Tadić na tankom ledu

Kao što su mnogi autori i primetili, prošao je i taj 9. decembar nakon kojeg su vazduh, kvalitet vode i hrane ostali identični kao i 8. decembra, nasuprot jednoj odavno razvijanoj medijskoj slici da ćemo u takvom razvoju događaja biti osuđeni na propast.

Zanimljiva je činjenica da su se, čini se, po prvi put od pada Miloševića, oko jednog političkog pitanja složili Vojislav Koštunica i Čedomir Jovanović, a svodi se na konstataciju da je politika DS-a (poznata pod krilaticom „i Kosovo i EU“, što je svakom iole politički pismenom zvučalo kao „i jare i pare“) od početka bila osuđena na slom, što joj se na kraju i desilo.

Ono što se upravo dešava, međutim, liči na pokretanje priče za smenu Tadića unutar samog DS-a, i u tom pravcu su se do trenutka pisanja ovog teksta desile dve stvari – prva je istupanje Dragana Đilasa na sednici Glavnog odbora koji je pozvao ministra Jeremića „na odgovornost“ za politički neuspeh u dogovorima sa EU, ali kako je to lepo saopštio potpredsednik SRS-a Dragan Todorović, prava meta tog poziva na odgovornost sasvim sigurno nije sam Jeremić, već njegov bivši razredni starešina iz Prve beogradske gimnazije[1].

Drugi napad na samog Tadića je usledio gotovo munjevito za prvim. Naime, gostujući u „Jutarnjem programu“ RTS-a u utorak (dakle cela dva dana nakon „dizanja prašine“ oko Đilasovog istupanja koje se desilo u nedelju), savetnik u Ministarstvu zdravlja Ljubiša Milanović je praktično Tadića označio kao krivca zbog korupcije u zdravstvu. Da bi opravdao takav stav, Milanović je izneo tvrdnju koja ne zvuči naročito realno, a to je da najviše uticaja na policiju ima Tadićev kabinet, a ne ministar Dačić[2].

Problem sa ovim istupanjem po prosečnog glasača u Srbiji je što će mnogi „lako nasesti“ na najveći deo onoga što je Milanović izneo, jer zvuči i više nego realno većini nas koji smo svesni dešavanja u svim ministarstvima. Međutim, suštinski je bitan upravo taj deo njegove priče u kome je napadnut Tadićev kabinet (a koji je „pokriven“ tim stvarnim činjenicama da bi ga prosečan građanin podržao), koji praktično Dačića amnestira za sve - da bi se Tadić okrivio, takođe za sve. Čak je i jedna konstatacija voditeljke (sa kojom se Milanović složio ćutanjem) i više nego sugestivna, budući da ista primećuje (parafraziram) „da smo mislili da je Kosovo uslov za status kandidata, a niko nam nije rekao da bez rešenja pitanja korupcije u zdravstvu mi ne možemo da je dobijemo“.

To da je DS, praktično od odlaska Čedomira Jovanovića i njegovih pristalica, postao teren na kome su snage naizmenično odmeravali Tadić i Đilas na različitim nivoima, nije neka posebna novost za nekog ko se bavi političkim prilikama u Srbiji. U tom smislu, konačni politički sukob njih dvojice je bio neizbežan, a reklo bi se da Đilas čekao svoju priliku i da ju je prepoznao u ovom trenutku, pa se konačno odvažio da pokrene tu priču da bi, možda, kao predsednik stranke (ili najdominantniji u stranci) dočekao izbore.

Koliko bi takva smena, ukoliko uspe, bila dobra za našu političku scenu je komplikovano pitanje. Reklo bi se da Đilas u principu ima bolji rejting od prosečnog DS-ovca, najviše zbog njegovih, ipak smelih istupanja (ako uzmemo u obzir u kojoj je stranci) oko održavanja gej-parade, mada je imao i druge istupe u kojima je stekao delimičnu naklonost čak i ljudi koji ne pripadaju uobičajenom glasačkom telu DS-a kad je Beograd u pitanju (čitaj – nešto šira okolina kruga „dvojke“).

S druge strane, neobično je izgledala Đilasova skorašnja podrška Tadiću kad je ovaj, pod pritiskom iz Brisela, pozvao kosovske Srbe da uklone barikade[3]. Ta podrška u principu ne bi možda bila toliko neobična da se radi, bar koliko meni sećanje doseže, o do sada jedinoj podršci koju je Đilas uputio predsedniku Tadiću (da ne računamo one u predizbornim kampanjama i slične).

Dakle, u nekom smislu kao što nisam najsigurniji šta možemo da očekujemo od SNS-a na vlasti (jer se Tomislav Nikolić rukuje i sa Đukanovićem i sa Konuzinom), zaista nemam ideju ni šta bi moglo da se očekuje od Đilasa na mestu „glavnog kormilara“ DS-a. Ono, međutim, u šta sam siguran, jeste da se Tadić u ovoj poziciji našao ipak svojom krivicom, jer je verovatno smatrao da će stav EU prema njemu otopliti vremenom, što bude bio spremniji da ispunjava njihove uslove (i da usput deli izvinjenja raznim političkim strukturama u okruženju, koja su već odavno postala predmet pošalica na njegov račun).

Dakle, predsednik Tadić može da kaže za sebe da se kockao i da nije uspeo, ali ne može da kaže da nije upozoravan od samog početka da je realizovanje takve politike („i jare i pare“, odnosno „i Kosovo i EU“) praktično nemoguće.

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/292713/Djilas-Previse-puta-do-sada-Srbija-je-platila-najskuplju-cenu