Francuska borba za Rusiju

Frakofilstvo u Rusiji i rusofilstvo u Francuskoj veoma su stare pojave sa istorijskim pedigreom na obe strane. Recimo, vreme Petra Velikog je jedan od takvih perioda istorije.

Ruski slavjanofili, čitava jedna struja u filozofiji i antropologiji ljudske misli, prevedeni su na odličan francuski jezik veoma rano. Tako su Francuzi u najboljem prevodu mogli da čitaju Sergeja Bulgakova, Konstantina Leontjeva, Pavla Florenskog, Nikolaja Berđajeva i druge ruske filozofe, kao i klasike književnosti Dostojevskog, Tolstoja i sl. Baka po majci Nikolaja Berđajeva bila je Francuskinja, što je dodatno pogodovalo recepciji njegovog dela u ovoj zemlji. Ali, najviše je tome pogodovao sam veliki broj ruske emigracije u Francuskoj i izvesno je da nijedan period banalne politike (čak ni Napoleonovi pohodi) nije mogao da uguši postojeće rusofilstvo u Francuskoj i obrnuto, frankofilstvo u Rusiji. Sigurno je i to da je u periodima potrošačkog propadanja, francusku kulturu sačuvala upravo ruska emigracija, o čemu su svedočili mnogi francuski pisci i Akademici. Jedan od najpoznatijih muzičkih konzervatorijuma u Parizu, svakako je bio i ostao konzervatorij Rahmanjinov. Davno, u Parizu, kao student, sećam se, često sam se čudila koliko se mnogo na ulicama govorio ruski jezik, shvativši kasnije da je ruska emigracija bila oduvek jedna od najcenjenijih i najbolje pozicioniranih iseljeničkih grupa u Francuskoj.

Čak i među svetovnim političarima, rusofonstvo i rusofilstvo je uvek postojalo. Naravno, najveći rusofil među političarima novog doba bio je sam general De Gol, vođa francuskog pokreta otpora, koji je uvažavao čak i Sovjetsku komunističku Rusiju, ponavljajući često da će se "Rusija obnoviti", a da će savez Francuske i Rusije ostati važan za degolistički evropski luk, prema kome se Evropa prostire do Urala i Vladivostoka.

U odnosu na Balkan i malu Srbiju, političke orijentacije Rusije i Francuske u istoriji su često bivale na jednoj strani, a one Nemačke i Engleske na drugoj.

U davnoj francuskoj kampanji za predsednika, Žak Širak je brojnoj ruskoj emigraciji u Parizu recitovao Puškinove stihove "Jevgenije Onjegin", pokazavši da poznaje ruski jezik, a ovi glasovi veoma su mu pomogli da pobedi u predsedničkoj trci. Bivši premijer Dominik de Vilpen, koji je i sam pesnik, činio je nešto slično u Moskvi, ali njegovi antiglobalistički govori u Ujedinjenim nacijama bili su i bez toga dovoljni da ojačaju prijateljstvo dve zemlje. Ugledni francuski akademik Helena Karer D'Ankos, godinama je svojim knjigama Francuskoj predstavljala i Sovjetski Savez i Rusiju. Univerzitet Sorbona oduvek je imao jaku katedru za ruski jezik i literaturu, a profesori su bili sami Rusi iz prve druge, ili treće generacije. Ruska crkva u Parizu i ruske crkve po čitavoj Francuskoj brojne su i savršeno opremljene i uređene, što je dugo vremena bio uzor francuskim pravoslavnim crkvama kojih je danas takođe sve više. Dokle god su naše srpske crkve u ovoj zemlji izgledale sirotinjski, mi smo naše francuske prijatelje, vodili u rusku crkvu u šesnaestom kvartu Pariza.

Rusofil je na svoj način bio i Žan Pjer Ševenman, francuski socijalista koji je nedavno posetio Srbiju. Filmovi Nikite Mihalkova potresali su Pariz, a ruskim umetnicima je ovde posvećivano više pažnje nego u medijima u Jugoslaviji i Srbiji.

Niko i nikada u Francuskoj nije uspeo na uništi veliki slovenski duh i njegovo nezaustavljivo širenje.

Čak ni prošlost jednog Vladimira Putina nije mnogo napadana u malobrojnim antiruskim krugovima vulgarne galske Republike onda kada je on postao predsednik Rusije.

Povratak u sadašnjost i bekstvo Sarkozija

Dvadeset sedmog novembra u, za nas Srbe nesrećnom dvorcu "Rambuje" u Parizu, ruski premijer Vladimir Putin, u pratnji ogromne ruske delegacije, sreo je svog homologa Fransoa Fijona. Putin je iz Rusije doneo desetine privrednih ponuda iz kojih se izrodilo čak 25 ugovora između dve zemlje. Svi ovi ugovori imaće dugotrajni karakter i svi govore o "zajedničkom interesu Francuske i Rusije". Koliko god da to deluje nestvarno, treba reći da je danas mnogo više Francuza koji žele da žive i rade u Rusiji, nego obrnuto, Rusa koji žele da žive i rade u Francuskoj. Još pre nekoliko godina za vreme Širakove vlasti, kada je Putin takođe posetio Francusku i sreo se i sa našom srpskom delegacijom u Parizu, taj odnos je bio potpuno suprotan u korist Francuske.

Ponuda ruskoj vojnoj mornarici izuzetnog francuskog nosećeg helikoptera Mistral, zbog svoje polivalentnosti prozvanog "švajcarski nož" , zabrinula je i uplašila baltičke i gruzijske susede da se ista tehnika ne upotrebi protiv njih. Ali sa Putinom su u Francusku stigli i ljudi iz naftne industrije, gasovoda, energetskog i metalurgijskog sektora, tehnologije automobila, aeronautike, iz domena bankarstva, finansija i predstavnici gotovo svih postojećih ruskih privrednih kompanija. Ovo je sve podsetilo na Veliko predstavljanje i otvaranje na liniji Rusija-Francuska, nalik na istorijsku "Veliku Ambasadu" iz doba Petra Velikog.

Čak su i farmaceutske firme najavile svoju bilateralnu razmenu, posebno one koje proizvode biljne i homeopatske preparate, budući da je u Francuskoj, uprkos kupovini 94 miliona vakcina protiv novog gripa, samo mali procenat građana (uključujući i lekare koji su odbili da se vakcinišu i da vakcinišu druge, pa je za ovo mobilisana vojska) pristao da se odazove na poziv.

Jedan od najvećih današnjih rusko-francuskih dogovora je i taj da "Reno-Nisan" renovira ruski "Avtovaz", u kome Francuzi već drže 25 posto akcija. Deputat Dume Aleksej Bagriakov smatra da je ovo istorijska ponuda ruskoj automobilskoj industriji. Francuzi će učestvovati i u izgradnji gasovoda "Južni tok", a francuska kompanija "Total" moći će da ima pristup ruskom energetskom tržištu. Francusko-ruski cilj je jasan: u problemu isporuke gasa, važno je preskočiti Ukrajinu.

I tako, dok se naša mala Srbija nećka i preispituje šta je dobila, a šta izgubila posle potpisivanja sporazuma sa Rusijom, bogata Francuska se za rusko tržište iz sve snage bori, može se reći vukući Rusiju za rukav, nezavisno od korifejskog centralizma Brisela.

Ruski recept za Srbiju

Rusija je izjavila da je trenutno ugovori sa Evropskom unijom ne interesuju, već je zanimaju isključivo bilateralni ugovori sa svakom pojedinačnom evropskom zemljom. Budući da su takvi odnosi Rusije već rešeni sa Nemačkom i Italijom, prelazi se, prema tumačenju Kremlja, na odnose sa najvažnijom zemljom Evropske unije, Francuskom, iako ovo izaziva revolt u nekim novim zemljama Unije sa istoka, koje su danas pod atlantskom upravom. Kako Rusi kažu, ovo ne znači da Rusija želi da pocepa Evropsku uniju. Ali, kada je reč o Evropi, Rusija želi ugovore na nacionalnom i državnom, a ne na supra-nacionalnom nivou. Za nju Evropa postoji, ali to je pre svega Evropa država i nacija, barem dok se Evropska unija zaista ne "ujedini", kako oni kažu.

Tačno je da je Rusija pred prethodne predsedničke izbore u Francuskoj, iz sve snage navijala za protivkandidata Nikoli Sarkoziju, odnosno protiv ovog poslednjeg. Ali, Rusija je i od ovakve Francuske pod upravom Sarkozija uspela da napravi svog saveznika, što ujedno znači i poraz Sarkozijeve prvobitne politike. Ništa čudno. Ova politika je već poražena u svemu. Ništa od najavljenog Sarkozi nije uspeo da ostvari, osim da Francusku, uz bučne bubnjeve, formalno približi NATO paktu. Sve drugo bi za njega bilo potpuno, ali i jako brzo političko samoubistvo (udaljavanje od Rusije, ukidanje socijalne pomoći, isterivanje stranaca...). A sudbina je Sarkoziju očigledno poklonila postepeno, ali sigurno nestajanje sa horizonta francuske istorije.

Sarkozi je zato znao šta treba da učini u trenutku dolaska Vladimira Putina u njegovu prestonicu. Spakovao se i pobegao je u Trinidad i Tobago (Karibi), obezbedivši svojoj malenkosti jak alibi.

Uvertira 1812, pa rusko-francuski zagrljaj 2010.

Glavni komesar francuskog kulturnog organizacionog tela Nikola Šibaev, najavio je već danas najmanje 400 kulturnih francusko-ruskih događaja samo na nacionalnom nivou i ko zna koliko još na regionalnom nivou, u toku 2010. godine. Otvara se godina francusko-ruske zajedničke kulture. Možda će i tada Nikolas Sarkozi pobeći da se u Nojevom čamcu vozi sa DŽordžom Bušom, kao što je to učinio u svojoj predsedničkoj trci, ponavljajući u hipomaničnoj nekritičnosti "ja sam Amerikanac". Ako on to i jeste, francuski narod je svakako pokazao da nije.

Sarkozi je, dakle, sa svim slabostima Napoleona Trećeg, koga je Viktor Igo prozvao "Mali" (ne zbog visine, naravno), pobegao pred Vladimirom Putinom. Uostalom, za Sarkozija je Vladimir Putin još uvek bivši agent KGB-a, a prošlost njegovog oca je honvedovska, pa baš i ne bi morali previše često da se sreću.

Pored toga, Sarkozija su prilikom poslednjeg boravka u Moskvi za vreme Putinovog carevanja tako ismejali i napili jakom votkom, da je na video snimku koji su ruski novinari širili svuda, kolutao očima, mahao rukama, penjao se na prste i podrigivao.

U strahu da Putin ne dolazi da mu krišom u piće stavi "vizantijsku pilulu", Sarkozi je ipak izabrao da bude odsutan.

U toku hladnog rata, daleke 1966. godine, čak je i De Golova supruga Ivona, prilikom posete Moskvi sa suprugom, tadašnjim predsednikom Francuske, u jednom predahu gala večere svome mužu šapnula na uho: "Šarl, znaš li da se priča kako Rusi imaju jednu vrstu otrovne ribe koju mogu da stave u tanjir bilo kom gostu i da ovaj od otrova premine, ali tek posle pet godina?"

Ostalo je zapisano da se De Gol na ovaj šapat svoje supruge grohotom nasmejao rekavši glasno: "Ako bi to naši prijatelji i probali, šta bih ja, dušo, rizikovao u mojoj 76. godini života?"