Преносимо | |||
Најава повлачења наших војника из мировних мисија или ко се боји Хезболаха |
петак, 02. октобар 2020. | |
Повлачење српских војника из мировних мисија широм света нанело би велику штету угледу Војске Срвије. Такву могућност Министар одбране Александар Вулин најавио је након што је Србија, на инсистирање САД, прогласила Хезболах "терористичком организацијом", па ваљда постоји бојазан за безбедност српских војника при мировној мисији у Либану, где ова организација има кључну улогу.
Одлазећи (по сопственој најави) министар одбране Александар Вулин готово свакодневно запаљивим, па и претећим изјавама увесељава народ, не само у Србији него и у суседним земљама. Како га нико више не схвата озбиљно, тако Вулин и иначе "злосуседске" односе са државама проистеклим из Југославије не може додатно да поквари. Проблем, међутим, настаје када почне да се меша у делокруг војске. Ту може да проузрокује опасности и штету. Један од најопаснијих и по углед Војске Србије најштетнијих примера је његова изјава како се обуставља извођење осам војних вежби са страним партнерима (четири са војскама проруског блока, четири са државама НАТО), којом приликом се заложио и да Србија више не учествује у међународним мировним мисијама. "Као министар одбране сматрам да уколико напуштамо, односно, обустављамо рад на међународним војним активностима, треба то да урадимо и када су у питању мировне мисије, без обзира да ли су у питању мировне мисије којима командују УН или ЕУ", рекао је Вулин након што је председник Српске напредне странке и Србије и његов лични "врховни" Александар Вучић потписао у Вашингтону споразум са Косовом наводно о економским темама. Коначна одлука о повлачењу српских војника из мировних мисија тек треба да се донесе. Деловање Хезболаха у Либану: Вулин истрчао пред руду Вулин је истрчао пред руду након што је Србија, по диктату САД, прогласила Хезболах терористичком организацијом. Уместо да Србија у мировним мисијама добије своју зону одговорности, да има самосталну чету или батаљон, министар одбране је све те напоре, који би допринели додатном угледу војске и земље, поништио једном више него контрапродуктивном најавом.
Мотив за Вулинову најаву треба тражити у Либану, где се у мировној мисији (УНИФИЛ) налази 177 припадника Војске Србије, због стрепње од реакције Хезболаха пошто му је Србија забила нож у леђа. Најгоре ће бити ако буде издато наређење да се повуку припадници Војске Србије и из осталих девет мисија у којима се налазе да би се све то камуфлирало. Треба подсетити да више земаља у свету признаје Хезболах и његове представнике него што их признаје Косово, те да, како тренутно ствари стоје, тај покрет неће реаговати на то што га је Србија прогласила терористичком организацијом. О свему овоме аутор текста је причао са двојицом припадника Војске, који су испунили по један шестомесечни мандат у мировној мисији у Либану. Обојица се слажу да је Хезболах, иако то формално не изгледа тако, апсолутни господар Либана и у сваком селу, свакој улици, има своје "очи и уши". "Хезболах је и те како ангажован и утиче на сваки делић живота у земљи јер има буџет са бољом структуром него влада. Он делује преко својих политичких званичника – и у влади и на локалу – преко становништва, либанске војске, полиције и врло често либанске безбедносне службе (Мухабарата). Важно је рећи и да Хезболах, поред наравно шиитске популације, ужива подршку и Сунита, затим Друза, као и хришћанске популације, која је посебно заступљена у местима Маржајун и Ебел ел Саки", каже он. Без већих проблема: Србија у Либану није препозната као држава која представља неки фактор на међународној сцени Тај официр указује да Србија у Либану није препозната као држава која представља неки фактор на међународној сцени, нити на било који начин (пре свега војно и економски) жели да оствари утицај у тој земљи, или се "не дај Боже" стави на страну Израела и то је нека врста предности и добра основа за учешће у УНИФИЛ.
