Grand parada ponosa

(Večernje novosti, 7.8.2010)

Od vremena Rezolucije Informbiroa, od odbacivanja plana Z-4 i odbijanja sporazuma u Rambujeu, nije se čulo istorijski značajnije i glasnije „NE“.

DINAR je tog dana baš bio zaozbiljno zapeo u nameri da zameni 107 sebe za jedan evro, a Narodna banka je veselo saopštavala da je postignut novi rekord u kursu domaće valute, a odnosu na ovu evropsku. Neka nova psihološka granica u menjačnicama samo što nije bila probijena... A onda je u zemlji sve stalo.

Vest je bila zaprepašćujuća. Od vremena Rezolucije Informbiroa, od odbacivanja plana Z-4 i Vens-Ovenovog rešenja za Bosnu i Hercegovinu, od odbijanja sporazuma u Rambujeu, ma i od odluke Međunarodnog suda pravde o Kosovu - nije se čulo istorijski značajnije i glasnije „NE“.

U tim trenucima, mnogi Vladini pečati zaustavili su se u vazduhu i tako odložili pečatiranje još neke od molbi međunarodnim finansijskim institucijama, a za povećavanje našeg spoljnog duga od 23,6 milijardi evra. Belgijski pregovarači angažovani u kupovini jedinog preostalog maloprodajnog lanca u praktično domaćem vlasništvu rekli su ostalim učesnicima u pregovorima: „A da mi sačekamo da vidimo kako će ovo da se završi?“ Nekoliko stotina hemijskih olovaka i nalivpera zastalo je u potpisivanju 450 otkaza koje dnevno dobijaju zaposleni u Srbiji. I izvoz je na trenutak stao, ugrozivši naše pretposlednje mesto u Evropi i ozbiljno zapretivši da nas pretekne dobrano zahuktala poslednja Albanija.

Iz sveta su stizale znatiželjne i zabrinute reakcije. Prvi se javio Ban Ki Mun i pitao da li će doći do zaokreta u srpskoj spoljnoj politici, s obzirom na novu krilaticu „Foksovo je Srbija!“. Evropska unija i NATO uputili su oštru notu upozorenja Srbiji, tražeći da se dosadašnje metode ispiranja mozga stanovništva Srbije nastave po svaku cenu i tokom evroatlantskih inrtegracija. Ruski energetski analitičari izrazili su zabrinutost zbog ugrožavanja muzičke „Južne pruge“, što predstavlja svojevrstan atak na Južne Tokove generalno. Kineska vlada zapitala se da li je to Mao Cedung naprasno dobio nove sledbenike u Srbiji, s obzirom na to da u toj zemlji izgleda upravo počinje kulturna revolucija? Najglasniji u reakcijama bili su predstavnici Turske, koji su protestovali što se njihov melos i kultura u Srbiji ugrožavaju na tako brutalan način.

A kriza se nastavljala, bez izgleda za kraj. Medijski analitičari već su spremili prognoze za nove programske sadržaje na popularnoj televiziji. Radnim danima će se emitovati „Pinksajder“, sem petkom. kada će se prikazivati „Pinkom u 22“. Vikendom ide „Istina o kiču, odgovornost za šund i pomirenje sa kulturom“. Svako popodne ide „Intervju sa Jugoslavom Ćosićem“, u kome svaki put druga ženska osoba, silikonima i botoksima išpricana po celom telu, intervjuiše jednog te istog, zaprepašćenog, novinara konkurentske televizije. A subota veče je rezervisana za balet Narodnog pozorišta, što i nije neki produkcijski problem, jer u tom terminu već postojeće balerine samo treba da poskidaju nojevo perje, čizme sa štiklom i platformom visine 35 centimetara i obuku suknjicu „pačku“ preko izazovnog donjeg veša, u kome su do sada nastupale.

Stvar je pretila da izmakne kontroli, napetost je dostigla vrhunac, saobraćaj je stao i na prostorima van beogradskih mostova. Ptice više nisu pevale, ljudi su na ulicama zastali, kao nekad 4. maja u 15.05. Sve je utihnulo. Svi su čekali kakvo će razrešenje biti. Samo se sa Dedinja čuo tužni vapaj harmonike, koja je dugo i neutešno zavijala pod zatvorenim i roletnama zaptivenim prozorom medijskog magnata. Onda se roletna podigla, prozor se tek toliko otvorio, harmonika je prestala da svira, čuo se radosni jecaj, kapanje mnogobrojnih suza radosnica, poneki poljubac u ruku i svemu beše kraj.

I život je mogao da nastavi da teče dalje. Otpao je zarđali šraf sa skele u Narodnom muzeju, pauci su nastavili da pletu svoje mreže u prašnjavim salama Domova kulture, bibliotekarke su i dalje neutešno brisale knjige magičnom krpom i čekale svoje magične čitaoce, članovi i direktor Filharmonije su završavali molbu za kolektivni azil u nekoj pristojnoj zemlji, a Eva Ras je to veče sanjala kako ima penziju od 2 miliona evra godišnje.

Dinar je, inače, od tada u blagom porastu.

(u znak sećanja na Feliksa Pašića, velikog čoveka sa mog malog ekrana)