Распад еврозоне све извеснији

(Фајненшел тајмс, 25. 3. 2013)

Током претходних осам месеци, пре избијања кризе на Кипру, људи су ме често, и то са презривим осмехом, подсећали на прогнозу коју сам изнео крајем новембра 2011. године. На тим страницама сам изјавио да вође еврозоне имају пред собом свега 10 дана да спасу евро (eurozone leaders had 10 days to save the euro). У крајњој линији, ја сам изнео и сличну, мада мање драматичну прогнозу онда када сам 2006. године написао да влада Романа Продија нуди Италији последњу шансу (Italy’s last chance) да себи оствари одрживу позицију у еврозони.

Али, Продијева влада није успела. Оних 10 дана у 2011. години јесу прошли без дејствовања. Сада је 2013, а евро је још ту, Италија је још у еврозони, а и ја још увек правим прогнозе. Непоколебан, данас ћу удвостручити свој улог: једна оваква еврозона у којој се налазе државе толико различите као што су Немачка и Кипар је упркос налажењу компромиса ЕУ-Кипар у последњем тренутку неодржива.

Функционална банковна унија (banking union) која подразумева надгледање, решавање и осигуравање депозита би требало да буде минимални услов за одржавање таквог система под разним околностима. Она би сигурно решила проблеме кипарских банака. Међутим, еврозона нема такву унију, а неће је ни имати за још пет година. Немачка је, на основу тога што би за немачког пореског платишу било прескупо, одлучно одбија. Иронично, и Кипар би је одбио, јер она би убила кипарски пословни модел који је заснован на томе да је Кипар центар офшор пословања за стране депозите. Било која банковна унија која ће се на крају, и после дуго времена појавити, биће за ову кризу ирелевантна.

Оно што се на Кипру прошле недеље догодило (happened in Cyprus) није неки суштински узрок било чему. Али то је изванредна илустрација колективне проблематичности за акције еврозоне. Последња ескалација проблема је започела опасним споразумом о спасавању осигураних депозитара. Званичници еврозоне су толико правнички писмени, колико су и економски неписмени. Њихова сјајна идеја је била да не крешу депозите испод 100.000 евра, него да их једноставно опорезују. Нису уопште схватали да, ако уклоне оно обећање неопходно за осигуравање депозита, тиме чине грешку, и долазе у опасност да зачну јуриш улагача на банке и бекство депозита.

Одбијајући ово лудачко решење, кипарски парламент је био у праву (Cypriot parliament was right to reject this mad deal). Али кипарска влада је затим узастопно починила три глупе грешке. Прва је била она одлука председника Никоса Анастасиадеса да затражи помоћ Русије. Уместо да ради заједно са еврозоном, он је радио против ње. То су као отворено непријатељску меру нарочито видели Немци. Та одлука је била такође непромишљена, јер су је Руси одбили. Друга грешка је била одлука да се током три критична дана прошле недеље не комуницира са европским министрима финансија и радном групом за евро. Трећа је била онај предлог кипарске владе о формирању државног фонда заснованог на препаду, некој врсти отмице пензијског фонда и друге државне имовине. Ангела Меркел је то одмах одбацила.

Оно што се прошле недеље одиграло био је веома прикладан пример како европски политички лидери на најнепрофесионалнији начин следе уске националне интересе, не успевајући да бране заједничко добро.

Највећи ризик који желим да нагласим није један, или неки велики несретни случај. До њега, наравно, може и доћи. Али осећам да онај један, највећи ризик на крају крајева потиче од понављаних грешака политике еврозоне. Њихово дејство је споро, али се међусобно надограђује (кумулативно је).

Међу њима најштетнија је била политика асиметричних подешавања путем строге штедње. Кипарске банке (Cyprus) пропадају сада због тога што су раније пале грчка држава и грчке банке, и због тога што је еврозона у то принудила и мешање приватног сектора. И у Италији, строга штедња је била та која је рецесију преобратила у депресију, а то је и оно што је преобратило тамошњи анти-евро покрет и покрет против естаблишмента у јединствену, најјачу политичку партију италијанског парламента на прошлим изборима. Постоји чак и шанса да њен лидер Бепе Грило добије и апсолутну већину ако се у Италији одрже поновни избори касније, током ове године.

Бар да је строга штедња на југу била компензована фискалном експанзијом[1] на северу онда би целокупно фискално стање еврозоне било макроекеномски неутрално. Али, пошто се и север придружио југу у строгој штедњи, еврозона је, уз примарни фискални вишак[2], доспела у рецесију. Под таквим условима, једноставно не долази до економског опорављања. А без тога, не може бити ни повољног решавања ове кризе.

Већ доста времена сматрам да је немогуће да Немачка, Финска и Холандија буду у монетарној унији са Кипром, Грчком и Португалом. Две стране се морају или споразумети да се симетричније политички и економски прилагоде једна другој, или треба завршити са овим експериментом.

Прогноза коју сам изнео у новембру 2011. и коју данас понављам је да ће се тај експеримент једног дана и завршити, мада тај дан може да буде и доста далеко. Не могу баш ни искључити могућност да ће разне владе ипак учинити праву ствар, али ове три године њиховог руковања кризом то не обећава.

Уз садашњу политику, биће им потребна сила да наставе овако, супротно интересима народа. Није потребно ни да будеш евроскептик, па да дођеш до закључка да је оваква монетарна унија уједно и дубоко аморална.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис