Da li je incident sa nervnim gasom bio „dimna zavesa“ za napad SAD na Siriju

Nismo se prevarili: utisak sajta Analisi Difesa, od 5. aprila, da čudan događaj sa nervnim gasom iz Hana Šejhuna, predstavlja jedan izgovor, jednu „dimnu zavesu“ kako bi se opravdao preokret u bliskoistočnoj politici Donalda Trampa, konkretizovao se ove noći.

Donaldu Trampu bilo je dovoljno jedva 48 sati da radikalno promeni svoju politiku u odnosu na sirijski konflikt. Od kada su mediji, koji su bliski sirijskim pobunjenicima, proširili vest o hemijskom bombardovanju u Han Šejhunu, pripisujući ga vazdušnim snagama Bašara Asada, Tramp je prvo dao do znanja, preko svog portparola, da se „predomislio oko sirijskog predsednika“, da bi posle nagovestio nekim članovima Kongresa, da razmatra unilateralne vojne akcije nakon ruskog veta na rezoluciju koja osuđuje sirijski režim.

Naposletku je pokrenut raketni napad sa 59 Tomahawk raketa, lansiranih sa torpednih razarača Porter i Ross koji su bazirani na istočnom Mediteranu, koje su pogodile avione, skladišta, magacine municije, sisteme protivvazdušne odbrane i radare u vazduhoplovnoj bazi Šajrat blizu Homsa, sa koje su poleteli avioni koji su u ponedeljak gađali oblast Idliba.

Ministar odbrane Sirije Fahd DŽasem el Freidž, definisao je napad SAD kao agresiju, i dodao, da su napadom SAD stale na istu stranu sa teroristima Islamske države. Napad na vazduhoplovnu bazu Šajrat izazvao je barem šest pogibija i na desetine ranjavanja, potvrdio je sirijski ministar odbrane, „pored velikih materijalnih gubitaka“.

Prema sirijskoj opservatoriji za ljudska prava, nevladinoj organizaciji bliskoj pobunjenicima, „mrtva su četiri vojna lica, među kojima i jedan brigadni general vazduhoplovnih snaga, aerodrom je skoro sasvim uništen, a pista, skladište goriva i protivvazdušna odbrana su  zbrisani“.

Prema el Freidžu, „napadom su SAD postale saveznik Islamske države i Fronta al Nusra. U pogledu razloga koje je prihvatio Donald Tramp (ne tražeći odobrenje Kongresa) kako bi pokrenuo odmazdu zbog upotrebe hemijskog oružja od strane snaga koje su povezane sa sirijskom vladom, sirijski ministar odbrane je ponovio, kako Vašington ,,ne zna istinu o onome što se dogodilo, niti o onome ko je odgovoran“.

Govoreći iz svoje vile na Floridi, Tramp je žigosao sirijskog predsednika kao jednog „diktatora“ koji je pokrenuo „užasan hemijski napad na nedužne civile“.

Tramp je takođe pozvao „sve civilizovane nacije da se ujedine u nastojanju da se okonča pokolj i krvoproliće u Siriji, kao i da se eliminiše terorizam svake vrste“.

Reč je o jednom zbunjujućem zaokretu, ako se uzme u obzir, da je tokom izborne kampanje i prvih nedelja od svog ustoličenja, predsednik uvek tvrdio, da je u Siriji potreban jedan dogovor sa Moskvom i Asadom kako bi se porazili džihadistički teroristi, i da je pre svega nekoliko dana njegova administracija ozvaničila, upravo u Ujedinjenim Nacijama, odustajanje SAD od razmatranja zbacivanja Asada kao prioriteta.

Kratko vreme ove inverzije političkog kursa Trampa, koja transformiše Asada od „kvazisaveznika“ protiv džihadista u „neprijatelja broj jedan“ u istoj ravni sa severnokorejskim diktatorom Kim DŽong Unom, pojačava sumnju da je slučaj sa nervnim gasom u Han Šejhunu bio namerno iskonstruisan.

Ne postoje izveštaji ili potvrde iz neutralnih izvora oko onog što se dogodilo, a sumnje oko opisa događaja od strane pobunjenika su mnogobrojne. Premalo je žrtava za jedan vazdušni napad sa oružjem za masovno uništavanje (Sadam Husein je 1988. godine, ubio 5 hiljada Kurda bombardujući Halabdžu, a ne 90 kao u sirijskom gradu) i iznad svega, nisu takođe obavljene provere kako bi se  utvrdilo da li je gas koji je upotrebljen u utorak bio upravo onaj iz arsenala sirijske armije (zvanično, uništen).

