NATO ima novog rivala

Ruska intervencija u Gruziji dovela je “u pitanje čitavu premisu“ dosadašnjeg zapadnog angažmana s Rusijom, upozorio je prošle nedelje američki sekretar za odbranu Robert Gejts. On je takođe je izjavio da bi rat između Moskve i Tbilisija mogao da ostavi „duboke posledice kako na razvoj naših bilateralnih odnosa po pitanju bezbednosti, tako i na odnos sa NATO-om“. Republikanski predsednički kandidat, DŽon Mekejn, ponovio je svoj pređašnji poziv da se preispita saveznički odnos sa Rusijom, kao i učestvovanje Moskve u radu G8 i Svetske trgovinske organizacije. Zbignjev Bržežinski, savetnik demokratskog predsedničkog kandidata, Baraka Obame, u kolumni u „Tajmu“ predložio ?? „neophodan bojkot Rusije na međunarodnom nivou“. Nesumnjivo je da se odnos Rusije i zapadne demokratije generalno - a posebno sa Sjedinjenim Državama - pogoršao zbog ovog sukoba. Štaviše, postaje očigledno da klubovi sa Zapada nisu više jedini veliki igrači: Šangajska organizacija za saradnju (SCO), čiji se godišnji samit u Tadžikistanu održava sledeće n?delje, polako ali sigurno se razvija u punopravnu organizaciju za bezbednost.

Šangajska organizacija za saradnju osnovana je 2001, i u njenom sastavu se nalaze Kina, Rusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan. Mongolija se pridružila 2004. kao posmatrač, dok su Indija, Iran i Pakistan taj status dobili 2005. godine. Iran i Pakistan trenutno čekaju odgovor na svoj zahtev da postanu punopravne članice, mada status ove druge zemlje nije do kraja jasan zbog ostavke predsednika Perveza Mušarafa. Kao blok, Šangajska organizacija za saradnju ima izuzetan potencijal. Ukupno stanovništvo njenih država članica broji otprilike jednu četvrtinu ukupnog svetskog stanovništva. Šest zemalja poseduje 8 odsto poznatih svetskih rezervi nafte i 31 posto rezervi prirodnog gasa za koji se zna (brojke će skočiti na 18 odnosno 37 odsto ukoliko Iran postane punopravni član). Kineska armija je najveća na svetu, a Ruska aktivna vojska je četvrta po veličini na svetu, sa kombinovanim budžetom za odbranu za koji se procenjuje da iznosi bar 10 posto od ukupnih vojnih troškova na globalnom nivou.

Uprkos tome što stariji zvaničnici to povremeno negiraju, politička i vojna koordinacija postaje zaštitni znak ove organizacije. Mada je isprva osnovana sa skromnim ciljem da izgradi poverenje među zemljama koje se graniče, aktivnosti Šangajske organizacije za saradnju značajno su se povećale 2004. godine, sa osnivanjem stalnog sekretarijata u Pekingu i regionalnog centra za antiterorizam u Uzbekistanu, koji predstavlja vezu između bezbednosnih službi u državama članicama. Samit lidera država koji je prošlog avgusta održan u Biškoku, u Kirgistanu, podudario se sa zajedničkim vežbama jedinica iz svih šest zemalja članica ove organizacije. Manevri su otpočeli u Urumki, glavnom gradu kineske autonomne pokrajine Xinjiang, i završili su se u Čeljabinsku, na Uralu u Rusiji. Oktobra prošle godine, Šangajska organizacija za saradnju potpisala je Memorandum o razumevanju sa Organizacijom sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, ruskom vodećom vojnom alijansom bivših sovjetskih republika. Obe organizacije su se obavezale da će uspostaviti blisku saradnju, koristeći interventne jedinice i drugo vojno naoružanje ovih potonjih i mandat ovih prethodnih za uspostavljanje regionalne koordinacije.

