Jugoslaviji:

"Rat, u koji su otišli navijači, imao je svoj uvod na stadionu Dinama iz Zagreba, 13. maja `90. godine, kada su se sukobile 'Delije' i 'Bed blu bojsi', pred utakmicu Zvezda – Dinamo, koja nikada nije odigrana. Neredi na stadionu trajali su nešto manje od jednog sata, a potom su se preneli na ulice Zagreba i trajali do dugo u noć. Mediji su dan kasnije bili podeljeni: hrvatski su ustali protiv navijača Zvezde i policije, dok je srpska strana prozvala Hrvate za nacionalizam i izazivanje nereda kojima se ruši Jugoslavija", pripoveda Brankica Stanković.

Odmah zatim, reč ponovo dobija, pogađate, antropolog Ivan Čolović (od 11:05 do 11:46):

"U to vreme je to bio projekat koji nije izveo jedan marginalac, ili jedan kriminalac sa margine društva, nego, kao što znamo, Željko Ražnatović Arkan je imao dobra uporišta, kako u vojsci tako u politici, a izgleda i imao je neku vrstu saglasnosti svih odgovornih faktora u to vreme kad se vršila mobilizacija i priprema za rat. Stoji ocena da je on predvodio grupu navijača Crvene zvezde i da joj je on dao ime 'Delije', i da je on tu grupu odveo u rat."

Projekat?! Tuča dinamovaca, zvezdaša i policije na "Maksimiru" 13. maja 1990. bila je "projekat koji nije izveo jedan marginalac, ili jedan kriminalac sa margine društva"?! Od kada su to masovne tuče projekti koje izvode pojedinci?! Čak i da jesu, kako to da Čolović prepoznaje tog pojedinca u Arkanu, a ne u Franji Tuđmanu, u tom trenutku izabranog predsednika Hrvatske, koji je imao daleko veći uticaj na navijače Dinama ("Bed blu bojse"), nego što je iko ikada imao na navijače Crvene zvezde ili Partizana. Tuđman je, u krajnjem slučaju, bio najveći politički dobitnik iz maksimirskih nereda, jer je neposredno posle toga, a upravo na bazi tih incidenata, očistio zagrebačku policiju od pripadnika srpske nacionalnosti, plus je maksimirska tuča dodatno ojačala tenzije između Srba i Hrvata koje je HDZ, najblaže rečeno, vrlo često i uspešno zloupotrebljavao. Dakle, ako su maksimirski neredi bili nečiji "projekat", prvenstveno su bili Tuđmanov. Pa ipak, pokojni predsednik Hrvatske i njegova partija se i ne pominju u "Insajderovom" osvrtu na 13. maj 1990.

Ma koliko ne poznavao materiju o kojoj priča, Ivan Čolović možda ipak nije mislio na maksimirsku tuču kada je pričao o Arkanovom "projektu", već je njegove ocene sa neodigranom utakmicom iz maja 1990. spojila nevešta (ili zlonamerna) montažerska ruka. Logičnije bi bilo pretpostaviti da projekat koji Čolović pripisuje Arkanu jeste "pretvaranje navijača u nacionalno upotrebljivu skupinu" ili "odvođenje navijača u rat". Ukoliko je to istina, "Insajder" i Ivan Čolović uspeli su da nesporno zanimljive i sadržajne teme, kao što su maksimirski incident i navijači na ratištima, smandrljaju u jedva gledljive i teško isprative nedorečenosti, obavezno usmerene ka sveprisutnoj Miloševićevoj, samim tim i srpskoj, krivici za sve što se događalo na prostorima SFRJ, od huligana do frontova.

Zaboravljeni DS kadrovi

Do kraja druge epizode, "Insajder" se bavi političarima po upravama sportskih klubova, koje, je l` da, štite ekstremne navijače. Autorka "Insajdera" iznosi i u ovom delu tvrdnje koje su smehotresno neozbiljne ("Tako se vođe raznih navijačkih grupa i podgrupa već od 2001. godine nalaze na strani onih koji su na sve načine pokušavali da uspore ulazak Srbije u Evropsku uniju" – 14:38). Ali, ima tu i opasnijih zloupotreba.

Recimo, polovinom sedamnaestog minuta emisije, počinje nabrajanje istaknutijih političkih ličnosti koje su bile, ili i dalje jesu, članovi uprava Partizana i Crvene zvezde. Pomenuti su Mirko Marjanović, Tomica Raičević, Dragan Tomić, Vlastimir Đorđević, Radovan Stojičić Badža, Nenad Popović, Dragi Mićović, Marko Mišković, Ivica Dačić, Andrija Mladenović, pa i Aleksandar Vučić, za koga se kaže da, iako nije član Zvezdine uprave, često boravi na "Marakani". Plus jedan izuzetak: Živorad Anđelković, koji je "vodio Upravni odbor Zvezde".

Zašto je Anđelković izuzetak? Pa, zato što, od svih navedenih, jedino on pripada Demokratskoj stranci, čiji je visoki funkcioner. Sve ostale koji su nabrojani, "Insajder" povezuje sa Miloševićevim režimom, ili DSS-om (na posredan način čak i Marka Miškovića, za koga se kaže da je "vodio Crvenu zvezdu" zajedno sa Dragijem Mićovićem, za koga se pak tvrdi da je blizak DSS-u). Brankici Stanković je tako pošlo za rukom da napravi retrospektivu političara koji su bili uključeni u rukovođenje najpopularnijim srpskim klubovima, ali bez Aleksandra Vlahovića (ni manje ni više nego predsednik Sportskog društva Crvena zvezda), te Gorana Vesića, sada samo običnog člana Demokratske stranke koji je prvih godina posle petog oktobra bio jedan od najuticajnijih funkcionera ove partije, a dugo je zajedno sa Anđelkovićem (pa i posle njega) rukovodio Zvezdinim košarkaškim klubom (prema nezvaničnim izvorima i nekim novinskim napisima, Vesić je glavna podrška sadašnjem predsedniku FK Crvena zvezda Vladanu Lukić i "siva eminencija" u klubu[2], pa ako je već u "Insajderu" pomenut Aleksandar Vučić, mogao je da bude i Goran Vesić).

Spisak kadrova koje je DS, tokom svih ovih godina, regrutovala u sportske klubove i organizacije, mogao bi da popuni celu jednu emisiju "Insajdera" (čak je i sadašnji predsednik Boris Tadić bio u jednom periodu rukovodilac nacionalnog vaterpolo saveza). S obzirom na to da Crvena zvezda i Partizan, kao sportska društva, imaju svoje sekcije u mnogim sportovima, kao i da su uprave različitih sekcija međusobno povezane, bilo bi sasvim opravdano nabrajanje svih DS kadrova (i kadrova ostalih partija) koji su proteklih godina igrali bitnije uloge u ovdašnjem sportu, jer su svi oni bili u prilici da na ovaj ili onaj način sarađuju sa navijačkim grupama kojima se "Insajder" bavi. Iz kakvih god razloga, Brankica Stanković i njeni saradnici odlučili su se za redukovan spisak političkih funkcionera u sportu, što bi bilo razumljivo da sa njega nisu uklonili dva nezaobilazna imena, kao što su Aleksandar Vlahović i Goran Vesić, kadrovi Demokratske stranke. Da li je "Insajder" ovaj "propust" napravio usled nemarnosti ili nečeg drugog, za sada može samo da se nagađa.

(Isto kao i zbog čega su iz dokumentarca o divljanju navijačkih grupa po Srbiji, izuzeti navijači Novog Pazara.)

"Vidovita" ministarka i "spetljana" novinarka

Nešto kasnije, na 20:43, počinje razgovor Brankice Stanković sa ministarkom omladine i sporta Snežanom Samardžić-Marković. U tom razgovoru možemo da čujemo da je saznanja "Insajdera" izneta u prošloj epizodi, ona koja su podigla javnost na noge – da pravni postupci protiv vođa navijačkih grupa volšebno ostaju nedovršeni – ministarka imala znatno pre nego što je novi serijal "Insajdera" emitovan! I ne samo ministarka, nego kompletan Savet za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu!

Savet je, kaže ministarka, u Akcioni plan, za koji su glasali svi članovi, uvrstio preporuku političarima da izbegavaju članstvo u upravama klubova.

"A iz kog razloga im je ta preporuka?", upitala je Brankica Stanković ministarku.

"Da ne bi upravo ni na koji način stvarali utisak da su oni ti koji doprinose da se neko recimo povlašćeno, da se prema njemu povlašćeno postupa na sudovima", doslovce je odgovorila, ne trepnuvši, Snežana Samardžić-Marković.

