Šašava istraga o Iraku

(Gardijan, 16.06.2009)

Pogrešni predsedavajući, pogrešna istraga – a iznad svega još i pogrešan rat. U jednom pogledu je Gordon Braun, ipak,  bio u pravu kada je organizovao Čilkotovu istragu o Iraku. U pravu je što je učinio da ova istraga bude iza zatvorenih vrata. Ovo ne bi trebalo da bude pokazno suđenje, niti pokušaj političke osvete, već potraga za relevantnim materijalom koji treba pružiti za javnu debatu. To nije zamena Parlamentu. U tome i jeste stvar. Spektakl od ponedeljka sa poslanicima koji su urličući zahtevali javnu istragu je bio dostojan podsmeha. Pa, šta je posao tih bednika, nego da zahtevaju da im vlada polaže račun?

Već šest godina ih čekamo da to urade. Sada, pošto je progutao Hatonovo (Hutton) opravdavanje i Batlerovo (Butler) zamagljivanje, Donji dom želi i treće mišljenje – bilo šta, samo da ne dođe do sopstvenog zaključka. To je  izbegavanje direktne odgovornosti. Narodni poslanici ne vrede ni za šta drugo nego za patkice u kadi i za stajsko đubrivo¹; zaista su bogomdani za diktaturu. Bacivši pogled na moju knjižnu policu koja stenje i savija se pod teretom knjiga o Iraku, ne mogu poverovati da postoji išta novo što bi se moglo otkriti. Šta još  mogu Čilkotovi šefovi poluautonomnih organizacija koje vlada finansira, ili nekakvi blerovski istoričari dodati skupu takvih kao što su Bob Woodward, Seymour Hersh, Salam Pax, Hilary Synnott, Rory Stewart, John Kampfner, Geoff Simons, Patrick Cockburn, Peter Riddell, Michael Rose, William Shawcross, Peter Stothard, Scott Ritter, David Phillips, Philippe Sands, Michael R Gordon, Oliver Poole, Thomas Ricks, Richard North, Jonathan Steele i mnogih drugih?

Nemamo više nikakve sumnje u džinovsku hrpu zaluđivanja javnog mnenja i lagarija koje su dovele do onog što Nik Kleg (Nick Clegg) zove „najveća greška spoljne politike od vremena Sueca“ – mada, možda nije sasvim fer u odnosu na Suec. Poznata nam je Blerova servilnost prema Vašingtonu i njegovo obožavanje DŽordža Buša. Znamo o lažnom oružju masovnog uništavanja. Znamo kako je služba Alistera Kempbela (Alastair Campbell) izvrtala nijansirane obaveštajne izveštaje u ratnu propagandu, da bi ih uskladila sa čežnjom svog šefa za neokonzervativnom hrišćanskom avanturom.

Praktično je ceo sadašnji kabinet ministara bio i tada u funkciji, ali nijedan od njih nije podneo ostavku, niti se povukao zbog Iraka. Oni su prevazišli granice stida, neprobojni su za istragu ili prekor. Njih mogu da srede samo birači – a oni će to ako bude i malo sreće, učiniti.

Kada bi ovaj kabinet, ili ova opozicija bili ozbiljni prema istragama o ratovima, onda bi odmah, sada, došlo do istrage o onom iračkom sinu – ratu u Avganistanu. Sve ono sa okupacijom u Iraku, ponovljeno je i u Avganistanu: zbrka motiva, nedostatak strategije, bedna oprema, podeljena komanda, servilna poslušnost Amerikancima. Posle svih upozorenja protiv činjenja istih grešaka, slede iste greške.

O tome se radi u istragama – onda kada još mogu da posluže nečem korisnom. Ko je došao na ideju da posle rušenja talibana ima smisla da se ode u Avganistan i vlada njime? Koji je idiot postavio Kler Šort (Clare Short) za ministra za uništavanje maka? Ko je poslao ekspedicione trupe u Helmand, u najbeznadežniju vojnu operaciju, još od vremena Gordona² u Kartumu?

