Da li će Lukašenko o(p)stati?

Već šesnaest godina Aleksandar Lukašenko obavlja funkciju predsednika Belorusije, a izbori 19. decembra mogu mu doneti još jedan predsednički mandat. Ovoga puta čini se, pobeda mu nije zagarantovana kao u prethodnim izbornim ciklusima.

Došao je na vlast u vreme opšteg rasula i haosa na čitavom postsovjetskom prostoru, obećavajući žestok obračun sa rastućom korupcijom i kriminalom. Uspostavio je autoritarni način vladanja, zadržao veliki uticaj države u ekonomskim tokovima i vlasništvo nad privrednim resursima, što mu je obezbedilo široku podršku u narodu. Sve pomenuto, kao i proruski spoljnopolitički kurs, doneli su mu jako lošu reputaciju na Zapadu.

Već šesnaest godina Aleksandar Lukašenko obavlja funkciju predsednika Belorusije, a izbori 19. decembra mogu mu doneti još jedan predsednički mandat. Ovoga puta čini se, pobeda mu nije zagarantovana kao u prethodnim izbornim ciklusima.

Od 1996, po ličnoj inicijativi Lukašenka, počinju reintegracioni procesi na postsovjetskom prostoru, stvaranjem Saveza Rusije i Belorusije. Ovo je bio i prvi korak nove Rusije u obnovi svog geopolitičkog uticaja. Do danas savezna država nije u potpunosti formirana u politički-pravnom smislu, upravo zbog ličnih ambicija samog Lukašenka, i nesuglasicama sa ruskim rukovodstvom. Bez obzira na to, nivo ekonomskih i bezbednosnih integracija danas je na zavidnom nivou. Belorusija Rusija i Kazahstan danas čine jedinstveni ekonomski prostor (Carinska unija), a sa još četiri postsovjetske države i ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti) vojno-politički savez.

Pomenute integracije vratile su Rusiji geopolitički, bezbednosni i ekonomski uticaj, a Belorusiji povlastice u kupovini energenata, povoljne kredite, i najglavnije slobodan ulaz beloruske robe na veliko rusko tržište, te zaštitu samom Lukašenku od „obojenih“revolucija, koje su u interesu i u režiji Zapada izvedene u mnogim bivšim socijalističkim državama.

No poslednjih godina pojavili su se i problemi, ...monetarna unija, planirana gotovo pre deceniju još nije zaživela. Lukašenko nije želeo da izgubi monetarni suverenitet. Prihvatanje ruske rublje kao valute kako je to Rusija predlagala, uslovio je pravom na emisiju novca, što je za Rusiju bilo neprihvatljivo. Usledili su problemi sa cenom tranzita za ruske energente kroz Belorusiju, čijim je podizanjem Lukašenko hteo da primora Rusiju na nove ustupke, Rusija je odgovorila administrativnim preprekama za prodaju beloruske robe na ruskom tržištu, kako bi primorala Lukašenka na kompromis.

Lukašenko nije želeo da izgubi monetarni suverenitet. Prihvatanje ruske rublje kao valute kako je to Rusija predlagala, uslovio je pravom na emisiju novca, što je za Rusiju bilo neprihvatljivo.

I tako, Lukašenko je sve češće rusko rikovodstvo „vukao za nos“. Javno obećanje da će priznati nezavisnost Abhazije i Južne Osetije dato neposredno posle proglašenja nezavisnosti ove dve republike, još nije ispunio. No, razmirice sa Moskvom omogućile su mu da donekle uspostavi odnose sa Zapadom. Članovima najužeg rukovodstva Belorusije uključujući Lukašenka,ukinut je status „persone non grata“ u zemljama EU. Belorusiji je omogućeno da se priključi programu EU „Istočno partnerstvo“, koje ne podrazumeva pristupanje uniji već čvršću ekonomsku i političku saradnju. Na Zapadu kao da su „digli ruke“ od prozapadne beloruske opozicije, koja se za sve ove godine pokazala nesposobnom da na bilo koji način uzdrma Lukašenkov režim. To ne znači da je Lukašenko postao miljenik Zapada, ne i dalje ima imidž „poslednjeg diktatora Evrope“, a ni Lukašenko ne veruje u iskrenost i ostvarivost maglovitih obećanja o mogućoj saradnji.

Vrhunac sukoba sa Kremljom nastao je posle Lukašenkovog otvorenog pisma podrške smenjenom moskovskom gradonačelniku Lužkovu. Predsednik Medvedev je javno, oštrim rečima podsetio Lukašenka da kao predsednik suverene države nema pravo da se meša u kadrovsku politiku Kremlja, te da spletke i ogovaranja ruskih zvaničnika jednih drugima čemu je sklon Lukašenko, pokazuju nivo njegovog (ne)vaspitanja, i da Rusija nema ni povod ni nameru da mu, kao ranije da podršku pred predsedničke izbore. Na to je Lukašenko odgovorio optužbama za neprijateljstvo i ruskom rukovodstvu očitao lekciju o demokratiji(?!).

Nedugo zatim strasti su se donekle smirile. Lukašenko je shvatio da bez Rusije nema kud – beloruska privreda je zavisna od ruskog tržišta i beneficiranih cena energenata, nivo integracija sa Rusijom je toliki da bi cena daljeg sukoba bila ogromna. Sve dosadašnje izbore Lukašenko je dobijao igrajući baš na „rusku kartu“, i okretanjem kursa za 180 stepeni može izgubiti podršku velikog broja birača.

I u Moskvi su shvatili da Lukašenko, takav kakav je, verovatno ostaje predsednik Belorusije koja je Rusiji strateški saveznik, pa dalji sukobi mogu doneti samo štetu. U tom svetlu treba posmatrati i nedavni sastanak predsednika država članica ODKB u Moskvi gde je Lukašenko od Medvedeva preuzeo predsedavanje organizaciji, kojom prilikom mu je Medvedev sa dosta srdačnih reči poželeo uspeh u vođenju organizacije. Na pitanje novinara da li se pomirio sa ruskim rukovodstvom, Lukašenko je u svom stilu odgovorio „Nismo se mirili, jer se nismo ni svađali“.

I u Moskvi su shvatili da Lukašenko verovatno ostaje predsednik Belorusije koja je Rusiji strateški saveznik, pa dalji sukobi mogu doneti samo štetu. U tom svetlu treba posmatrati i nedavni sastanak predsednika država članica ODKB u Moskvi gde je Lukašenko od Medvedeva preuzeo predsedavanje organizaciji

Za razliku od prethodnih, ova predsednička kampanja je nešto slobodnija, no kao i ranije opozicioni kandidati nemaju ravnopravan medijski tretman, a policija je zabranila najavljeni opozicioni miting na centralnom minskom trgu, gde su vlasti iz preventivnih razloga postavile montažno klizalište. Od deset kandidata za predsednika pored Lukašenka, kome predizborna istraživanja javnog mnjenja daju između 40 i 55 % podrške, kakve takve šanse, ukoliko do drugog kruga dođe, ima književnik Vladimir Nekljajev, lider pokreta „Govori pravdu“ (Govori istinu), kome istraživanja daju oko 20% podrške. Za razliku od ostalih opozicionih kandidata Nekljajev i njegov pokret predstavljaju veću opasnost po Lukašenka i zbog činjenice da nemaju negativni stav prema Rusiji. Ostali (prozapadni) opozicioni kandidati sa podozrenjem se odnose prema Nekljajevu zbog veza sa beloruskom dijasporom u Rusiji optužujući ga da je agent zvanične Moskve.

Lukašenkovo glavno uporište su ruralne sredine i manji gradovi, može računati i na glasove zaposlenih u državnom aparatu. Nekljajev ima podršku među inteligencijom i žiteljima većih gradova, ostali opozicioni kandidati imaju podršku u severozapadnom delu zemlje gde značajan deo stanovništva čine pripadnici poljske manjine.

Najverovatinije sa Lukašenkom na čelu, ali možda i bez njega Belorusija ostaje na svom spoljnopolitičkom kursu ekonomskih, bezbednosnih i političkih integracija sa Rusijom i ostalim državama postsovjetskog prostora uključenim u pomenute procese.