Da rezimiramo: u Akcionom planu Saveta za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu, koji je usvojen 2. decembra[3] (a pripreman barem nekoliko dana ranije), političarima je preporučeno da izbegavaju uprave sportskih klubova; prema rečima ministarke sporta, ta preporuka je upućena kako političare niko ne bi mogao da krivi za to što su neki navijači povlašćeni pred sudovima; a prva epizoda novog serijala "Insajdera" emitovana je sutradan, 3. decembra, kada su zgražavanje javnosti izazvali upravo podaci o povlašćenosti nekih navijača pred sudovima. Zašto ministarka omladine i sporta, ili Savet za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu (kojim predsedava Mirko Cvetković, širokim narodnim masama možda poznatiji kao premijer Srbije), ili bilo ko drugi ko je bio upoznat sa povlašćenim tretmanom pojedinaca (navijačkih vođa) pred sudovima, nije reagovao još tada? Da li je moguće da su autori Akcionog plana znali za "povlašćeno postupanje na sudovima", ali da je jedino što su preduzeli po tom pitanju – preporuka kolegama političarima da izbegavaju uprave sportskih klubova?!

I kako je moguće da "beskompromisna" novinarka poput Brankice Stanković propusti da postavi ova pitanja Snežani Samardžić-Marković, ministarki omladine i sporta?!

Zabranjena pederastija!

Na kraju druge epizode, Brankica Stanković najavila je da će se u sledećoj, poslednjoj, baviti vezama najagresivnijih navijačkih grupa sa ekstremno desničarskim organizacijama. Rečeno – učinjeno! Onako "temeljno" i "studiozno" kako "Insajder" inače nastupa...

Treća emisija počinje "efektnom" montažom Koštuničinih povika sa mitinga: "Čije je Kosovo? Šta je Kosovo? Gde je Kosovo?", na koje su nalepljeni snimci mladića koji demoliraju parkirane automobile. Valjda da bi svakome bilo jasno koga to "Insajder" smatra glavnim krivcem za eskalaciju nasilja u društvu. Desni ekstremisti, tvrdi "Insajder", bili su marginalni do 2000. godine, ali su, po završetku ratova, postali vidljiviji, "a potpunu ekspanziju doživljavaju od 2004, kada je većinsku vlast u Srbiji imala Demokratska stranka Srbije".

Za razliku od glavnog krivca, u tvrdnjama "Insajdera" nije uvek lako naći subjekat ili predikat. Evo kao primer "rečenice" koju slušamo na 04:59 treće epizode:

"Organizovani i aktivni, kada su u pitanju javni skupovi koje uglavnom organizuju desničarske organizacije, a pridružuju im se navijači iz svih klubova, a s obzirom na brojnost i agresivnost, u Beogradu poslednjih godina nije održan nijedan veći javni skup bez njihovog učešća, prilikom održavanja takvih skupova imaju dogovor o međusobnom nenapadanju."

(Pošto je sa sajta B92 uklonjen transkript emisije, a dikcija baš i nije jača strana Brankice Stanković, navedeni citat možda i nije jedna rečenica, ali autor ovog teksta, i pored najbolje volje, nije uspeo da prepozna neke manje a logične rečenične celine unutar nje.)

Slične, nedovršene ili nejasne misli, posebno su karakteristične za razgovore koje su autori "Insajdera" vodili sa predstavnicima "Obraza", "SNP 1389" i udruženja "Naši". Što nije nimalo čudno, jer to i nisu toliko bili razgovori, koliko svađe u kojima nijedna strana nije u mogućnosti da do kraja iskaže ono što bi htela. Zahvaljujući izrazito negativnom stavu koje Brankica Stanković i njena novinarka zauzimaju prema ovim sagovornicima – što su stavovi potpuno suprotni onima koje su ispoljili u razgovorima sa ministarkom sporta, na primer – gledaoci jedva mogu da pohvataju o čemu se rasprava uopšte i vodi, a kamoli da saznaju nešto novo o radu, idejama i programima ovih grupa, na osnovu čega bi mogli da steknu sud o njima.

U nekim trenucima, držanje "Insajderovih" istražitelja delovalo je tragikomično. Tako, recimo, Brankica Stanković uporno pita svoje sagovornike ko njima daje za pravo da odlučuju ko su patriote a ko izdajnici, dok ona sama neštedimice deli etikete "ultradesničara", "desnih ekstremista", "ekstremističkih organizacija"... Udruženju "Naši" čak je spočitala što na svoje tribine dovode Kristijana Golubovića, "jer svi znamo ko je Kristijan Golubović" (kada ju je predstavnik "Naših" podsetio da je B92 svojevremeno snimio dokumentarni film "Vidimo se u čitulji", u kojem je isti taj Kristijan Golubović jedan od glavnih junaka, autorka "Insajdera" ironično se nasmejala i optužila sagovornika da nije odgovorio ni na jedno njeno pitanje).

