Slučaj političarke Biljane Srbljanović

Na sajtu Peščanika je 2. novembra 2008. godine objavljen tekst gospođe Biljane Srbljanović pod naslovom Diplomski ispit. Reč je o kratkoj političkoj ispovesti nesuđene gradonačelnice Beograda i aktuelne članice predsedništva LDP-a, koja je odmah zainteresovala našu političku javnost željnu raskola, svađa i naravno razočaranih pokajnika. Gospođa Srbljanović je u tekstu opisala pozadinu svoje odluke da se kandiduje u ime LDP-a, kao i da posle poraza stupi u članstvo ove partije. Takođe, iznela je ozbiljne sumnje, rezerve i iskazala veliko nezadovoljstvo i razočaranje šestomesečnim iskustvima partijske političarke.

Zanimljivi su zaključci koje iznosi gospođa Srbljanović. Oni su od posebne važnosti svakome ko bi želeo da proceni demokratske kapacitete našeg društva i političkih partija. Pored opširnog uvoda, posvećenog događajima koji su uglavnom poznati javnosti, Biljana Srbljanović po prvi put piše o svom političkom radu tokom 2008. godine. Tako saznajemo da je ona kampanju vodila odvojeno od partije i bez njene pomoći. Ipak, ona je istovremeno bez svog znanja bila kandidovana i za poslanicu na listi LDP-a. Jedina od kanidata nije imala reklamni spot, mada se sećamo i da je skakutala, grohotom se smejala i tapšala na zajedničkom spotu sa partijskim vođom Čedomirom Jovanovićem. Biljana Srbljanović piše kako je zahtevala od partije razjašnjenje o izvorima finansiranja kampanje, ali se istovremeno, po svemu sudeći, nije potrudila da istraži razliku između svota koje stranke javno prijavljuju i stvarno utrošenog novca. Vodila je kampanju usmerenu ka kolebljivim i neopredeljenim biračima, tvrdila u javnosti kako je nestranačka kandidatkinja, ali je ipak pored kandidature za skupštinu grada (pošto gradončelnika ne biraju neposredno) i Narodnu skupštinu, bila prva na listi čak i u svojoj opštini. U LDP se učlanila dan posle izbora.

Ipak, iako je izabrana (reklo bi se imenovana) u partijsko predsedništvo, gospođu Srbljanović, prema njenim rečima, o važnim odlukama partije „niko nije zvao i niko je nije ništa pitao“. Nije da se ljuti, ali primetila je da se njena neželjena kandidatura za parlament nije pretvorila u poslanički mandat. Čak je nisu pozvali ni da bude odbornica u opštini u kojoj živi ! I dok je tako „sama“ i „izbrisana“ strepela nad pregovorima o kojima je kao i o svojoj poslaničkoj kanidaturi imala prilike da se obavesti samo preko medija, Biljana Srbljanović je navodno zahtevala da njena partija učešće u gradskoj vlasti naše prestonice zajedno sa omraženim SPS-om ne prikriva eufemizmima kakav je „manjinska podrška“. Nije jasno na koji je način ove zahteve postavljala: sama kaže da je niko ništa nije pitao, a u javnosti se nije oglašavala...

I, upravo tada, gospođa Srbljanović došla je na misao, tako strašnu da nije htela ni da je do kraja razvije. Ona piše: „kao i većina naše javnosti, dolazila sam do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. Nekome je cena poslovni prostor na „našim“ opštinama, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.“ Neuspešna kandidatkinja za gradonačelnicu se u zaključku teksta vajka: “To je zato to sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i svaku drugu. Teši me što ste i vi glupi. Što ste misli da poštenje nema cenu. Da je „nemoguće da se prodamo. Mi udruženi glupi iz Beograda, a nema nas baš mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, zato treba da, po najsurovijem principu LDP-a, na surov i neuvijen način saznamo istinu. Jer mi, glupi, mi smo ona razlika u prelasku i neprelasku cenzusa. U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stečenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. Ideje, program, principi, važni zakoni, vizija budućnosti, refome, istraga o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva, posledice koje je ono ostavilo po našu zemlju, važni su samo za nas. Za glupe.“

Ipak, gospođa Srbljanović se ne kaje. Nema potrebe za tim, glas „glupih“ je njenom navodnom zaslugom otišao onima što misle da su „pametniji“. Onima koji: „danas odigraju, sutra im se isplati, prekosutra malo moraju da spuste glavu od sramote, ili jednostavno samo više ne poznaju one koji su ih zvali, ali – pa šta? Od nečega mora da se živi, zar ne? A živeti je lepo. A živeti lepo je nalepše. Što nešto košta.“

Reklo bi se iz ovih ogorčenih i tužnih reči da je Biljana Srbljanović prozrela nekakvu koruptivnu, neprincipijelnu i nedemokratsku prirodu LDP-a i po svoj prilici njegovih vođa. Ipak, posle ispovesti Peščaniku i njegovoj brojnoj publici gospođa Srbljanović se ponovo sklonila iz javnosti. Zainteresovanim medijima ostavljala je lakonske poruke. Za Blic je izjavila: „Još uvek sam član LDP i toj partiji želim sve najbolje u budućnosti.“ (obratite pažnju, to nije „naša“ ili „moja“, već je ponovo „ta“ partija). Večernje novosti su iz njene spremnosti da posle svega i dalje tvrdi da bi ponovo prihvatila kandidaturu LDP-a za gradonačelnicu i nepromenjenog stava da je LDP najbolja partija za Srbiju, u naslov iznele njenu neizrečenu, ali naslućenu, misao: „Još volim Čedu.“ Dva dana kasnije u istim novinama objavljen je intervju Vesne Pešić, za koju je Biljana Srbljanović u tekstu nagasila kako je svojim odnosom prema njoj bila „častan izuzetak“. Gospođa Pešić je tom prilikom izjavila da je nezadovoljstvo Biljane Srbljanović bilo lično, tvrdeći kako se ona već pokajala zbog napisanog teksta. Reč je, misli Vesna Pešić, „o ljudskoj dimenziji“, pošto se ovoj članici predsedništva LDP posle izbora niko nije javljao!

Dakle, da je gospođa Srbljanović izabrana za gradonačelnicu, a zauzeti partijski lider Jovanović propustio da joj se javi ili se sa njom konsultuje, doživeli bi smo ovakvu, malo je reči lično-političku krizu. Poletele bi tužne i gorke reči od kojih neke nagoveštavaju karijerizam, koruptivnost i beskičmenjaštvo. Zaista mi nije poznato kakve veze sa ličnom dimenzijom ima niz posrednih, ali jasnih i teških optužbi od kojih su, očigledno je to, izuzeti samo malobrojni pojedinici, i to ne samo među vođama, već i biračima LDP-a. Pošto se Biljana Srbljanović u ovoj „intelektualnoj, političkoj raspravavi“ zaustavila na svom ekskluzivnom tekstu za elektronski spomenar LDP-a (Peščanik), sve ovo podseća na ispovest zanemarenog i dezorijentisanog pubertetlije umesto na javni odjek ozbiljne demokratske debate.

U pravu je gospođa Srbljanović, svako ima svoju cenu: kod nekog je to novac, kod drugog moć, kod trećeg privilegije, ali ima i onih koji se bore za „ljudsku dimenziju“. Kada je pre desetak godina jedan funkcioner DS-a svoje programski neprofilisano, ali ipak veliko, nezadovoljstvo sažeo u vapaj: „Ali, ti nam se ne javljaš... ne vodiš računa o nama !“ Zoran Đinđić je smesta jetko odgovorio: „Nisam vam ja majka.“ Očigedno je da u LDP-u imaju, makar u teoriji, veće razumevanje za tu stranu naše politike.

Zamislimo sliku modernog političara: Političara koji veruje da je za Srbiju najbolja partija čije predsedništvo ne odlučuje o budućoj partijskoj politici. Političara koji uverava javnost da je vanstranački kandidat, a očekuje da bude poslanik stranke koja je navodno samo podržala njegovu kandidaturu. Političare, koji se možda pokaju zbog teških reči (gramzivost, nedoslednost, sebičnost, istovetnost sa drugim strankama) ali niti povlače svoje reči, niti nastavljaju borbu protiv pojava zbog kojih su tako nesrećni i ogorčeni. Samoproklamovane modernizatore koji se diče govorom mržnje prema neistomišljenicima i časopise koji im nisu po volji nazivaju „desničarski tabloid“ ili „Nova srpska pornografska misao“, kako uvode Srbiju u eru pristojnosti i tolerancije.

Konačno, odakle pravo bilo kojoj slobodoumnici, makar i na posrednu kritiku velikog vođe, kada znamo da je do skora svaka sumnja u njegovu viziju ili poštenje izazivala blage neurastenije. Čudna je to bila vizija: nekada histerična kritika manjinske podrške SPS-a reformama i kohabitacije DS i DSS; sada gramziva podrška vlasti u kojoj su socijalisti po prvi put od 2000. sekretari i ministri. Rekao bih da je reč o večnom problemu našeg društva – borce za demokratiju i modernost po pravilu je politički opredeljivao lični sukob sa protivnicima, od kojih pak teško da su bili više slobodumni i prosvećeni.

Vrlo je lepa misao Biljane Srbljanović kojom opisuje naše savremene političare: „...Živeti je lepo. A živeti lepo je najlepše.“ Ipak, možda bi trebalo nazreti i šta je to u savremenoj srpskoj politici „teško“. Teško je priznati grešku i boriti se za pravdu bez obzira na klanove i stranke. Ako je nekom tako silno neprijatno kada ga grde žute novine, kako bi se tek osećao pošto ga pored protivnika klevetama i raznim niskostima obaspu neiskreni saveznici i lažni prijatelji. Biljana Srbljanović to očigledno nije smela da proba. Zato čitava ova bura u čaši vode i ima formu male krize jednog političkog puberteta i ostavlja utisak o jednoj velikoj sujeti koja je tek malo onemogućena.

Posle zaustavljanja debate koju je navodno započela tekstom Diplomski ispit, u javnosti je potpuno potrošen kredibilitet unutarpartijske intelektualne pobune i ličnog kajanja ove partijske aktivistkinje.