Anatomija revolucije Tačer-Regan

(Danas, 21. 05. 2009.)

Ovog meseca će biti trideset godina od kada je Margaret Tačer došla na vlast. Iako je zbog domaćih okolnosti bila prenagljena, Tačer revolucija (ili kako je više poznata Tačer-Regan revolucija) odmah je postala prepoznatljivi znak skupa ideja kojima je podstaknuta politika za oslobađanje tržišta od uticaja vlade. Tri decenije kasnije svet je u recesiji, a mnogi globalnu krizu pripisuju upravo ovim idejama.

Zapravo, čak izvan granica političke levice smatra se da anglo-američki model kapitalizma nije uspeo. On se smatra krivcem za nedavnu finansijsku stagnaciju. Međutim, trideset godina naknadnog procenjivanja situacije nam omogućava da prosudimo koje elemente Tačer revolucije treba sačuvati, a koje treba unaprediti.

Stav koji je očigledno neophodno promeniti jeste taj da su minimalno regulisana tržišta i pod minimalnim nadzorom i stabilnija i dinamičnija od onih koja su podložna opsežnim intervencijama vlade. Drugim rečima, pretpostavka Tačerove je bila da propast vlade predstavlja daleko veću opasnost po prosperitet nego propast tržišta.

Ovo je uvek važilo za negativnu prošlost. Iskustva iz prošlosti pokazuju da je period 1950-1973, kada je intervenisanje vlade u tržišnoj ekonomiji bilo na vrhuncu, bio u ekonomskom smislu jedinstveno uspešan, pri čemu nije bilo globalnih recesija i bržih porasta bruto domaćeg proizvoda (GDP), i porasta GDP po glavi stanovnika, nego što je to bio slučaj u bilo kom periodu pre i posle toga.

Neko može da tvrdi da bi ekonomski učinak bio i veći bez intervencije vlade. Međutim, savršena tržišta nisu dostupnija od savršenih vlada. Sve što imamo na raspolaganju jeste poređenje između događaja u različitim periodima. Ta poređenja pokazuju da se postiže veći učinak kombinacijom „tržišta plus vlada“ nego „tržišta minus vlada“.

Ipak, do 1970-ih „pretačerovska“ politička ekonomija je bila u krizi. Najgori simptom toga bio je pojava „stagflacije“, istovremeni skok inflacije i porast stope nezaposlenosti. Nešto je krenulo naopako u vezi sa sistemom ekonomskog menadžmenta koji je zaveštao DŽon Mejnard Kejnz.

Osim toga, potrošnja vlade bila je u porastu, radnički sindikati postajali su sve borbeniji, politika za kontrolu plata i dalje je propadala, dok su očekivanja profita bila sve manja. Mnogima se činilo da je domašaj vlade prevazišao njene sposobnosti, i da njene sposobnosti moraju biti ojačane ili se njen domašaj mora smanjiti. Za tačerizam se ispostaviolo da je najverodostojnija alternativa za državni socijalizam.

Nigel Losan je bio ministar finansija u vladi Tačerove. Iz napora vlade da se suzbije inflacija iznedrila se „Losanova doktrina“, koja je prvi put predstavljena 1984, a vlade i centralne banke su je od tada prihvatale. „Osvajanje inflacije,“ rekao je Losan, „treba da bude cilj makroekonomske politike. A obezbeđivanje pogodnih uslova za rast i zaposlenje treba da bude cilj mikroekonomske politike.“

Ovim predlogom je preinačena prethodna kejnzijanska ortodoksnost prema kojoj makroekonomska politika treba da bude usmerena na iskorenjivanje stope nezaposlenosti, dok zauzdavanjem inflacije treba da se bavi politika plata. Ipak, uprkos svim reformama „ekonomije ponude“ koje je sprovela vlada Tačerove, stopa nezaposlenosti je od 1980. bila mnogo viša nego 1950-ih i 1960-ih, u proseku 7,4 odsto u Velikoj Britaniji, dok je tokom prethodnih decenija ona iznosila 1,6 odsto.

A šta je sa efektom inflacije? I kada je reč o tome podaci od 1980. pokazuju da je bila neujednačena, uprkos ogromnom pritisku deflacije zbog konkurencije jeftine radne snage iz Azije. Stopa inflacije u periodu između 1950-1973. i 1980-2007. bila je gotovo ista, malo više od tri odsto, dok efekat inflacije nije uspeo da spreči nasleđe „kreditnih mehura“ koji su doveli do recesije.

Ni politika Tačerove nije bila uspešna kada je reč o jednom od njenih glavnih ciljeva, a to je smanjenje udela potrošnje vlade u nacionalnom dohotku. Najviše što se može reći jeste da je ona na neko vreme sprečila rast potrošnje. Sada su troškovi vlade ponovo u porastu.

U okviru oslobođanja finansijskih tržišta širom sveta, tačerovsko-reganovska revolucija dovela je do toga da novac postane sredstvo korupcije, bez intenziviranja prethodnog rasta bogatstva, izuzev za one veoma bogate. Prosečni građanin bio bi dvadeset odsto bogatiji da je svetski GDP po glavi stanovnika zabeležio istu stopu rasta u periodu između 1980. i 2007. kao u periodu između 1950. i 1973, i to uprkos visokim stopama rasta u Kini u proteklih dvadeset godina. Štaviše, tokom oslobađanja moći novca, pristalice Tačerove su i pored sveg njihovog moralisanja, doprineli moralnom padu Zapada.

Nasuprot ovim strašnim minusima stoje tri plusa. Na prvom mestu je privatizacija. Vraćanjem pretežno državnih industrija u privatno vlasništvo, tačerovska revolucija je istrebila državni socijalizam. Britanski program za privatizaciju je imao najveći uticaj u bivšim komunističkim zamljama kojima je ustupio ideje i tehnike potrebne za ukidanje izuzetno neefikasnih dirigovanih ekonomija. Dobitak mora biti očuvan uprkos aktuelnom zahtevu da se „nacionalizuju“ banke.

Drugi uspeh tačerizma jeste taj što su oslabljeni sindikati osnovani da bi štitili slabe od jakih, radnički sindikati su do 1970-ih postali neprijatelji ekonomskog napretka, masovna sila socijalnog konzervatizma. Podsticanje nove ekonomije na rast izvan ovih struktura bio je ispravni potez. I na kraju, tačerizam je doprineo politici određivanja cena i plata putem centralne direktive ili tropartijske „nagodbe“ između vlada, poslodavaca i sindikata. To su bile metode fašizma i komunizma, a oni na kraju ne bi uništili samo ekonomsku već i političku slobodu.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta, počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik, autor nagrađivane biografije DŽona Majnarda Kejnza i član odbora Moskovskog univerziteta političkih nauka