Najupečatljiviji je, ipak, bio ovaj deo Brankičinog razgovora sa Mišom Vacićem iz "SNP 1389":

Vacić: Svako istraživanje javnog mnjenja po pitanju pederastije i afirmisanja toga...

Stanković: Znate šta, u ovoj emisiji nećete moći da koristite reč "pederastija", zato što nije civilizovana.

(Dijalog počinje na 12:53, a ovaj deo se nalazi na 15:20.)

Eto, Brankica Stanković ne dopušta u svojoj emisiji korišćenje reči "pederastija", verovatno verujući da je to samo derivat pogrdne reči "peder", kojom se žargonski označavaju homoseksualci.

Pederastija je, inače, pojam starogrčkog porekla koji podrazumeva ljubavni odnos starijeg i mlađeg muškarca, a koji se nigde na planeti ne doživljava kao psovka. Ne pripada, dakle, nikakvom žargonu, već onom korpusu međunarodno prihvaćenih termina koje je prihvatila većina svetskih jezika. Pojava koja se naziva pederastijom – ljubav dva muškarca – uglavnom je neprihvatljiva za konzervativce, ali od tog izraza ne postoji precizniji ili "civilizovaniji" opis te pojave. Od osobe koja se toliko glasno zalaže za prava "seksualnih manjina", poput Brankice Stanković, očekivalo bi se da bude upoznata sa značenjem i "civilizovanošću" reči "pederastija".

Jašari prihvatljiv, Legija nije

Manipulisanje činjenicama bilo je vidljivo i prilikom predstavljanja dosadašnjih akcija pokreta "Obraz". Recimo, u nabrajanju događaja u kojima je "Obraz" učestvovao, burni protesti od 17. marta 2004. nazvani su mitingom – ni ne pominje se da su Beograđani te večeri izašli na ulice zbog toga što su kosmetski Albanci u istom trenutku vršili pogrom nad tamošnjim srpskim stanovništvom!

Spiker dalje čita (na 09:13):

"U februaru 2008, stotinak pripadnika 'Obraza' prekinulo je u Beogradu otvaranje izložbe radova savremenih umetnika iz Prištine. Pripadnici 'Obraza' nosili su u sliku prirodnoj veličini bivšeg komandanta JSO-a Milorada Ulemeka Legije, koji je inače osuđen za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića."

"Insajder" ovde prećutkuje ključnu činjenicu da su "savremeni umetnici iz Prištine" bili izložili sliku Adema Jašarija, što je i bio osnovni razlog protesta ispred galerije i prekidanja izložbe. Što je još licemernije, "Obrazu" se odmah zatim stavlja na teret to što su njegovi pripadnici nosili Legijinu sliku!

Prilikom razgovora/rasprave/svađe sa Brankicom Stanković ili njenom saradnicom, predstavnici organizacija "Obraz", "1389" i "Naši" insistirali su da im se navede kada su to i gde pozivali na mržnju ili nasilje. Ni u jednom slučaju nisu dobili konkretan odgovor, što ipak nije sprečilo Brankicu Stanković da ih do kraja emisije karakteriše kao ekstremiste sklone fizičkoj agresiji.

Kao i u slučaju nasilja, jednako neuspešna Brankica Stanković bila je i u pokušaju da dokaže njihovu povezanost sa određenim političkim partijama. Sva tri sagovornika "Insajdera" vrlo odsečno su odbacila bilo kakav pokroviteljski odnos koji nacionalno orijentisane političke stranke navodno imaju prema njima, dok Brankica Stanković ni u jednom momentu nije ponudila ništa što makar podseća na dokaz.

Ipak, na 41:22 počinje izjava nekadašnjeg generalnog inspektora MUP-a Srbije Vladimira Božovića, koja vrlo jasno upućuje na odgovornost nekoga iz političkog establišmenta – Aleksandra Nikitovića, bivšeg šefa kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice – u vezi sa barem jednim ozbiljnim uličnim incidentom – paljenjem američke amabasade 21. februara prošle godine, posle mitinga "Kosovo je Srbija". Božović je, naime, prepričao kako se, u prvim redovima kolone koja se po završetku mitinga uputila ka Hramu svetog Save, nalazio neposredno pored Nikitovića, čiju je komunikaciju sa mitropolitom Amfilohijem, koji je hodao pored njih, opisao prilično detaljno. Iz onoga što svedoči Božović, proističe jasan zaključak da je odluku da se ambasada SAD ostavi nebranjena pred besnim demonstrantima doneo lično Nikitović, koji je rukovodio policijom u odsustvu teško povređenog ministra Dragana Jočića.