"Српски контингент у начелу је у пријатељском окружењу. Од почетка ангажовања није било ни једног инцидента са припадницима те политичко-паравојне организације, али ни са локалним становништвом", каже саговорник "Времена". Он објашњава да разлог за то пре свега лежи у чињеници да је у јужном делу Либана, посебно у зони операције (јужно од реке Литани) "заиста тешко видети лице које носи униформу Хезболаха". Њему се то десило само једном, у пролазу локаним путем, у питању је било лице без оружја. Српски официр прича да су имали "две-три, рекло би се, помало непријатне ситуације са појединцима из локалне заједнице током патрола" када су им припретили да не залазе у одређене крајеве, иако су у питању биле дефинисане руте, али то није било ништа озбиљно нити је оставило било какве последице по даљи рад. Никакве чарке нису имали ни због јасног опредељења да не улазе у било какве полемике и не реагују на евентуалне провокације од локалаца. Како истиче, српском, као и било ком другом контингенту у УНИФИЛ, тешко је приписати било какав однос са Хезболахом, било добар, било лош, али то никако не значи да организација није присутна у том делу Либана. "Ми смо у склопу припрема за одлазак имали предавање посвећено Хезболаху, које је заправо било део шире приче о укупној политичко безбедносној ситуацији у Либану и зони операције. Кључни старешински кадар је, наравно, био боље припремљен по том питању. У то време, као држава, нисмо имали посебно дефинисан однос према Хезболаху. Током припрема у нашој земљи имали смо и дводневне консултације са командантом шпанског батаљона о критичним тачкама у нашем рејону одговорности. У команди мисије и командама сектора не постоје посебне припреме по том питању. Свака нација у принципу одговара за свој рад, али наравно, између себе делимо информације". Српски вод, који је издвојен од остатка чете, налази се у сектору Запад, у склопу италијанског батаљона, обезбеђује базу и нема тих изазова. Знају нас по ратовима и Титу Саговорник "Времена" је објаснио да се са локалним властима одржавају састанци који су посвећени пројектима цивилно-војне сарадње и на којима учествују политички ангажовани чланови Амала и Хезболаха, најчешће у својству локалних званичника (они их зову градоначелници иако су у питању мања места и насеља). На те састанке веома ретко долазе министри или представници владе. Поред ових састанака одржавају се контакти са либанском војском и Мухабаратом.
Како год било, представници Хезболаха су свеприсутни. Какав је положај те организације у земљи показује, на пример, ситуација да када у Либану председник, премијер или неки министар има нешто да саопшти, то се региструје без неке посебне помпе. Међутим, када вођа Хезболаха Хасан Насралах треба да говори, то се посебно најављује и најчешће се уживо преноси на телевизији, преноси се преко видео-бима када је у питању неки митинг или обележавање значајних датума. Либанци су, како каже, за Србију углавном чули због ратова на простору Југославије. Већина Либанаца, посебно у централном и северном делу земље, нема посебан однос према Србима, што је добро, јер нас "не перципирају као некога ко ради у корист Израела, мада знају да смо ратовали против Муслимана у БиХ". "Као и добром делу арапског света, још увек су присутна сећања на Тита и Југославију. Током тих шест месеци срео сам неколицину људи који су се школовали у Београду, Загребу и Сарајеву. Неки од њих, два лекара, раде за либанску војску. Јадали су ми се да наша амбасада у Бејруту није показала неки интерес да их искористи. Најчешће се сами неформално окупљају. Није им јасно зашто данас не користимо Титове инструменте ‘меке моћи’ давањем стипендија за школовање и слично", прича наш саговорник. На питање да ли може да процени ефекте одлуке Србије да се Хезболах прогласи за терористичку организацију, он каже како сматра да ће то свакако бити запажено, али да неће изазвати реакцију која би била усмерена на наше мировњаке, посебно не у виду оружаног напада. "Мислим да у овом случају наша дипломатија треба да одради добар посао и да пред тамошњим властима, које су у овом тренутку окупиране другим и за њих много важнијим проблемима, одлуку о Хезболаху представи што бенигнијом и чисто формалном", каже српски официр. Кључну ствар би требало да одигра истицање непристрасности у појачаном дипломатском раду у наредним месецима.
Он сматра да одлука о повлачењу из Либана не би била добра са више аспеката, јер би Србија и њена војска изгубиле на кредибилитету у УН и пред војним партнерима из Шпаније и Италије, посебно ако не дође до промене понашања према нашем контингенту, односно појаве одређених индикатора по том питању на терену. Повлачење би била глупост Не би ли дочарао начин деловања Хезболаха, други саговорник "Времена" то илуструје примером Ослободилачке војске Косова, која је била инфилтрирана свуда, у сваком, па и најзабаченијем засеоку на Косову, јер их је народ подржавао. ОВК као да је копирала Хезболах, каже он.
