Док је Срба биће и гусала - 250 година од рођења Филипа Вишњића

Поводом обележавања 250 година од рођења најславнијег српског гуслара и народног песника Филипа Вишњића, НСПМ вам доноси ексклузивни интервју са његовим имењаком са Твитера, који преко налога @gusleonline већ више од четири године коментарише политичку, јавну и културну сцену Србије у традиционалном српском десетерцу. На овом налогу је до сада објављено преко четири хиљаде твитова, углавном у десетерцу, што даје импресиван број од преко 20 хиљада стихова – седам пута више него у „Горском вијенцу“, и више него што их има у „Илијади“, што је само по себи својеврсни културни подухват. Виртуалног Филипа Вишњића само питали о савременој културној сцени Србије, о неговању традиције, модерности епске поезије као и о његовом славном имењаку. Разговарао Никола Танасић.

Да би човјек на Твитеру пис'о

мора мало арогантан бити,

ликом сам се радо послужио

најславнијег српскога гуслара

да бих тако рају подстакао

да се врати српском десетерцу,

да се сјети гусле шта бијаху.

Не б'јеше ми ни на крај памети

да ја себе поредим са њиме,

већ његовог да пренесем лика

у медије ове виртуелне,

не би л' раја штогођ прочитала

на Твитеру што вјечно вриједи,

да не вија празне образине

што им нуде српски таблоиди,

и остала медијска господа.

Гусле се у савременој Србији често помињу као значајан елемент традиције и културне баштине, али истовремено опстаје и аутошовинистичка слика о гуслама као „музици за примитивце“, коју слушају неки полу-дивљаци из планина, и које заслужују подсмех. Колико се у Србији и српским земљама заиста негује гусларска традиција?

Традиција још замрла није,

још гуслара има у Србаља,

на редовна иду такмичења,

и његују ту вјештину славну,

промовишу гусле и код дјеце,

пламен носе новим нараштајам'.

Већа мука су државна т'јела

званично се сва културом баве,

а гусларе листом обилазе

кано да су кужни ил' губави!

Нит' се чују међу медијима,

нит' се уче на драмској медреси,

нема за њих државне награде,

нит јевропских има пројеката.

Воле српски културни органи

похвалити српску традицију,

ал' је брже-боље сахрањују,

у данашњој јаловој Јевропи

само мртва традиција ваља,

за тиме се и наши поводе,

гусле хвале, а гуслара ниђе.

Популаран аргумент код опадача гусала је да они немају ништа против традиције, али гусле „грозно звуче“ и „не могу да се слушају“. Је ли звук гусала „превазиђен“, или је по среди ипак нешто друго?

Когођ вели да су гусле ружне,

да парају културних ушију,

што су само на сонате свикле,

крупно лаже и себе и друге!

Нису гусле незвучне и ружне,

него ув'јек по истини зборе,

а истина није популарна,

уши пари, и још боде очи,

у времену обмана и лажи,

што медијске куће промовишу;

Дуњалук су вргли наглавачке,

па им смета свако ко се јави,

да на ноге опет га посади.

Јелектричну ко слуша гитару,

ком саксофон уши не пробија,

ко не куди афричких бубњева,

ни гусле му неће засметати,

ако нема крупне предрасуде

о ономе о чему се пјева,

и о српској народној култури.

А шта ћемо са оном опаском да су гусле „црногорски инструмент“, што се врло често може чути?

Нек је на част црногорској браћи,

што се код њих гусле чешће чују

но у другим српским крајевима,

али гусле нису црногорске,

ништа више но херцеговачке,

не вриједе више Шумадији,

но Подрињу, Крајини и Лици,

ђегод има српскијех огњишта,

ту и српске гусле одјекују!

Ко се сјећа српскога имена

и ко слави српску крсну славу

и гусле су њему срцу драге,

да их никад у руке не узе,

нит' гуслара да је послушао,

знаће шта су и колико значе

за опстанак рода и имена.

У твојим стиховима сатира најчешће произилази из пропуштања савремених реалија Србије и Балкана кроз језички филтер епске поезије, који собом на нивоу језика и значења носи специфичан етос херојства, самопожртвовања и части, а који у савремено доба делује у најмању руку анахроно, попут Домановићевог „Краљевића Марка по други пут међу Србима“. Да ли је српска епика и етика анахрона, и да ли нас „враћа у XIX век“?

И нека си овдје поменуо

честитога Домановић Рада

кад васкрсе Краљевића Марка,

испрва је Марко користио,

искључиво св'јетла десетерца,

али брзо мука га натјера,

грдна мука и стварност сурова,

да у прози почне говорити.

Тај сам примјер добро запамтио,

он и јесте нека парадигма

за гуслање моје виртуелно.

Јесте см'јешно када се похрани

наша стварност наспрам идеала,

политичка псеудоелита

наспрам вељих српских великана,

понајбоље блато се уочи,

кад га Сунце златно освијетли,

понајбоље рђа у човјеку,

кад о њему гусле запјевају.

