Политички живот | |||
Путин компликовано дрибла, али води ка победи. Историја ће рећи да ли је правио неке труле компромисе |
субота, 05. март 2022. | |
У последњој емисиј „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем гостовао је др Драган Петровић, научни саветник, историчар, политиколог и социолог, експерт за међународне односе са фокусом на Руски свет. Повод његовог гостовања је трагични развој односа између Русије и Украјине који је недавно ескалирао првим оружаним сукобом великих размера на тлу Европе од Другог светског рата. Шта је довело до насилне ескалације односа две државе и братских, ако уопште и различитих народа, који у значајној мери деле језик и културу? Кроз разговор са својим домаћином, Петровић је детаљно представио и историјски контекст скоријих догађања отпочевши своју причу успостављајући паралелу између Украјине и Хрватске или Босне и Херцеговине. „Заправо, можда је ипак Црна Гора најсличнији пример, зато што је ту било историјско језгро Руске државе, које се онда померило због продора Монголо-татара у 13. веку. Како су се те области враћале у састав Русије, а враћале су се добровољно, нарочито источна Украјина“, рекао је историчар, поменувши козачког атамана Хмељницког који је отцепио ову област са седиштем у Кијеву од Пољско-литванске уније и стао под заставу руског царства. 1. „Постоје најмање две Украјине. А можда ће ускоро постојати и нека трећа“ „Постоје две Украјине најмање, а можда ће прекосутра постојати нека трећа Украјина после овог рата“, каже Петровић. „Прва је била она створена у СССР и која је била до 2014, која је обухватала и Крим и Доњецк и Луганск, где је било 45% становника којима је матерњи језик био Руски. (…) Чињеница да има само 20% етничких Руса у Украјини не значи ништа, као што не значи ништа то што у Црној Гори наводно има 30% Срба, ако знамо да су фактички сви Црногорци, и они који се пишу као Црногорци, а нарочито они који су верници СПЦ и којима је матерњи језик Српски, а између Црногорског и Српског нема разлике – Срби. Ви заправо видите да у Украјини, било кога да загребете, он је делимично негде Рус… Осим Галиције (на Северозападу) која је била уграбљена од Пољака, која има сасвим другу историју и има линк са Западним Словенима.“ Петровић је објаснио да се осим у Галицији (12-15% становништва), где је становништво махом унијатске вероисповести, а говори се дијалекат сличан пољском језику, у Украјини се говоре искључиво руски језик и његови дијалекти, а православна црква је доминантна. Научник је наставио да описује „колаж становништва“, како је рекао, закључивши са тиме да на југу и југоистоку живи про-руско становништво, које је на те просторе дошло тек у 18. веку из централних предела Русије, након уништења Кримског Каната. Овај регион је најбогатији ресурсима, и тежи аутономији, рекао је Петровић. Централна Украјина, односно Малорусија, како је раније називана, традиционално је нагињала ка ЕУ, али не и ка НАТО пакту, залагавши се за добре односе са Русијом, док је Галиција једини анти-руски елемент. Смањање броја Руса у Украјини Петровић је објаснио тиме да Доњецк и Луганск нису ни пописивани, будући да су се фактички оцепили, док је „велики број становништва преплашен анти-руском хистеријом“ 2. „Уз помоћ Америке, пре 2014. је два пута отета изборна победа про-руским групацијама“ „До 2014, све те разлике – историјске, етничке, религијске, функционишу преко демократије, односно изборног система. Уз помоћ Америке, то се мора рећи, пре 2014. је чак два пута отета изборна победа про-руским групацијама“. Петровић наводи да јепрви пут је била тзв. Наранџаста револуција 2004, када је про-руски председник владе Виктор Јанукович, који се залагао за регионализацију Украјине,изгубио на поновљеним изборима од свог имењака Јушченка, експонента западних сила који га је претходно оптужио за изборну превару. А други пут, 2007. године, када