Novi stajling stare dame

Politika sve više podseća na vremešnu gospođu koja iz dana u dan skraćuje suknju, uvećava dekolte i upućuje se na korzo gde vrvi od mladih zavodnica. Njihov stil je problematičan, ali ponuđeni atributi nesporni, i u skladu sa trendom ulice Strahinjića Bana.

Znam da Beogradom kruži pakosna floskula da čitaoci ovog najstarijeg i najuglednijeg lista na Balkanu umiru (od starosti). Ipak, sumnjam da se mlađa čitalačka publika može privući ka temama serioznijim od političkog i estradnog trača, koji se u nas sve više prožimaju, naslovnom stranom sa krupnom kolor etiketom radija B 92 i pretnjama ministra Dinkića novinarima. Ipak, Politika nije INSAJDER i ne bi trebalo da bude.

Onima koji se usuđuju da se bave likom i delom ministra, saznajemo, preti sud. Kako se probiti do apsolutno validnih dokaza u zemlji gde ni jedna velika afera, ni jedno ubistvo, a ni smaknuće premijera, nisu dobili ubedljiv sudski epilog. Svaka politička garnitura bira svoje dokaze i svoje sudije.

Zanimljivo je da sud, svojevremeno, nije štitio Niksona od impičmenta, mada je krivica američkog predsednika mačiji kašalj u poređenju sa onim šta rade prvoborci petog oktobra. A da ne govorim o izjavi ministra procenitelja da Rusi ruše njega, a ne on njihov gasovod.

Takva prezentacija suštine problema rezervisana je za novine specijalne namene, iza koje obično stoje ili službe ili tajkuni. A oni sve češće naplaćuju duševni bol kada se spomene prvi milion. Moj kolega, koji je jednog gospodina pod imunitetom izložio sumnji da su mu „lepljivi prsti“, uskoro će morati da plati 4000 evra zbog izgubljenog spora. A nije na čelu upravnog odbora. Pretpostavljam da će mladim novinarima, tragačima, dati par iskusnih saveta da ne ponavljaju njegovu grešku.

Ima tu još jedna stvar. Zar ćaskanje sa Bećkovićevom, koja je ministru ponudila rame za plakanje, zaista predstavlja neku vrsta imperativa da se „stenogram“, u vidu strašnog suda, obznani javnosti na uvodnoj strani novine. Sa nagoveštajem kako će svaka upitanost nad saldom ministara biti utužena – to pred sudstvom koje iz dana u dan postaje sve više partijsko.

Razumem nosioce vlasti što kroz ovakve signale pokušavaju da zastraše javnost i to usred kampanje koja dokazuje neverovatnu rasipnost i korumpiranost njenih predstavnika. Pojedini zarađuju mesečno ravno 50 puta više od običnih građana. Da li je moguće da toliko i vrede?

Ali, da li je list Politika mesto za takve opite (ne)demokratije i to samo par dana pošto je na čelo došla nova garnitura, od koje se očekuje ne samo veći tiraž, već i veća odvojenost od centara moći. Ili ćemo, kao u vreme Slobe, dobijati svakodnevno ovakvom politikom bez alternative, po glavi stanovnika.

Plašim se, uostalom, da će ambasador Manter javiti novom državnom sekretaru SAD, Hilari Klinton (a to je vrlo oštra gospođa) da je, zahvaljujući Mlađi, dobila tek treću stranu posle inauguracije, koja je, inače, tema dana svih analitičara u svetu. Interesantno je, verovatno ni malo slučajno, da se ocena šta ovakav izbor znači za Balkan, zaobilazi u našim novinama, a poturaju se rezervne senzacije i vidu Krišta, Veljinog džipa, Cecinih milion evra i uvređenosti ministra.

Dobro da je ministar bio dete kad je ta prva strana bila rezervisna samo za Tita, inače bi mogao pomisliti da ga čeka sudbina najvećeg srpskog sina. Mada, ko zna ....   

Kada ljubitelj hoće ozbiljnu muziku on ide u Kolarac, ako voli dobru literatutu pohodi Narodnu biblioteku, a ako, pak, želi duhovno očišćenje odlazi u Sabornu crkvu. A kada hoće ozbiljne novine, kupuje Politiku. Zašto bi se Politika, po svaku cenu, menjala u korist svoje štete i ima li javnost pravo da iskazanim mišljenjem brani ovu nacionalnu instituciju koja ne pripada samo ovom vremenu i ovakvim reformatorima. Njihov bilans pogrešno shvaćenog evropejstva po nacionalni identitit i samopoštovanje građana više je nego onespokojavajući. Upravo zato, svi mi koji decenijama, u vidu kultne radnje, kupujemo Politiku, imamo pravo da makar branimo do sada uloženo. Mi smo, svakako, moralni akcionari lista.