Takve sumnje, da je policiji oko ambasade SAD baš Aleksandar Nikitović naredio da se skloni, nisu nove u našoj javnosti, ali ozbiljniju potvrdu od ovih Božovićevih reči nisu dobile. Sam Božović se, normalno, ogradio od definitivnog zaključka, rekavši da bi to sve trebalo ispitati, ali je dodao da je njegov utisak kako je lično Nikitović odgovoran za paljenje američke ambasade i smrt demonstranta Zorana Vujovića, odnosno za to što tragedija nije sprečena. Pošto Aleksandar Nikitović nije želeo da daje izjavu za "Insajder", niti se od tada oglasio, Božovićeve reči ostaju neporeknute i, kako vreme odmiče, samo sve više dobijaju na značaju i "specifičnoj težini".

Izjava Vladimira Božovića bila je i jedina ozbiljna indikacija da teza kojoj je Brankica Stanković posvetila celu poslednju epizodu, a možda i ceo serijal – da "ekstremni desničari" i ekstremni navijači deluju pod pokroviteljstvom pojedinih političkih partija – uopšte može da dobije neku potvrdu. Nikitovićevo sporno ponašanje, međutim, ne može da bude, barem sa dosadašnjim saznanjima, nikakav dokaz "političke pozadine" huliganskog delovanja navijača i ekstremista. Bilo bi korisno kada bi se istražni organi pozabavili Nikitovićevom ulogom u događanjima od 21. februara prošle godine, a izjava Vladimira Božovića "Insajderu" svakako bi im mnogo koristila u toj istrazi, ali to ipak ne opravdava ostrašćeno i histerično prizivanje neke višegodišnje fantomske zavere narodnjaka, radikala, "Delija", "Grobara", "Obraza", "1389" i "Naših".

Štitite je, ali je ne hvalite

Uživajući u svađi sa "Obrazom", "SNP 1389" i "Našima", Brankica Stanković privela je kraju serijal "(Ne)moć države" a da, osim Božovićeve izjave, nije u celoj epizodi iznela nijedan konkretniji podatak, ili dokaz, političke pozadine uličnih nemira.

Slično bi se moglo reći i za ceo serijal, čija se novinarsko-istraživačka vrednost svodi na veći deo prve epizode i jednu izjavu u trećoj, poslednjoj epizodi. Sve ostalo je samo još jedno ponavljanje već izanđalih naklapanja o tome kako su svi srpski desničari istovremeno i šovinisti, samim tim i fašisti/nacisti, te da su međusobno čvrsto povezani u tajnu a moćnu mrežu zbog koje Srbija ne može da napreduje ka boljoj budućnosti.

Podseća vas sve ovo na teoriju zavere? Nego šta! I to teoriju koja je, po besmislu, ravna mitovima o ovom ili onom lobiju koji drma celom planetom, terajući je ka ovom ili onom cilju. U suštini, "Insajder" se vrlo retko i izdiže iznad teorije zavere. Kao što iskusan teoretičar zavere u svakom trenutku može da pronikne šta smeraju svemoćni Jevreji, supertajni masoni i ostale organizacije koje kontroliše CIA (ili one kontrolišu nju), tako i Brankica Stanković savršeno zna ko se pripremao za ratove, za koga je i šta sve radio Arkan, zahvaljujući kome su ekstremisti doživeli potpunu afirmaciju i koliko je civilizovana reč "pederastija".

Pa ipak, Brankica Stanković i "Insajder" imaju u ovom društvu znatno drugačiji tretman od ostalih teoretičara zavere, koji uglavnom bivaju ismejani. Brankicu i njenu emisiju neretko proglašavaju simbolima analitičkog novinarstva, odnosno snage i slobode medija. Kao da je dovoljno to što Brankici Stanković preko interneta i sa tribina stižu neprijatne do preteće poruke, pa da bude proglašena najhrabrijim i najprodornijim novinarom u Srbiji.

U uređenim državama i društvima, međutim, oni kojima neko preti dobijaju odgovarajuću zaštitu, a ne patetične hvalospeve. Sumnja da Brankicu Stanković, zbog onoga što je "Insajder" objavio o pojedinim vođama navijača, određene ili neodređene grupe i pojedinci nameravaju da ugroze, jeste pitanje njene bezbednosti, koje moraju da rešavaju odgovarajuće službe. Osnovanost tvrdnji, podataka, insinuacija i zaključaka koje Brankica Stanković iznosi u "Insajderu", sasvim je drugo pitanje i tiče se njene profesionalne časti. Tamo gde se ta dva pitanja mešaju, ne može biti ni bezbednih ulica, ni hrabrih i časnih novinara.