петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Битка за статус главног вазала
Савремени свет

Битка за статус главног вазала

PDF Штампа Ел. пошта
Томислав Станковић   
четвртак, 11. септембар 2014.
                                                           ’’Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони.’’
 

                                                                      Достојевски ’’Велики инквизитор’’

У интервјуу објављеном у дневнику  Газета виборча, уочи самита НАТО у Велсу, на којем ће се расправљати о ситуацији у Украјини, упитан да прокоментарише став Немачке, Шикорски (министар спољних послова Пољске) одговорио је: "Пољска је изненађена што су неке земље Западне Европе толико уздржане по питању јачања источног крила".

Ова вест, у мору агенцијских вести везаних за ситуацију око Украјине, поново је скренула пажњу на све веће ангажовање Пољске у догађајима који ће сасвим сигурно променити политичке прилике у Европи. При томе, лако је уочљиво да се Пољска у свему томе не задовољава улогом коју играју много старије чланице Европске уније и НАТО, међу којима је неке чак изненађују.

Па, чиме то Немци изненађују Пољаке?

За одговор на ово питање неопходно је кратко историјско подсећање. По окончању Другог светског рата, територија предратне Немачке била је подељена на четири окупационе зоне. Од америчке, француске и британске у мају 1949. године створена је Савезна Република Немачка, а Совјети су као одговор, одмах у октобру исте године, створили Демократску Републику Немачку. Већ 1955. године Савезна Република Немачка је ’’добровољно’’ постала члан НАТО, а Совјети су као одговор на то исте године формирали Варшавски пакт са ДДР-ом у њему.  

Подељена Немачка била је под фактичком окупацијом две окупационе силе све до 1989. године, када је пао  Берлински зид и симболично означио почетак ослобођења Немачке. Немачка се 1990. године најзад ујединила и повратила свој политички суверенитет.

Међутим, док je jедна окупациона сила (Варшавски пакт) повукла војску и наоружање и сама себе укинула 1991. године, НАТО, двадесет и три године након тога, још увек постоји, као што постоји немачко чланство у њему, а да о томе није одлучивао немачки народ и његова демократски изабрана власт, већ су окупационе силе СР Немачку учланиле у НАТО. Немци се, дакле, још увек боре за своју слободу.

Немачки политичари при томе знају да је Немачка јака само док у Европи влада мир. У случају великог рата Немачка се претвара у главног ратног снабдевача и као таква, заједно са америчким нуклеарним главама на њеној територији, постаје главна мета. Немачка, дакле, у овом тренутку не сме да ратује. Не сме, чак, да ставља до знања да би у неком скором великом рату учествовала. Напротив, Немачкој се указала историјска шанса за ослобођење.

Госпођа Меркел ће и даље давати сагласност за понеке економске санкције, али сигурно не и за оне које Русију и Немачку могу стварно ослабити, јер отвореним супротстављањем америчкој планетарној доминацији, Русија је фактички започела процес истинског ослобођења Немачке. Слободна Немачка и Русија могле би тада склопити обострано корисни и у сваком погледу непобедиви руско-немачки савез. А то се једино може остварити распадом НАТО пакта и то на тај начин што ће Русија ван њега, а Немачка унутар њега демонстрирати његову немоћ. Све је то већ виђено на примерима Грузије, Сирије и сада Украјине. У свим тим случајевима Немачка је била против интервенције НАТО-а.

Немачка је и даље против стварања стационарних војних база на источним границана НАТО и нема намеру да после самита у Велсу наоружава Украјину. Истовремено, Берлин свим силама брани своје ЕУ царство, пре свега опирући се идеји да му се оно угрози неком европско-америчком царинском унијом.

Овакву немачку политику Пољска је очигледно препознала као своју шансу. Фигуративно речено, Пољска од Америке свим силама тражи статус главне мете. Зато су се први понудили за ракетни штит, зато траже размештање НАТО трупа на својој територији, зато су за све више санкција Русији и зато ће наоружавати режим у Кијеву.

Америка ће, сматрају Пољаци, макар опет по цену рата, спречити савезништво два њена ’’историјска непријатеља’’, а Пољаци ће као најлојалнији савезници уживати безбедносне и економске привилегије које чланство у Европској унији очигледно није донело.[1] Американци, све више разочарани немачком политиком, радо су прихватили пружену пријатељску руку. Зашто и не би? Добро је у политици имати пријатеља који ће се уместо вас и радовати и разочаравати. Узгред, они одлично знају да политика није једначина са једном непознатом.


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер