Савремени свет | |||
Терор на Балкану |
петак, 10. септембар 2010. | |
(The National Interest, 7.9.2010) Са поновним избијањем на сцену расправа око тога шта треба урадити у Босни и Херцеговини након октобарских избора у тој земљи, те са поновним померањем питања Косова у Генералну скупштину УН, Обамина администрација ће се суочити са растућом потребом да обезбеди америчко лидерство на Балкану. Са друге стране, озбиљном посматрачу америчке балканске политике може бити опроштено питање да ли САД имају интелектуално или политички кохерентну политику на Балкану, или је наш приступ региону прости ad hoc скуп предрасуда и пристрасности. Исте оне дипломате и стручњаци који причају да је етнички вето лош у Босни, рећи ће вам да је тај вето потребан у Македонији; или пак да међународни надзор треба да буде уклоњен са Косова, али повећан у Босни; или да Хелсиншки принципи не важе за признате државе чланице Уједињених нација, али их треба применити на ентитет који две-трећине међународне заједнице не признаје. Али најгоре тек следи. У интелектуално помало перверзним салонима за спољну политику у Њујорку и Вашингтону важи да што више веза одређени балкански политичар има са кријумчарењем наркотика, трговином људима и Ал Каидом, то је вероватније да ће његов клуб обожаватеља бити већи. Набаците себи оптужнице за убиства и мучења па ће вам славни новинар написати блистави портрет за Vanity Fair. Један од балканских љубимаца Вашингтона, сада покојни, је био припадник нацистичке организације колаборациониста у 1940-тим, љубитељ Ајатолаха Хомеиниа 1980-тих, домаћин Осаме бин Ладена 1990-тих. С друге стране, проведите каријеру пишући књиге у којима критикујете комунистички монопол на власт (у време док су комунисти на власти), или преводите де Токвила и Федералистичке списе на свој матерњи језик, и људи ће вас прозвати реинкарнацијом Слободана Милошевића. У стварности, много тога што у Европи и САД пролази као расправа о "балканској политици" заправо се заснива на пустим сновима, заблудама о томе шта је важно, и преувеличавањем онога што можемо постићи. Уме да буде и горе – једва прикривено уверење да поједине етничке групе или народи у ствари немају легитимна права и интересе. Такав поглед на свет је нажалост био заједнички за пар политичких покрета популарних у Европи тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Он ни у ком случају не би требало да буде основа за америчку политику данас. Штавише, сувише ретко се фокусирамо на ствари које су од истински виталног значаја за америчку националну безбедност. Међу хитовима месеца који су популарни код многих "стручњака" за Балкан су, на пример, наметање новог устава у Босни, или именовање новог специјалног изасланика за Балкан, или покретање нове америчке иницијативе да би се решио дипломатски дебакл на Косову. У том смислу, обично се узима здраво за готово да не треба да пустимо људе у Босни да воде своје послове у складу са својом политичком културом и традицијама, или да неки међународни бирократа може да реши бројне проблеме у региону, мада у ствари често те исте међународне бирократе управо представљају проблем у региону. У међувремену, колико је људи у Вашингтону село да размотри једини реалан проблем у настајању на Балкану, а који утиче на виталне интересе националне безбедности САД? Размислите о следећем: 1993. година, бомба у Светском трговинском центру. USS Cole. LAX бомбашка завера. Форт Дикс бомбашка завера. Покушај напада на њујоршки метро систем 2008. године који државни тужилац Ериц Холдер назива једним од најозбиљнијих терористичких инцидената након 9/11. Завера "укључивања у жестоки џихад" у Гази, Израелу, Јордану и на Косову 2009. године. Следећи покушај бруклиншких резидената у нападима на циљеве у Авганистану, Ираку и на Балкану 2009. године. Сам 11. септембар. Организоване криминалне банде које су преузеле дистрибуцију хероина дуж источне обале САД. Терористи који су одрубили главу Данијелу Перлу... Шта је овде заједнички именитељ? Све побројане акције су спровели или планирали појединци који су се или борили на Балкану или долазе из тог региона. Више од десет година вехабије које финансира Саудијска Арабија продиру у Босну, на Косово, у Санџак и Македонију. Огромна већина муслимана југоисточне Европе не жели да има ишта са њима. Али, како нас је научио терористички напад 9/11, потребно је само пар мањих екстремистичких ћелија да се убије на хиљаде људи. А опет, иако је природа ове претње директна и озбиљна, она је практично игнорисана у Вашингтону. Док се полако захуктава расправа о томе шта предузети у повећаној динамици на Балкану у наредним месецима, крајње је време да коначно почнемо да постављамо нека озбиљна питања о томе како и зашто југоисточна Европа утиче на националну безбедност САД. И онда, надајмо се, можемо очекивати да ћемо доћи до кохерентног и конзистентног приступа решавању проблема у региону. (Превод: Василије Д. Мишковић) |