„Колубарска битка“ Новорусије

Без обзира на даљи развој ситуације на истоку Украјине, односно на простору историјске Новорусије, а свакако да ће ту још много тога бити неизвесно и непредвидљиво. Проруске снаге су успеле да у потпуности зауставе украјинске офанзиве, и чак да предузму, до сада невиђени контранапад, практично на свим линијама борбеног додира.

Почевши од председничких избора 25. маја, прокијевске снаге се налазе у сталном офанзивном деловању према Новорусији, користећи при томе своју бројчану, и посебно оружану премоћ. Почетком јула, проруски борци, који су дотле успешно одолевали надмоћном противнику, скратили су линију фронта и напустили Славјанск, Краматорск и нека друга насеља Донбаса и Луганске области. Заузети су положаји на самој ивици макрорегиона мегаполиса Донбаса, који обухвата већи број индустријско-рударских градова од по сто и више хиљада становника, на челу са милионским Доњецком, као и јужни део Луганске области.

На овом простору украјинске снаге нису могле да направе даље продоре без употребе и пешадијских снага, а не само оклопних снага, артиљерије и ваздухопловства. У досадашњим борбеним искуствима ополоченици су у пешадијским борбама наносили готово редовно поразе и теже губитке прокијевској војсци, што би се делом могло тумачити ниским борбеним мотивима, али и организационим способностима украјинској војсци и посебно њиховом командном кадру. Од тада, дакле од повлачења на ове борбене линије почетком јула (након повлачења из Славјнанска, Краматорска, а потом и из Лисичинска и Северодоњецка) линија одбране се условно стабилизовала, истина са извесним помицањем линије фронта у корист украјинских снага, али са њиховим изузетно великим губицима у људству и техници којим су ова повремена напредовања плаћана. Поред тога прокијевске снаге су жестоко бомбардовале насеља уз велико страдање цивила и материјално разарање.

Од средине августа кренуо је велики напад свим расположивим средствима прокијевских бораца на агломерације Луганска и Доњецка, са јасном тежњом власти у Кијеву да постигну што већи успех до националног празника 24. августа. Међутим, као и много пута до тада, реалан успех је изостао, пошто се углавном радило о пробоју оклопних трупа без адекватне пратње пешадије, обезбеђења бокова, снабдевања и пратеће логистике, што је обично завршавало њиховим опкољавањем од стране проруса, недостајањем муниције и хране, те предајом или уништавањем. Тиме се могу тумачити огромни људски и материјални губици прокијевских снага од почетка сукоба, што је управо последњих дана достигло свој врхунац, са великим последицама на даљи ток сукоба.

Кијевске снаге су доспеле само до предграђа Луганска, што је медијским обманама, које су прихватиле значајним делом и многе западне информативне агенције, представљено као заузеће дела, или чак већине овог града. У овој медијској обмани, као и више пута током претходног тока сукоба, насели су и многи медији на територији Србије (и Црне Горе) у чему је предњачио свакако Б 92. У доминантним медијима у Србији, приметно изостаје током практично читаве украјинске кризе простор за стручне анализе, већ се углавном ради о представљању информација претежно из Кијева и западних медија.

Тако су гледаоци Б 92, а и неких других медија у Србији, више пута обавештавани о „паду Луганска“, иако је то било далеко од истине. Како су проруске снаге извеле последњих дана заиста непоновљиву контраофанзиву, толико налик на Колубарску битку, и након дужег периода упорне одбране и повременог тактичког одступања, прешле у наступање на највећем делу борбеног додира, то је контраст у ширем јавном мњењу између стечене слике на фронтовима Новорусије и стварног стања постао огроман. Највећи успеси су постигнути у Луганској области потпуним избацивањем противника и из предграђа Луганска, те приближавањем у брзој акцији покретних снага ка Северодоњецку и Лисичинску.  

Још већи продор је постигнут у Донбасу. Неки мањи џепови су елиминисани, на већини праваца противник је одбачен по десетак и више километара, док је у јужном, приморском правцу постигнут највећи продор - читав простор уз руску границу је запоседнут, и ополоченици су избили на море, заузели Новоазовск, и крећу се према Маријупољу. Све ово је праћено убрзаном реорганизацијом војске и командне структуре Новорусије. У овом правцу највише је допринела заплена огромне количине технике и оружја од прокијевских снага које су постигли проруски борци, што је Новорусији дало могућности да наоружа и опреми своје јединице. Последње победе су подстакле убрзанији прилив добровољаца у оружане снаге Новорусије.

Након ових догађаја, заправо праве једне Колубарске битке у Новорусији, што све заједно шокантно делује на светско јавно мњење, које је дотле систематском пропагандом, на један нереалан начин, имајући у виду ситуацију на терену, било припремано за брзи пад не само Луганска, а потом и Доњецка, већ и за војни нестанак ДНР и ЛНР.

За недељну параду у Кијеву 24. августа било је планирано заузеће макар Луганска (што је већ проглашено), па и Доњецка, а уместо тога у Доњецку је одржана парада заробљеника и технике, слично Московској паради 1944, и што је још важније распламсао се велики контранапад проруса са иузетним ратним успесима у веома кратком року. Поред тога, елитне украјинске јединице су се нашле у окружењу – њих чак преко 7000 бораца, са мноштвом оружја и ратне технике, што је у претходном случају,крајем јула и до средине августа елиминацијом „котла“ нанело прокијевским борцима губитке од око 4000 убијених и заробљених војника и и уништавање и заробљавање технике.