"Иако формално политичка организација, дубоко су инфилтрирани у оружане снаге Либана. Веома су јаки и војно оспособљени, што најбоље показује кратки рат из 2006. године када су испровоцирали улазак Израелаца и онда их намамили у клопку и уништили на десетине најсавременијих тенкова ‘Меркава’. Сасвим је сигурно да безбедност припадника мировне мисије одређује Хезболах и ако је политичка воља да неког нападну, то ће и учинити. Верујем да се то неће десити и да њихове вође разумеју ко су и шта су Срби, да војници нису исто што и политичари и нису криви за радикалне потезе политике". Српски контингент, додаје он, патролира у зони села Каферкела, које је на самој линији раздвајања са Израелом и једно од главних упоришта Хезболаха. Када је он био тамо, није било никаквих инцидената, односи су били добри и остаће добри све док се мировњаци држе договорених рута.
"Ако Хезболах не жели инциденте, инциденти се неће десити", закључује наш саговорник, који, такође, сматра како би повлачење из мировних мисија била глупост. Поред срозавања угледа земље, он указује и на још једну ствар – за мировне мисије у Војсци Србије влада јагма јер оне доносе пристојне зараде, које многима омогућавају да реше животне проблеме, у првом реду кров над главом. Добар углед српских војника Углед припадника Војске Србије је, тврде оба саговорника, велики зато што припадници контингента показују разумевање за ситуацију, љубазни су у контактима са становништвом и званичницима, поштују, што је веома важно, све њихове обичаје, професионални су у раду на терену и нема ни трага ароганције, какву показују војници неких других држава, поготово западних.
"Формула је била једноставна - бити непристрасан, показати пуно поштовање и разумевање према тим људима, избегавати арогантно понашање и не покушавати да као припадник мировних снага решиш ‘блискоисточни конфликт’. То није био случај са другим нацијама. Памтим два случаја са Словенцима, њих је тад било свега дванаест (извиђачко одељење), који су ишли мимо путева преко приватних поседа, и прошли су као боси по трњу. Полупано им је, изврнуто и запаљено блиндирано возило, које и није било њихово него италијанско. Имале су и друге нације проблеме (Ирци, Финци и још неки)", прича наш саговорник. У саставу УНИФИЛ су војници из 45 земаља, са укупно 10.344 војника, а највећи контингент има Индонезија – 1254 војника. Индија има 775, Француска 655, Кина 419… САД и Велика Британија немају своје војнике, из разумљивих разлога. Од земаља некадашње СФРЈ, у мисији су Србија (177 војника), Словенија (6) Северна Македонија (3) и Хрватска (1). Мировне мисије Војске Србије Војска Србије тренутно је заступљена у десет мировних мисија или операција УН и ЕУ, са ангажованих 336 својих припадника. Највише их је у Либану, а потом следе Централноафричка Република са 72 (војни посматрачи, штабни официри, особље војне болнице), Кипар (46), операције ЕУ у Сомалији са 21 припадником (16 у тиму за заштиту бродова и пет у санитетском тиму у штабу), док је трочлани медицински тим у операцији ЕУ у Малију. У мисији у Конгу се налази осам припадника у Штабној групи и санитетском тиму за евакуацију ваздушним путем. Војни посматрачи се налазе и у мисијама у Либерији (5), Обали Слоноваче (3) и на Блиском истоку (1). Хезболах као оружана организација Хезболах је шиитска исламска организација, која је од 1982. године састављена од војног и политичког крила. Проиранске је оријентације (Хомеини је помогао његово формирање), а помаже га и Сирија где се и данас боре на страни Асадове регуларне војске. Хезболах је настао као одговор на улазак Израела у јужни Либан и 2000. године њено војно крило присилило је Израел на повлачење. ЕУ је Хезболах прогласила терористичким покретом 2013, а до септембра ове године то је потврдило шест земаља, укључујући САД и Велику Британију. Хезболах је организација која има уплив у читаво друштво у Либану, има свој радио, телевизију, новине, школе, болнице, социјалне установе. Према неким проценама, војни део Хезболаха располаже са око 1000 наоружаних људи и око десет до петнаест хиљада резервиста који код куће имају и лично и ручно ракетно наоружање. У нападима се искључује употреба бомбаша самоубица, а начелно се не нападају цивилни циљеви. Хезболах се оградио од деловања Ал Каиде и осуђује нападе на цивиле. Хезболах је веома популаран не само међу шиитским становништвом, него и међу хришћанима, према којима, за разлику од Сунита, имају благонаклон став. (Време) |