Политички живот | |||
ЕУ и Балкан - између "великих очекивања" и "изгубљене илузије" |
петак, 08. јануар 2016. | |
Дуго путовање региона Балкана ка Европској унији могло би се карактерисати насловима двају романа.
Први је "Велика очекивања" Чарлса Дикенса, а други "Изгубљене илузије" Онореа де Балзака. Садржај Дикенсовог дјела се описује као "роман одрастања и сазријевања, силовита драма искушења и бола", па би се то могло примијенити на све балканске државе, од којих су неке већ постале чланице ЕУ. За оне које су у чекаоници и упињу се у даљем игрању представе могло би се рећи да су изгубиле илузије у погледу пуноправног евентуалног чланства. Мора се рећи да је режисерска палица у рукама изван Балкана, па и није битно шта раде државице настале распарчавањем Југославије. Углавном, реалисти се слажу да би у најбољем случају сљедеће проширење могло бити најраније за десет година, ако би се рачунало по искуству Хрватске, засад, а можда и заувијек, задње примљене чланице. Мора се рећи да Европска унија као клуб има право на своје услове, времена и полувремена, правила која може бескрајно допуњавати и мијењати и током утакмице. Уз то, имају 28 судија који се међусобно не слажу. Прокламовани услови су заправо препреке које све заинтересоване земље остављају на чекању на неодређено вријеме. Да проширење није приоритет изрекао је Жан-Клод Јункер приликом избора за предсједника Европске комисије, рекавши да проширења неће бити у овом мандату Комисије, дакле пет година. У складу с тим не постоји ни комесар за проширење, већ Аустријанац Јоханес Хан има титулу комесара за сусједство и преговоре о проширењу. Како то изгледа Турска зна од 1964. године, када је отворила прво поглавље, па Македонија која је кандидат од 2005. без отворених поглавља и Црна Гора којој је за потребе одвлачења од Русије експресно отворено 20 поглавља, онда се редају остали. Зато Брисел Босни и Херцеговини не даје ни статус кандидата јер би то могао бити и посљедњи мамац за чланство које ће бити све даље и неизвјесније. То је право Европске уније, а она се стварно понаша као да не постоји ни потреба ни обавеза с обзиром на географску, политичку, па и војну припадност преосталих нечланица европским структурама. Временска удаљеност од пуноправног чланства не гарантује да ће Унија уопште постојати, а ако опстане, онда ће то бити умногоме различито од времена до 2004. године. Како каже професор Миодраг Зец: "Србија (а и сви остали) ће таман стићи на бракоразводну парницу или на сахрану ЕУ, гдје ће бити постављана питања ко је коме дужан и ко је кога преварио". Тукне на распад Југославије. Уједињење Европе је амерички пројекат којим је требало наставити Маршалов план помоћи и обнове континента разореног у Другом свјетском рату. Истовремено, требало је осмишљавати гвоздену завјесу према СССР и спријечити кретање ка социјализму, шта год се под тим мислило. Европска заједница за угаљ и челик као прва фаза била је путоказ за економски развој кроз енергетику и индустрију. Свако касније проширивање додавало је и додатне садржаје - валуте, границе, спољну политику. Америка тај европски блок није креирала као свог равноправног партнера, већ више као инструмент и сљедбеника у будућим геополитичким размирицама. За такву политику кључни је био улазак Велике Британије у Европску заједницу 1973. године како се тада звала. Кроз Британију су САД највише усидрене у ЕУ, иако Британија није у зони заједничке валуте евра, нити је у зони Шенгена као система кретања без докумената. Ни тај издвојени статус Британији није довољан, већ је стално пријетила изласком, о чему је заказала и референдум за ову годину којим врши додатни притисак, заправо уцјењује. Америка се као противи, а заправо одговора јој што мањи степен јединства ЕУ, да би САД очувала свјетски примат у економској и монетарној сфери. Европска унија је расла у условима блоковских подјела, постепено се изграђујући и увлачећи све већи број земаља, врло различитих у погледу степена демократске и економске развијености. Иако су кроз приступне преговоре државе-кандидати припремане за пуноправно чланство, то није битно умањило разлике међу државама. Недосљедности кроз пријем подијељеног Кипра, половично припремљених Румуније и Бугарске, различитости у броју становника и величини територије показивале су и још више ће, да је немогућа већа повезаност кроз предају суверенитета у корист структура ЕУ. Ту долазимо до карактерисања сврхе, циља и користи од постојања ЕУ. Несумњиво да су чланице оствариле завидне резултате у бројним сферама економског и демократског развоја. Нажалост, задњих десетак година на видјело излазе бројни проблеми функционисања Уније и упитне користи за чланице. Генерално, ЕУ је добар модел развоја и раста и стабилних услова, без превеликих криза. Када до тога дође, ЕУ показује немоћ, неспособност, дезоријентацију и страх. Није могуће избрисати све оно што чини државу и нацију као одреднице настале у прошлом миленијуму. Мотор ЕУ су биле Француска и Њемачка у пару, али то се промијенило. Њемачка је мало-помало, понекад и невољно, преузимала примат у креирању политике и најважнијих одлука. Мимо тога, администрација ЕУ у Бриселу је себи правила владарску кулу, на што чланице нису обраћале пажњу. Створен је мастодонт који првенствено служи сам себи, а чланицама је остављено да своје мјесто и интересе остварују сходно својој снази, прије свега економској. То није Европа више брзина, већ Европа више степеника, са Њемачком која сама стоји на њеном врху. Шта онда остаје од тог силног пренемагања и глуматања да ЕУ нема алтернативу? Евроинтеграције личе на старозавјетно златно теле коме се мора клањати као лажном идолу, да не би били одбачени, изоловани, уцијењени, уништени. Од кога? Од бриселских бајки. У најопаснијој ситуацији је БиХ која ће бити награђена дозволом трећег реда за припузавање пресветој бриселској администрацији, да би, како кажу, прешла из дејтонске (у којој никада није ни била) у бриселску фазу. За преостали дио Балкана у причању прича из 1.001 ноћи остаје драма Јуџина О'Нила "Дуго путовање у ноћ". |