Uprkos odsustvu jasnih dokaza i saznanju Amerikanaca da i pobunjenici takođe koriste hemijsko oružje u malom opsegu (upravo onolikom da ubije nekoliko desetina ljudi), Tramp je bio spreman da zapreti napadima kojih se Barak Obama pribojavao 2013. godine, da bi ih se potom i odrekao, kada se Moskva pojavila kao garant uništenja hemijskih arsenala Asada, koji su predstavljali odvraćajuće oružje protiv izraelskog nuklearnog naoružanja.

Utisak je, da je Tramp, pod pritiskom demokrata zbog pretnje impičmenta upravo zbog njegovih navodnih veza sa Rusima, podlegao uceni „jastrebova“ iz svoje partije koje predvodi senator DŽon Mekejn, koji je proteklih godina već kritikovao Obaminu administraciju da nije napala Bašara Asada zbog jednog drugog slučaja upotrebe nervnog gasa u Guti, na periferiji Damaska.

Tramp dakle ima veliku potrebu da se pokaže da je oštar sa Moskvom, kako bi raščistio teren od bilo kakve moguće optužbe da je u dosluhu sa Vladimirom Putinom, i Sirija predstavlja idealnu priliku da se pošalje signal u tom smislu, posebno na talasu emocija zbog slikâ dece ubijene nervnim gasom.

Osim toga, ne može se isključiti, da je izmenjen stav Trampa prema Damasku, diktiran potrebom da su učini koherentnom njegova bliskoistočna politika zasnovana na bliskom savezništvu sa Izraelom i suprotstavljanju Iranu. Politika koja je teško pomirljiva sa obećanim otvaranjem na sirijskom frontu ka Asadu i Putinu, od momenta kada se u Siriji (nekoliko kilometara od granice sa jevrejskom državom) bore hiljade Iranaca i od kada je režim Asada najvažniji saveznik Teherana.

Teško je shvatiti, da li se radi samo o jednom demonstrativnom i „kaznenom napadu“ (korisnom Trampu na unutrašnjem frontu da pokaže kako nije „prijatelj Putina“ ) ili SAD zaista nameravaju da se tuku sa sirijskim snagama i njihovim saveznicima, favorizujući one džihadističke milicije (uključujući Islamsku državu) protiv kojih se bori Asad, i za koje je Tramp više puta rekao da hoće da ih uništi, kritikujući Obaminu politiku na Bliskom istoku.

U prvom slučaju, Trampova akcija bi mogla da bude tek sporadična, na šta ukazuje upozorenje Rusima o napadu, koji su imali vremena da povuku svoje vojnike iz baze Šajrat blizu Homsa, i možda takođe da upozore Asada, uzimajući u obzir ograničenu štetu u pogledu gubitaka (šest vojnih lica) od kiše raketa američke mornarice, koje su međutim, uništile infrastrukturu baze.

U drugom slučaju, Tramp bi se danas suočio sa mnogo više teškoća od Obame u pokretanju rata protiv Damaska, jer za razliku od 2013. godine, kada je Moskva razmestila u Siriji svega nekoliko vojnih savetnika i najamnika, sada ruske snage raspolažu sa trideset borbenih aviona, helikopterima, kopnenim jedinicama od oko 5 hiljada pripadnika, i pre svega raketnim baterijama protivavionske odbrane dugog dometa S-300 i S-400 koje su u stanju da presretnu avione i krstareće rakete.

Sjedinjene Države već su razmestile u regionu stotinak borbenih letelica, na severu Sirije oko hiljadu pripadnika specijalnih snaga i marinaca koji su angažovani u operaciji koalicije protiv Islamske države, uz tuce brodova koji mogu da ispaljuju rakete, dok ostala sredstva mogu da stignu u kratkom roku.

Mogućnost Amerikanaca da udare po Asadovim snagama stoga nije sporna, ali je rizik u stvaranju jednog casus belli sa Rusijom čije su posledice nepredvidive i mogle bi da odjeknu daleko od sirijskih granica.

Trampov zaokret svideće se Izraelu, koji Asadov režim povezan sa Iranom smatra za opasniji u odnosu na Siriju koja bi bila u rukama sunitskih džihadista, ali takođe i Saudijcima i zalivskim emiratima koji su do sada podržavali sirijske islamističke milicije.

Svideće se takođe i Ankari, koja konačno može da se vrati snovima o rušenju Asada kako bi proširila svoju zonu uticaja i preuzela kontrolu severa Sirije, u antikurdskom duhu. U isto vreme, nova inicijativa predsednika SAD rizikuje da poništi svaku pretpostavku relaksacije sa Moskvom i da zaoštri već raspaljen konflikt sa Pekingom.

Preveo sa italijanskog, uz neznatna skraćenja: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.analisidifesa.it/2017/04/trump-alla-guerra-in-siria/