Razgraničenje sa Albancima je jedino trajno rešenje za KiM - tzv. „severno Kosovo“ je aneksirani deo centralne Srbije, Srbima na jugu ZSO, a za manastire eksteritorijalnost po modelu sa Svete Gore

 KOSOVSKO pitanje je životno pitanje srpskog naroda, čije rešenje opredeljuje njegovu sudbinu u ovom veku. Za dobro srpskog naroda treba jasno sagledati gde je bila Srbija 1918. godine, i gde je sto godina nakon najkrvavijeg rata u našoj istoriji, u kome je izginula gotovo polovina muškog stanovništva. Nakon čega je stvorena ponovo višenacionalna država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, suprotno volji velikih sila. Dok je u Evropi XIX i XX vek bilo vreme stvaranja nacionalnih država, mi smo, na štetu srpskog naroda, to odložili za poslednju deceniju prošlog veka. Srbija je zbog nerealne i utopističke politike izgubila sve što je u krvi stekla. Zato je danas neophodno imati strategiju ili novo Načertanije, jer mi smo jedini narod koji ne zna šta hoće. U svemu tome, kosovsko pitanje je ključno.

Vekovima su antagonizovani srpsko-albanski odnosi. Posledica toga je progon srpskog naroda sa Kosova i Metohije, albansko otcepljenje te matične teritorije srpske nacije i kulture od srpske države, u cilju stvaranja "velike Albanije" kao potencijalno najvitalnije države na Balkanu, koja postaje udarna snaga zapadnog uticaja i islamsko-osmanskih težnji da se ponovo vrate na svoj "istorijski prostor".

Napadom NATO 1999. na Srbiju, sa celokupne teritorije Pokrajine Kosovo, sa srpskom vojskom proteran je i srpski narod. Tom agresijom matična srpska zemlja predata je albanskim secesionistima i njihovim štićenicima koji su obrazovali "Republiku Kosovo". Srpska državna politika nije priznala tu realnost kosovskog stanja i nastavila je da se bori istorijskim, nacionalnim i državnim pravom, oslanjajući se na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i, kako se pokazalo, fikcijsko "međunarodno pravo". Za mnoge vlasti posle 2000. godine to je bio samo izgovor da ništa ne čine, dok se iza leđa formira nezavisno Kosovo.

Govorilo se da je moguće ne razgovarati o statusu a nastaviti sa politikom na dva koloseka. Po svemu sudeći, ta srpska politika doživela je potpuni poraz.

U srpskoj odbrani Kosova i Metohije za mene je neshvatljivo odsustvo naših argumenata u dokazivanju albanske aneksije srpske etničke teritorije od Zubinog Potoka do Raške i Novog Pazara, nazvane "Severno Kosovo". Aneksija te teritorije zaseca 46 kilometara u dubinu centralne Srbije, osvaja se ibarska dolina od Zvečana i Mitrovice do Raške, i Kopaonik od Pančićevog vrha, spaja se "Severno Kosovo" sa bošnjačkim Sandžakom i time obnavlja "osmanski istorijski prostor", koji turski državnici poslednjih godina sa Bosnom smatraju praktično turskom teritorijom. Ubeđen sam da je to spajanje islamizovanog Kosova sa pobošnjačenim Sandžakom, u istorijskoj perspektivi, za srpski narod najdalekosežniji poraz u svim našim porazima u 20. veku.

GUBITNIČKE OPCIJE

O Kosovu danas postoje uglavnom dve koncepcije. Celo Kosovo je srpsko, ili sve je izgubljeno, mora se priznati nezavisno albansko Kosovo. Obe koncepcije imaju negativne posledice za srpski narod. Ova prva se može ostvariti samo ratom, koji je u ovim istorijskim geopolitičkim uslovima unapred izgubljena bitka. Ova druga je pogubna, jer polazi od toga da je sve rešeno. Ni u jednoj koncepciji Srbi ne dobijaju ništa, samo gube.

Svima je potrebno trajno rešenje srpsko-albanskog sukoba, a do njega se može doći samo dogovorom Srba i Albanaca, gde će svako ponešto da dobije i izgubi. To je ideja kompromisa istorijskog i etničkog prava. Ideja razgraničenja na ono što je srpsko i albansko, i normalizacija naših odnosa, obezbeđenje srpske pravoslavne baštine stvaranjem samostalnih manastirskih zajednica po atoskom modelu u Grčkoj, Zajednica srpskih opština za Srbe na jugu, finansijska nadoknada za uzurpiranu privatnu i državnu imovinu. Ukratko, sve je rešivo ako se prihvate temeljna politička načela rešavanja srpsko-albanskih odnosa u ovoj istorijskoj etapi.

To je moj predlog, koji je zasnovan na želji da Srbi nešto dobiju. Ako želimo da Srbi i Srbija nešto dobiju, vremena je sve manje. Za utopijske unapred izgubljene bitke ili za tezu da je Kosovo za Srbe izgubljeno, ima vremena koliko hoćete. Moj predlog je jedino realan, jedino u interesu i Srba i Albanaca, i jedino brzo ostvariv. Ne znači da će biti i prihvaćen, ali moja je obaveza da o tome govorim dok je to još moguće. Jer danas samo u sećanjima govorimo o više od dvesta hiljada prognanih Srba sa Kosova i više stotina hiljada Srba iz Hrvatske. Nemojte da se, tako, mog predloga nekada samo sećamo kao propuštene prilike.

(Večernje novosti)