Francusko-nemački sporazum je poziv na bezuslovnu kapitulaciju

Nemačko-francuski plan je poziv na bezuslovnu kapitulaciju. Ne samo da se u njemu od Srbije traži da faktički prizna Kosovo već su izostavljene i bilo kave ozbiljne garancije za poštovanje manjinskih prava Srba na KiM. Bez takvih garancija nijedan sporazum za Srbiju nije prihvatljiv. Minimum na kome srpska strana mora da insistira je razvijen sistem teritorijalnih i neteritorijalnih (kulturnih) autonomija za Srbe i pripadnike drugih manjina. Svako ko prihvati ili podrži nemačko-francuski predlog preuzima odgovornost za sve što se na KiM može dogoditi. Na tom prostoru postoji vekovni etničko-verski sukob koji ne može biti rešen primenom ustavnih aranžmana koji postoje u kulturno homogenim društvima. Sukobi lako mogu ponovo izbiti.

Predlog Statuta Zajednice srpskih opština koji je sačinila nemačka Fondacija Fridrih Ebert ne zaslužuje ni da se o njemu vodi stručna rasprava, a kamoli da ga Srbija i Srbi na KiM prihvate. On je daleko ispod nivoa koncepta manjinske autonomije koji su devedesetih predlagale stranke vojvođanskih Mađara. Kosovo je duboko podeljeno društvo i, da bi ono dobilo status punopravne države, međunarodna zajednica bi morala da ponudi rešenje poput Dejtonskog sporazuma. Ustavni poredak Kosova morale bi da prihvate sve etničke zajednice. Takođe, morao bi da postoji razvijen sistem međunarodnog nadzora nad njegovim sprovođenjem. Posredničku ulogu trebalo bi da imaju ne samo zapadne države, već i druge, posebno one koje su u svojoj istoriji bile suočene sa etničkim sukobima.

Svako ko prihvati ili podrži nemačko-francuski predlog preuzima odgovornost za sve što se na KiM može dogoditi. Na tom prostoru postoji vekovni etničko-verski sukob koji ne može biti rešen primenom ustavnih aranžmana koji postoje u kulturno homogenim društvima. Sukobi lako mogu ponovo izbiti

Ponuđeno rešenje po kome je položaj Srba definisan samo Ustavom Kosova ne sme biti prihvaćeno. U Ustav i pravni poredak Kosova ne veruju ni Albanci. Osim toga, nemačko-francuski plan ne uvažava ni međunarodno javno pravo, posebno Rezoluciju 1244 SB UN.

Aleksandar Vučić deset godina je postepeno prihvatao zahteve koji su stizali iz Berlina, Brisela i Vašingtona. Ukrajinski rat ubrzao je procese integracije Srbije u zapadni poredak moći, a Vučić je izgubio dosadašnje spoljnopolitičke oslonce. Korak po korak on se približavao faktičkom priznavanju Kosova. Za uzvrat je dobijao političku podršku iz zapadnih prestonica. Srbija je bila i važna za realizaciju kineske inicijative Pojas i put, a Vučić je skupo plaćao državnim novcem podršku koju je dobijao iz Pekinga. Zbog novonastalih međunarodnih okolnosti kineski prodor u Evropu preko Srbije biće zaustavljen i Vučić Si Đipingu više neće biti važan.

Putin ni pre izbijanja rata nije imao jasan koncept balkanske politike. Najznačajnija posledica ruske nemoći na Balkanu biće američki pritisak za likvidaciju autonomije republike Srpske. Dovođenje u pitanju složene strukture BiH uspostavljene Dejtonskim ugovorom najozbiljnija je pretnja miru na prostoru bivše Jugoslavije. Dodikovo preterano naglašavanje lojalnosti Moskvi bilo je politički nepromišljeno. On je na taj način samo potpirivao jastrebove u Vašingtonu da insistiraju na reintegraciji BiH kako bi bila uklonjena “proruska enklava” koja se nalazi duboko u pozadini NATO-a.

Ukoliko Vučić želi da ostane na vlasti pred njim je samo jedan put – bezuslovna kapitulacija. Ne samo da će faktički, ako ne i formalno, priznati Kosovo i uvesti sankcije Rusiji već će morati i da likvidira autonomiju Republike Srpske. Zauzvrat, Srbija će dobiti obećanje o ubrzanim evrointegracijama, tj. ništa. EU se ionako raspada, a članstvo u njoj ne bi Srbiji donelo značajnu korist. Naprotiv, kao deo evroatlantskog bloka, ona bi bila primorana da snosi troškove zapadnih imperijalnih intervencija, i za sada, hladnog rata sa Kinom. Za Srbiju nije pitanje kako da postane članica EU, već kako da smanji štetu koja njoj može biti naneta zbog dezintegracija Unije.

Ukoliko Vučić želi da ostane na vlasti pred njim je samo jedan put – bezuslovna kapitulacija

Posle povlačenja iz Rusije zapadne firme više ne mogu da napuštaju strana tržišta. Nisu one ni došle u Srbiju da nama donesu pare, nego da ostvare profit i da ga iznesu. Stalnim uvođenjem sankcija zapadne države nanose ogromnu štetu svojim privredama jer velika tržišta prepuštaju firmama iz drugih zemalja.

Ekonomija Srbije biće u potpunosti pretvorena u periferni dodatak zapadnih privreda kao izvor jeftinih sirovina čija eksploatacija je ekološki destruktivna. Gubitak suvereniteta biće gotovo potpun.

Da bi krupne odluke u vezi sa Kosovom bile donete Vučić će biti primoran da napravi savez sa proevropskim političkim partijama i prestoničkim intelektualnim prozapadnim krugovima. Kosovska kapitulacija najverovatnije neće izazvati značajnije političke potrese, baš kao što je to bio slučaj i kada je Milošević odustajao od podrške prekodrinskim Srbima. Za najveći broj galamdžijskih nacionalista “srpstvo” je oduvek bilo samo ideologija koja je korisna za sticanje političkog uticaja i privilegija. Takve je najbolje opisao Jovan Sterija Popović.

Srpska pravoslavna crkva biće isterana na čistinu. Prema dosadašnjem ponašanju većine episkopa oni će se verovatno držati evanđeoske dogme da je svaka vlast od boga, pa i ona koja izda Kosovo.

Prvim srpskim ustankom 1804. započeta je borba za stvaranje samostalne države. Posle više od dva veka krvavih ratova i miliona žrtava Srbija je ponovo kolonizovana. Njeno oslobađanje u XXI veku moguće je samo kao deo borbe potlačenih naroda sveta protiv neoliberalnog kapitalizma i imperijalizma. Da bi bila deo tog svetskog pokreta Srbija se mora osloboditi fantazija o “srpskom svetu”,”velikoj Srbiji” i sl. Takvi politički koncepti vodili su srpsko društvo od kraja osamdesetih iz poraza u poraz.

Ubrzano rešavanje kosovskog pitanja je deo strategije Sjedinjenih Država za očuvanje svetske hegemonije ugrožene usponom Kine. SAD su brutalna imperija koja je, kada su njeni interesi u pitanju, spremna da upotrebljava sva sredstva. Više nego ikad neophodni su nam mudri i oprezni političari kojima su interesi naroda i države na prvom mestu. A nikad ih nije bilo manje.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)