Pogibija hiljada ljudi i porast nasilja u Avganistanu ni za jotu ne služi bezbednosti Britanije – ako išta, onda joj šteti. Svaki Paštun³ koga Britanci upucaju, ili ga ubiju bombom – znači 10 Paštuna koji kreću u osvetu. Ne vidim nijednog advokata, istoričara ili mandarina⁴ kako staje u red za davanje saveta o Avganistanu. Očigledno je – ne ljuljaj državni brod koji plovi na stene. Dakle, poraz je uvek usamljen, ostaje siroče. Nema pritisaka od narodnih poslanika koji se zapanjeno tiskaju po Vestminsteru uz pokajničke molbe da im se pruži još jedna šansa. Oni zahtevaju javnu istragu o Iraku, dok bi ustvari trebalo da dođe do istrage o Helmandu.

Parlament je najviši sud u zemlji, moćni nadzornik izvršne vlasti. On može da piše sopstvena pravila, sakuplja sopstvene dokaze i izdaje sopstvene obavezne pozive na saslušanja. Dejvidu Kameronu (David Cameron)⁵ i Niku Klegu (Nick Clegg)⁶ nije potrebna dozvola Dauning strita da istraže šta god im je volja. Pa ipak, ćute o Avganistanu, gde naši vojnici skoro svakodnevno ginu. Razlog tome je da su i oni i većina liberalne Britanije pogrešno shvatili kako Irak, tako i Avganistan. Mislilo se da je to dobar rat. Kroz pet godina, doći će do zahteva i za istragu o njemu.

Juče je došlo do mnogo odobravanja izveštaja lorda Frenksa (Franks) o ratu na Foklandima. Pišući istoriju tog rata, prilično detaljno sam ga proučavao i intervjuisao sam Frenksa o njegovim nalazima. On je, po mom mišljenju, potpuno ispravno tvrdio da je bio u stanju da ispituje učesnike o mnogim detaljima, i uz mnogo opušteniju iskrenost, no što bi to bilo zamislivo da su govorili u prisustvu štampe i u javnosti. To je i dovelo do toga da njegov izveštaj, za vreme u kome je nastao, daje mnogo uvida u procese diplomatije i obaveštajne službe.

Pa ipak, Frenksov izveštaj je, baš kao i Hatonov izveštaj o Iraku iz 2004. godine, bio nazivan opravdavanjem – uprkos tome što je Hatonovo ispitivanje bilo vršeno javno. Frenks je odgovorio da je bio upleten u polu-politički zadatak, da odluči da li bi se premijerki Margaret Tačer mogla pripisati krivica za argentinsko zaposedanje Foklanda 1982. godine. Da je tako kazao, ona bi mogla biti prinuđena da podnese ostavku – kako je ona u svakom slučaju smatrala.

Frenks je smatrao da njegov zadatak nije da obara izabranog vođu. To bi bio neverovatan ishod – naročito posle njene vojne pobede koja je izazvala nacionalno slavlje i poglede sveta pune divljenja. Frenks je kazao da njegov zadatak nije bio da bude zamenik demokratiji.

Lukavo je postavio svoje kriterijume kako bi mu bilo moguće da u opštim crtama opravda Tačerovu, ali je ostavio zabeleženo dosta materijala kako bi dao lekciju i vladi. Haton i Batler su uradili tako isto o Iraku, ali su – uprkos uništavajućim činjenicama koje su izneli na svetlo dana, bili odbačeni kao da opravdavaju. Međutim, oni se nisu razlikovali od Frenksa – to su bili autsajderi od kojih se pogrešno očekivalo da će učiniti posao nekog političara.

Te istrage koje se organizuju dugo vremena posle događaja nisu nešto više od nacionalnog istorijskog istraživanja. Javna istraga o Krvavoj nedelji⁷ iz 1972. godine. Ta javna istraga još uvek, posle osam godina, traje i do sada je advokatima donela prihod od 182.000.000 funti – za posao koji bi nekoliko istoričara izvršili za hiljaditi deo te svote. Ova istraga je profesionalni reket – ucena. Novac bi trebalo da ide u korist bilo porodica žrtava, bilo u korist restorativne pravde u Alsteru.