Европа улази у доба дезинтеграције

Најзад је настала стварна могућност да систем Европске уније за контролу граница и имиграцију пропадне у десет дана. Седмог марта лидери ЕУ ће одржати самит у Бриселу с Ахметом Давутоглуом, премијером Турске.

Идеја је да убеде Анкару да она уради оно што није била у стању Грчка: да заштити југоисточну границу ЕУ и заустави прилив имиграната. Много се одиграва изадипломатских кулиса Немачке и Турске. Међутим, Берлин није добро расположен.

Мере које су предузеле Аустрија, Међарска и друге земље ради заштите сопствених националних граница завориле су западно-балканску руту која је била пут миграната у Немачку.

Данас су избеглице заробљене у Грчкој. Неки могу да крену за Италију бродом. Очекујем да ће онима који то путовање преживе затворити границе Словенија, Швајцарска и Француска. Кад дође тај тренутак, Европски савет председника влада више нећемо моћи да сматрамо функционалним политичким телом.

Избегличка криза која се отргла контроли ће потресати британско референдумско гласање. Нема начина да се ЕУ успешно носи са два удара таквих размера. „Брегзит“ носи могућност да уништи ЕУ.

Не очекујем такав сценарио пропасти,али он нијенемогућ. ЕУ је близу суочења са једним од најтежих теренутака своје историје. Државе чланице су изгубиле вољу да нађу јединствена решења проблема на нивоу ЕУ зарад посебних решења. Становништво ЕУ броји пола милијарде и лако би апсорбовало милион избеглица годишње. Међутим, ни једна држава чланица не може то да учини сама, па чак ни Немачка.

Тежња ка националним решењима нарочито је изражена у централној и источној Европи. Аустрија је прошле недеље сазвала конференцију земаља западног Балкана како би подржале њену политику ограничења броја избеглица. Мађарски премијер Виктор Орбан одржава референдум којим би да предухитри споразум о расподели квота избеглица којег развијају Брисел и Берлин. Мађари ће референдум сигурно одржати.

Меркелова мора да преузме кривицу. Њена политика отворених врата је била анти-европска у погледу тога што ју је једнострано наметнула и својој земљи и остатку Европе. Јединог кога је консултовала био је аустријски канцелар Вернер Фајман.

ЕУ је у опасности да да пукне на четири дела. Не очекујем да до свих ових пуцања дође, али бих се изненадио да се не деси ни једно. Прво је раскид севера и југа због избеглица. Тзв. „Шенгенски систем“ слободног путовања без пасоша у коме учествује 26 држава могао би да буде суспендован на неодређено време или да се сведе на минијатурну верзију у којој ће остати само Немачка, Француска и земље Бенелукса. Италија неће бити део овог система.

Друго је расцеп севера и југа због евра. Ништа се променило није. Криза еврозоне и даље одјекује и грчка позиција у њој је неодржива, данас је иста онаква каква је била летос.

Треће је подела на исток и запад. Хоће ли отворена друштва западне Европе желети да се ближе повезују у унију са таквима као што су Орбан и слични националисти источне Европе?

Најзад, ето „Брегзита“. Нема начина да сазнамо на шта ће изаћи британски референдум. Истраживања о томе показују се једнако бескорисна као што су била пред британске прошлогодишње опште изборе.

Још важније, дебата о „Брегзиту“ тек треба да почне. Догађаји једни друге сустижу, јављају се нове чињенице и нове лажи. Британско гласање о напуштању ЕУ може постати окидач за референдуме у Шведској или Данској, што је додатна неизвесност.

Избегличка криза се отела контроли и опаснија је за будућност ЕУ него распад евра. Избегличка криза је довела до таквог политичког оптерећења да су овај пут Француска и Немачка на супротним странама, обе са сопственим аргументима.

На Минхенској конференцији о безбедности овог месеца ме није изненадио француски премијер Мануел Валс када се противиододатним избегличким квотама, али сам се изненадио кад сам чуо да директно критикује Меркелову. Рекао је: „Није Француска позвала избеглице“.

Политички ћорсокак постигнут поводом миграната показује да европске отворене границе нису у складу са националним суверенитетом поводом мигрантске политике. Државе чланице ЕУ мораће да бирају и изабраће свој суверенитет.

После шездесет година европских интеграција улазимо у доба дезинтеграција. То не мора нужно да доведе до формалног распада ЕУ и ово је мало вероватно, али ЕУ ће постати знатно мање ефикасна.

Једно је сигурно: избегличка криза је нова наслага у расправи са Британијом. Није јасно какву Европску унију жели британски народ да би остао у њој и какву би то ЕУ напустио. Опасност је испред нас.

Изворник текста:The Financial Times

Превод с енглеског: Душан Ковачев