Што се стубова тиче, чини ми се да је потребно прво направити чврст домаћи привредни стуб (темељ), затим, стуб социјално одговорне државе и стуб правне државе. Тек много добро умрежених домаће-спољних стубова представља могући добар темељ куће зване Србија. За то је потребна политичка воља. Има ли је?

Уколико национално оријентисана опозиција жели да буде озбиљна алтернатива владајућем блоку, уједињење мора остварити што пре. У том случају, опозициони фронт би, формулишући заједничку платформу изласка из ћорсокака, могао пробудити добар део грађана из апатије и безнађа.

Сви потенцијали државне и градске управе и јавних предузећа укључени су у ову локалну кампању. Средства се не бирају, јер најважније је да се Демократска странка и коалиција која је на власти докажу да су и даље доминантна и функционална политичка снага не само у овој општини већ и у целој земљи.

Tврдња о европском карактеру Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија – у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. “Војвођани“ су грађани државе Србије која је чланица УН, демократског уређења и у којој грађани слободном вољом бирају представнике.

Слање тзв. економских амбасадора упућује на стварање квази-дипломатије. Озбиљно је питање да ли у дипломатско-конзуларна представништва директно могу бити „лансирани“ велики пољопривредници или узорни директори.

У овом тренутку крећемо се наравно ка Европској унији. И то не само ка ЕУ, већ ка оној тврдој, америчкој струји унутар Европске уније. У једном тренутку изгледало је да ћемо бити бар уз обе, међутим поново смо враћени и ујармљени као какви добри политички волови.

Нису ли грађани Србије, својим дивљењем за патријарха и његов живот, јасно ставили до знања шта мисле о систему који нам се намеће, а у коме „свако гледа само свој интерес“ и у коме је врховни морални закон „беспоштедна борба за опстанак“?

Нема ничега спорног у томе да неко окарактерише спољну политику Србије као непостојану и проблематичну. Осим ако тај неко не говори у име ЕУ. Која има једне аршине за Космет, друге за РС, треће за Абхазију и Јужну Осетију, а седамнаесте за Каталонију и Шкотску.

За наше људе је овај мимоход искреног поштовања био вид духовног прочишћења, пробудио је национални понос, отворио је питање достојности и доследности вере, моралног ауторитета и духовног предводништва.