је Јушченко распустио Јануковичеву владу под изговором угрожене националне безбедности и расписао ванредне изборе на којима су про-западне опције освојиле „тесну“ већину у парламенту и формирале нову владу. Услед разочарења Украјинаца у рад про-западних опција, Јанукович се вратио на власт, да би 2014. био збачен након одбијања да потпише споразум о придруживању ЕУ током масовних протеста под називом „Евро-мајдан“, које је Петровић назвао срамном праваром пучем, будући да су се демонстранти чак сукобили са специјалним јединицама полиције, али и. „После тих демонстрација, министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске постигли да дође до компромиса, да се председнички избори одрже три месеца раније и да се повуку специјалци Беркута са улице, а да се ови повуку од насилних демонстрација. Чим су то договорили и повукли се специјалци, ови други су насиљем узели Врховну Раду (парламет), претукли су председника парламета Рибача, натеравши га да потпише оставку.“ Јанукович је након тих догађаја побегао у Харков, након чега је уследио талас демонстрација милиона про-руски настројених грађана. На примедбу Вукадиновића о понашању Русије у свим тим догађајима, Петровић је признао да „Русија вуче чудне потезе“. Након масакра у Одеси, када су анти-руски нео-нацисти запалили Дом синдиката у којем су се крили про-руски демонстранти, уместо да се умеша и позове међународну заједницу да учини исто, „Русија узима Крим и чека председничке изборе, пошто нема никакве власти, све је срушено. Постоје само пучисти у Кијеву… Три про-руска кандидата су они претукли. Москва је признала победника тих избора Порошенка, упркос томе што није имао 50%+1 гласова“, тврди Петровић, карактеришући тај чин као „чудан и деликатан потез“. 3. „Моје скромно мишљење је да из године у годину Путин иде ка неком хепи енду за Русију, а историја ће рећи да ли је правио неке труле компромисе ових пар деценија“ Убрзо након, уследило је и оцепљење про-руских области на истоку Украјине, Доњецка и Луганска, и рат мањих размера који се тамо водио све до недавне руске интервенције, а многе политичке фигуре наклоњене Русији су протеране и/или лустриране. Према Петровићевом мишљењу, то је био прави тренутак да у Украјини интервенишу војске Заједнице независних држава (комонвелт пост-совјетских земаља), те да се стане у заштиту становништва које говори Руски језик. „Нека дођу и трупе НАТО, да заједно надгледамо неке демократске изборе… Уместо тога, Русија се држала дефанзивно. Ајде, помогли су Доњецк и Луганск да се не угасе, угасили би се без подршке.“ Петровић је рекао да није доступно довољно информација да би се анализа комплетирала, те да је Путин или погрешио, или је по среди шира и дугорочнија стратегија о којој се тешко може спекулисати услед вела мистерије која обавија рад руског државног врха. На основу свог искуства Русије, и како каже –сведочења њеног напретка из године у годину, Петровић је закључио да је Путин „антиглобалистички руски националиста који толико вешто дрибла, и даје уступке и купује време… Можда негде даје и коња и топа и жртвује (…) Моје скромно мишљење је да из године у годину он иде ка неком хепи енду за Русију, а историја ће рећи да ли је он правио неке труле компромисе ових пар деценија, што се тиче Украјине. Мислим да је он сада добио партију на један вратоломан начин.“ Петровић је путиново одлагање да делује по овом питању бранио могућношћу да Русија 2014. није могла да приуштиратовање, односно његове последице у виду санкција Западног света, већ је било потребно ојачати и прилагодити првреду, додатно унапредити војску и приближити се Кини као стратешком партнеру. Коментаришући ситуацију од доласка Зеленског на власт у Украјини, Петровић је приметио да је овај бивши комичар и продуцент испрва водио политику отопљавања односа према Русији, потезима као што је инаговештај лустрације политичара из Порошенкове ере, деблокада Јандекса (Руског еквивалента Гугла) и добра сарадња са про-руским елементима, да би од доласка Бајдена на власт у САД прича добила нагли заокрет. „Од тада је Руски забрањен као други званични језик на Југоистоку, а забрамјена употреба тог језика у кафићима, ресторанима, фризерским салонима и спортским рекреативним центрима. Аа укинуте су и три про-руске телевизије.“ 4. „Не верујем да ће се Руси одлучити за анексије, јер то им није ни потребно. Украјина неутрална и федерализована“
Упитан за мишљење о томе шта би било решење украјинске кризе и како би се она могла окончати, Политиколог је рекао: „Јединствена Украјина, али ван НАТО-а, дакле неутрална, и федерализована, где је овај про-руски југоисток једна федерална јединица… Да ли ће остатак бити једна, да ли ће се Галиција издвојити као посебна федерална јединица, то је мање биртно. Ви имате тај про-руски део као крајину у Хрватској или као Републику Српску као једну целину, која је међународно призната да се то не може поништити преко ноћи… Е сад, да ли ће Доњецк и Луганск у целој својој величини, бит део Југоистока, или ће они имати додатну аутономују – можда конфедерални статус – то ћемо видети следећих дана. (…) Не верујем да ће се Руси одлучити за анексије, јер то им није ни потребно.“ Патровић је поменуо да чак и у том случају постојји могућност да западни део Украјине не призна споразум који би подразумевао наведена решења, те би се оружани сукоб могао и наставити, будући да тамо постоје значајни центри моћи са сопственим потенцијалним ратним капацитетима. 5. „Можда би било правилније рећи да је Вучић камелеон према свом народу преко понашања и медија, а марионета атлантистичких центара моћи. Сви имамо разлога да будемо незадовољни“
Суочен од домаћина са „аргументом“ великог броја присталица и бранитеља Александра Вучића који тврде како – баш попут Путина – и тренутни председник Србије такође „ради на ојачавању српске позиције, привреде и војске“, Петровић каже да је реч само о привиду, те да је Вучићева економска политика „потпуно промашена“, а демографско социјална – „катастрофална“. „Владавина Александра Вучића се одвија у периоду промене односа снага у светском поретку. Оно што је најмање дискутабилно, а најомиљенија је тема у блокираним медијима у Србији јесте спољна политика Србије. По Петровићу, спољна политика је, заправо, најмање споран део политике власти коју персонификује Александар Вучић, јер „уз све пропусте које можемо ту наћи и све похвале које можемо евентуално дати, она нема толике последице ни на стабилност земље ни на нашу снагу“, каже Петровић. Суштина промашености политике Александра Вучића јесте ка унутра. Пре свега, на економско-социјалном плану и у позицијама државотворне политике. (…)Можда би било правилније рећи да је он камелеон према свом народу преко понашања и медија, а марионета атлантистичких центара моћи.“, реако је Петровић, и додао да је Русија једна моћна држава, а да Путин скрива потезе, али су резултати очигледни. „А суштина политике Александра Вучића је у прикривању, као у неком ријалитију замагљеном, самих резултата те политике. И друго, најважније у свему: На крају, кроз ту маглу, свако од нас седам милиона види појавне елементе те политике у сопственој кризи и пропадању. Сви имамо разлога да будемо незадовољни.“ 6. „Београд на води“ као Потемкиново село – „споља гладац, а изнутра јадац“ Пре нeго што је предузео такву политику („која је добрим делом издаја елементарних интереса грађана ове земље“), Вучић се дебело обезбедио и потрудио да то буде сакривено, каже Петровић. И као једно од Вучићевих репрезентативних „Потемкинових села“ наводи „Београд на води“, за који каже да је „споља гладац, а изнутра јадац“. (…) Читава та режимска политика истрајава и своди се на то да се све прикаже што лепшим у односу на стварно стање“, закључује Драган Петровић. (НСПМ) |