Prelazak evropske farse u grčku tragediju

(Fajnenšel tajms, 13.12.2009)

Skoro padoh sa stolice čuvši kako Angela Merkel (Angela Merkel) reče da Evropska unija ponekad mora u svoje ruke da preuzme fiskalnu politiku visoko zaduženih članica. Da li to znači da nemačka kancelarka napušta svoju privrženost koordinaciji fiskalnih politika [članica EU] zasnovanih na pravilima? Možda ne u potpunosti. Ako pravilno tumačim njenu izjavu, onda ona govori samo o kriznim vremenima. Pa ipak, ovo je verovatno najdalekosežniji nemački predlog o sistemu ekonomskog upravljanja koji sam do sada čuo.

Njen predlog je bio izazvan “Grčkom krizom“ koja je nemilosrdno ogolitila slabosti Evropskog pakta stabilnosti i rasta[1]. Postoji još uvek nada da se katastrofa može izbeći ukoliko grčki premijer Jorgos Papandreu u ponedeljak [14.12.2009] najavi odlučni plan za smanjivanje budžetskog deficita. Iskustvo nas uči da budemo oprezni. Ali, ako se proceni da je taj plan nedovoljan, može doći do nekontrolisane krize.

Evropsko reagovanje [na grčku krizu] može se unekoliko smatrati odgovornom za ovu katastrofu-u-nastajanju. U novembru, ministri finansija EU izneli su plan koji su smatrali pametnim – a kako je ispalo, bio je preterano samopouzdan, do arogantnosti. Ideja se sastojala u tome da se Grčka natera u štednju u stilu Irske – što bi bio plan moguć za srednjoročno smanjivanje deficita. U cilju naglašavanja hitnosti tog zahteva, više ministara finansija i guvernera centralnih banaka javno su izneli svoje zabrinutosti. Aksel Veber (Axel Weber), predsednik Bundesbanke, upozorio je da grčke državne obveznice neće večito moći da služe kao pokriće za zajmove u [Evropskoj] Centralnoj banci[2]. Žan-Klod Lunker (Jean-Claude Juncker), predsednik ministara finansija evrozone je skoro svakodnevno pričao – jednog dana izražavajući zgražavanje nad grčkim zloupotrebama, a drugog – odlučno isključujući mogućnost njene nesposobnosti da izvrši svoje finansijske obaveze.

Čak se i Fredrik Rajnfeld (Fredrik Reinfeldt), premijer Švedske, koja nije u evrozoni, osetio pobuđenim da daje komentare. Kazao je da je situacija Grčke „naravno, problematična, ali u osnovi to je unutrašnji problem koji treba rešiti unutrašnjim odlukama.“ Njegov komentar me je podsetio na danas po zlu čuvenu izjavu Pera Štajnbrika (Peer Steinbrück), bivšeg nemačkog ministra finansija, koji je u poverenju rekao, ubrzo posle propasti Lemana, da je kriza oko “skoro-prvoklasnih“ obveznica (subprime crisis)[3] prevashodno američka briga.

Sve to ne samo da nije uspelo da reši [grčki] problem, nego ga je učinilo još gorim. Umesto da spreče krizu, evropski kreatori politike, opsednuti unutrašnjim proceduralnim pravilima a slepi u odnosu na globalna tržišta, skoro da su izazvali krizu. Samo tokom prošle nedelje, dvogodišnji raskorak [interesa] obveznica između Nemačke i Grčke skočio je za 1,3 procentna poena. Političari EU su zbunili svetske investitore time što se činilo da povezuju bezuslovnu garanciju za spasavanje [od nesolventnosti], koju je g. Štajnbrik dao u februaru, sa time da će se Grčka pridržavati [EU] pakta u stabilnosti. I sama g-đa Merkel je ponovila oslabljenu verziju te garancije, ali uslovnost još nije jasna.

Nije slučajno što su agencije za procenjivanje [solventnosti] kredita[4] počele pažljivo da posmatraju dugovanja Grčke i Španije baš u trenutku kada je stav EU u odnosu na [finansijsku] politiku bio na vrhuncu svoje kakofonije. Da je garancija bila 100% pouzdana, ne bi postojalo nikakvo opravdanje za i najmanji raskorak u interesnoj stopi između obveznica Grčke i Nemačke. U tom pogledu, od apsolutne i kritične važnosti je kako tržište gleda na pouzdanost te garancije.

Okrivljujući evropske zvaničnike, ja ne opravdavam način na koji su se ponašale uzastopne grčke vlade. Nesumnjivo je da se političko vođstvo te zemlje ponašalo dvolično, da je iskrivljavalo statistike i da nije činilo dovoljne napore da se ponaša shodno pravilima. Ali – ni izazivati finansijsku krizu nije konstruktivan pristup rešavanju tog problema.

Što je najgore, to je loše po EU. Ako ikada dođe do netremičnog suočavanja “tačno u podne“ (a high-noon showdown)[5] između Grčke i EU, kladio bih se da će EU prva trepnuti. Krećemo se u pravcu situacije u kojoj rizik od finansijske nevolje i širenja te zaraze vodi u bezuslovna “vađenja iz bule“, bez obzira na to da li Grčka sprovodi dovoljne reforme.

Razlozi za to što smo stigli do te kritične tačke leže u prirodi pakta o stabilnosti i rastu. To je konstrukcija za lepo vreme, koja nije podesna za vreme krize. I ranije, u prethodnoj recesiji, ona se srušila. Reformiran u 2005. godini, taj pakt je postao nešto elastičniji. Ali, kada je došlo do krize, izgubio je svoju vučnu snagu. Nasuprot tome kako se obično opisuje, problem nije taj što države ulaze u budžetske deficite veće od 3% BNP-a. Tokom neke krize to je sasvim u redu, čak i uz ovaj sadašnji pakt. Problem je očigledni neuspeh koordinacije o obavezujućoj izlaznoj strategiji zemalja članica. U ovom paktu se radi o proceduri, a Grčka nije pošteno sledila proceduru. To, u stvari, nisu činile ni druge zemlje-članice, između ostalih ni Francuska.

Otud i ideja g-đe Merkel o posebnom režimu za sređivanje krize. Ako je sa tim svojim predlogom ozbiljna, moraće da prihvati da će biti potrebno da se prihvate i drugi aspekti mera za regulisanje krize – zajednička politika za rešavanje finansijskih problema, efikasniji nadzor nad bankama na nivou EU, fiskalne stimulacije i strukturna politička rešenja. Ali, ne može biti sumnje da su eurozoni neophodne krizne regulacione mere sposobne da se odupru burnim makroekonomskim uslovima takve vrste sa kojom smo danas suočeni.

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)