У општедруштвеном смислу, као и са аспекта организације државе и државних структура, те наставку организације војске, успешно настављање контраофанзивне проруских снага, може значити за Новорусију, велику могућност, пошто ће се створити позадински простор. После толико времена сталних борби и изазова, који су изискивали максимално напрезање постојећих снага, даноноћну изложеност бомбардовању од стране противника највећег дела Новорусије, сада се стварају могућности за померање линије борбених дејстава нешто даље од густо насељеног Донбаса. Истина, то је процес тек у зачетку, и за шта би било најважније одбијање украјинских снага још даље од агломерација Доњецка и Луганска.

Без обзира на сву неизвесност коју са собом носи даљи развој борби, ова велика победа и још незавршена контраофанзива проруса, знатно повећава могућност опстанка Новорусије до краја календарске године. То радикално повећава шансе даљег исцрпљивања Украјине и приморавање у перспективи кијевског режима да прихвати компромис у правцу заустављања даљег конфликта и нових људских и материјалних жртава.

Полазна основа за сваке даље преговоре би била федерализација, или макар широка аутономија за ове две области (Доњецк и Луганска), те децентрализацију за остатак југоистока, Украјину ван НАТО, али и ван ЕУ и прихватање статуса Крима као дела РФ. Стиче се утисак да Новорусија сада полако стаса као државна организација, где је ипак прво изграђена и постављена квалитетно њена војна структура, а да ће и остале области друштва и државе морати бити адекватно изграђене и постављене, што је за ово последње наведено за сада све процес који се тек наговештава. Са друге стране кијевске власти, ће се сада наћи у за њих далеко тежим околностима да наставе ратна дејства и одбију понуде Москве, али и европске политике и јавности да се прихвати компромис и поведу озбиљни преговори, где би ови недавно одржани у Минску били тек почетне позиције, или чак „опипавање пулса“.

Јасно је да промена ситуације на фронтовима умногоме одређује и услове и позиције у преговорима, па Кијев све теже може рачунати на опстанак унитарне земље, која је објективно подељена на више културно-историјских регија, где је, не заборавимо, врло важан и економски моменат. Наиме, рускојезички југоисток, где поред Доњецке и Луганске административне области спадају и Дњепропетровска, Харковска, Николајевска, Хероснска, Запорошка и Одеска, је у економском смислу богатији део земље, где је тежиште индустрије, целокупан излаз на море (Црно и Азовско) и где има рудног блага, па се у досадашњем систему функционисања Украјине преко централних власти у Кијеву одливао значајан део средстава који је потом ишао у западне и централне области државе.

Тај парадокс да је Галиција најсиромашнији привредни део Украјине, а да је поседовала готово водећу политичку улогу у земљи, неиздржив је за остале регије, посебно за југоисток, и ако апсолутна већина становништва чак и на простору ЛНР и ДНР можда није била за директан сепаратизам, а то посебно важи за остатак Југоистока, за што већу своју самосталност у односу на централне власти у Кијеву су свакако. Што се тиче самих ЛНР и ДНР, ту је након крвавих и разарајућих сукоба последњих месеци знатно порасло стремљење за самосталношћу од Кијева, или пак у датим околностима дипломатских решења, у макар „што већу самосталност“, што не би у политичкој прагматици могло искључити и неку лабаву везу са централним властима, као можда прелазно решење по цену прекида сукоба и постизања међународно признатог договора у пакету, иза кога би наравно стајала, као један од гаранта и званична Москва.

У сваком случају, притиснути економским претколапсним стањем, незадовољством различитим поводима практично у свим украјинским регијама, и све мањом спремношћу оружаних формација земље да се настављају борбе на истоку, те у исто време сугестијама из европских престоница да је даљи рат излишан и да предност треба дати преговорима и уступцима, - власти у Кијеву имају све мање адута да наставе даљи рат на истоку. Истина, америчка политика је и даље спремна да подржава непопустљивост политичара на власти у Кијеву да наставе рат на истоку, али то све у датим околностима, не мора више да буде пресудно да Порошенко настави несметано да води досадашњу ратоборну политику.

Заказани избори и распуштање парламента дају нови вакуум у украјинској власти, коју тешко да више може самостално Порошенко да представља, па је за претпоставити у складу са предизборном кампањом, али и фактичком забраном ("Компартија") и маргинализовањем ("Партија региона") проруских странака да ће то моћи учврстити већ дубоко подељену земљу и њено становништво. Напротив, свима постаје све јасније да без радикалног новог договора о устројству Украјине, уз гаранцију међународног фактора, ова земља даље уопште може да егзистира. Што се тиче ДНР и ЛНР, можда је за тако нешто већ касно, и да су оне након великих разарања и цивилиних злочина прокијевских снага, али још више „Колубарске битке Новорусије“, сада мало спремне да се ставе у формалноправни статус Украјине, осим у случају великог политичког договора за читав југоисток под међународним посредовањем, и добијања за себе макар федералног статуса.