Нек се раја смије кол'ко хоће,

повода је мало за весеље,

али није друштвена сатира,

разлог мога интернет гуслања,

него да се јасно упореди,

наше вр'јеме са јунаштвом старим,

нове вође с старим јунацима,

да се види да је мука иста,

а да се од борбе одустало,

јербо нису гусле ради спрдње,

већ да Србљам о правди свједоче,

и истину да ув'јек да прогласе,

неправду и лаж да осуђују,

иста данас к'о пр'је двјеста љета,

ништа није ту се изм'јенило.

Како публика на Твитеру реагује на твоје „гуслање“? Твитер се често посматра као друштвена мрежа која није превише наклоњена српским националним вредностима.

Твитер јесте варош преголема,

свака луда публику си нађе,

политику своју приповједа,

тако и ја публику сам наш'о,

која слуша мојега гуслања.

Дв'је су врсте таквих твитераша:

једна група воли десетерца,

и слуша ме као глас старине,

који ставља све на своје мјесто,

и вр'једности старе проглашава,

они воле пјесму прихватити,

донизати сопствених стихова,

задовољство то је понајвеће,

када грме гусле по Твитеру,

десетерац звони на све стране!

Друга група јесте равнодушна,

епска форма њу и не занима,

већ је битно да се критикује,

тирјанија Вучић господара,

случајни су они савезници,

али опет понешто науче,

и остане нешто им у срцу,

велика је снага десетерца,

пред истином равнодушан нико

није мог'о дуго да остане.

Главни јунак твојих песама је господар Вучић? Да те питам речником савременог српског политичког новоговора: „зашто мрзиш председника Србије“?

Нема мржње у гусларској пјесми,

гуслару је таква мржња страна,

по истини он увијек п'јева,

у зрцалу вјечности све гледа,

није гуслар мрзио ни Турке,

кад су зулум Србљима чинили,

но је ув'јек хвалио јунаштва,

што га бјеше у турске господе,

као што је ув'јек истицао,

нечовјештво, кукавичлук, злобу,

ђегод их је мог'о препознати.

Тако и ја не мрзим Вучића,

но га хвалим како доликује

врховноме вожду и војводи,

та је слика сасвим истинита;

ко у правди мржњу препознаје,

у свом срцу њу је затекао,

а правда је мамац понајбољи

да истјера мржњу на видјело.

То што Вучић главна ми је тема,

он се лично за то постарао,

див-јунака од себе начини,

ц'јелу земљу носи на плећима,

нема в'јести да није о њему,

и да хоћу о другом да пјевам,

не би мог'о да пронађем грађе.

Не плашиш се да ћеш после одласка Вучића остати без инспирације?

Црни Ниџо, грдни песимисто,

ти зар видиш краја владавини,

нашег врлог вожда-самодршца?!

Озбиљно се Вучић угледао

на ментора Мила-господара,

хоће Вучић владат' довијека,

Његошеву прихвати максиму

„нека буде борба непрестана“

ал' он мисли на изборну борбу

(док државу странцам распродаје)

противнике хоће истражити,

да га никад више не достигну,

свакодневно рају залуђује,

државнијем разним питањима,

стране жбире лови, раскринкава,

са Бакиром свађу заподјева,

и још грди храбре Рваћане,

да се нико запитат' не стиже,

шта држава на Косову чини,

како рају опет поробљава,

распродаје новим спахијама.

Али није ничија до зоре

б'јела св'јећа јоште догорјела,

гусларске су теме непресушне,

вазда биће зулума и рђе

да народа српског саблажњава,

посл'је Тита имадосмо Тита,

за Вучићем Вучић ће да дође,

биће пјесме колико је јада,

биће епа колико јунаштва!

Планираш ли да шириш пројекат „Гусле онлајн“?

Прво сам се нешто заносио,

да ја правим медијског портала,

што би ц'јелу јавност покривао,

и пратио в'јести свакодневно,

гусларски бих Дневник начинио,

да истина прописно зазвони,

мјесто да се чита на екрану,

али то је озбиљна работа,

за медије треба имат' блага,

треба имат' слободна времена,

а још спонзор није се родио

што ће медиј неки подржати,

само да би истина се чула:

свако хоће хвалу и рекламу

да би благо своје оправдао.

Такав севап мене не занима,

Твитер ми је потаман постеља

и не тражим публику ја бољу,

сад су јоште мустру подуплали,

до два пута знакова је више,

па се могу боље изразити,

и пјевати што ми душа иште.

На крају, како видиш будућност гусала? Како ће се у Србији славити 300 година од рођења Филипа Вишњића?

Док је Срба, биће и гусала,

ђегод да се српски језик збори

звук гусала неће утихнути!

Ако буде за педесет љета

још Србаља под капом небеском

и гусле ће имат' ко да слуша;

ако Србљи до тада ишчезну,

с гуслама ће Богу на истину,

и гусле ће њима свједочити

ко су били, кол'ко су вр'једили,

и аманет какав оставише.