Uslov sine qua non za bilo koju delotvornu višečlanu instituciju je da njeni članovi postižu minimalan konsensus u vezi sa osnovnim principima i da imaju zajedničke interese. U najmanju ruku, struktura vlasti unutar država članica Šangajske organizacije za saradnju može se opisati kao autoritarna. Države potpisnice su se prilikom osnivanja organizacije obavezale da će se boriti protiv „terorizma, separatizma i ekstremizma“, što predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti kao i „ozbiljnu pretnju teritorijalnom integritetu i bezbednosti“ država članica. Prema tome, Šangajska organizacija za saradnju smatra da je ona alternativa za ono što njene članice opisuju kao napore - prvenstveno SAD, čiji je zahtev da dobije status posmatrača neslavno odbijen 2005. - da se postigne globalna hegemonija. U kominikeu izdatom nakon samita 2005. stoji da „razuman i pravedan svetski poredak mora da bude zasnovan na međusobnom poverenju i negovanju dobrosusedskih odnosa, na građenju iskrenih partnerskih odnosa bez pretenzija na monopol i dominaciju u međunarodnim odnosima“. Pored potvrđivanja da su „principi i standardi međunarodnog prava, a pre svega, Povelje UN neprikosnoveni“, Deklaracijom iz Astana dodat je prigovor da je „u oblasti ljudskih prava neophodno bezrezervno i neprekidno poštovati istorijsku tradiciju i nacionalna osećanja svakog čoveka, kao i suverenitet i jednakost među svim državama.“

Dok bi koncentrisane mere protiv terorizma, separatizma i ekstremizma – kao i odbijanje spoljašnjeg „mešanja“ – mogle navesti na pomisao da je Šangajska organizacija za saradnju konzervativan blok opredeljen za status quo , dotle nedavna dešavanja ukazuju na mnogo ambiciozniju agendu. Prošle godine, na inicijativu tadašnjeg ruskog predsednika, Vladimira Putina, grupa ministara iz zemalja članica sastala se u Moskvi. Njihov cilj je bio da obrazuju telo unutar SCO koje će biti zaduženo za jasno određivanje zajedničke energetske politike, sa ciljem da se izbegne mogući kinesko-ruski „sudar“ oko resursa u centralnoj Aziji i pozicioniranje bloka za dominaciju na svetskom tržištu. Kretanja u pravcu uspostavljanja kontrole nad cenom i proizvodnjom energenata mogla bi doživeti procvat ukoliko se Iran priključi Šangajskoj organizaciji za saradnju, budući da je predsednik Mahmud Ahmadinežad sa entuzijazmom zagovarao projekat „gas OPEC“.

Kako se situacija razvija, SCO, koja je dobila status posmatrača u UN i uspostavila formalnu vezu sa ASEAN-om, može da stvori kredibilni zahtev da bude legitimni takmac zapadnoj, vodećoj bezbednosnoj inicijativi u Evroaziji, kao što je Partnerstvo za mir NATO-a, zatim u instrumentima koje je Rusija do tog dana koristila, uključujući Komonvelt nezavisnih država i CTSO. Potpisivanje Sporazuma o dugoročnom negovanju dobrosusedskih odnosa, prijateljstva i saradnje između zemalja članica SCO-a prošle godine, čini okvir za bližu saradnju u raznovrsnim zakonskim, pravnim i kulturnim pitanjima, koje je kineski ministar inostranih poslova, Jang Đieči, nedavno okarakterisao kao signal „da su napori za ostvarivanje dobre saradnje u usponu i da su dostigli viši nivo“.

Rusija je u ponedeljak povukla svoj zahtev za hitan sastanak saveta NATO-Rusija. U slučaju da ovo konsultativno telo opstane, aktuelne krize će i dalje postojati i mogu se shvatiti zapravo kao sredstvo alijanse za kažnjavanje Moskve za ono što je generalni sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, označio kao „preteranu i nesrazmeranu upotrebu sile od strane Rusije“. Za samo sedam godina, SCO je od slavnog graničnog bezbednosnog okvira prerastao u regionalnu antiterorističku zajednicu i alternativni međunarodni blok, sa značajnim bezbednosnim komponentama i velikim ekonomskim i političkim potencijalom. Mada joj još uvek nedostaje mnogo elemenata kako bi mogla da bude pravi rival NATO-u, Šangajska organizacija za saradnju već jeste faktor koji remeti evroazijske geopolitičke kalkulacije.

J. Piter Fam je direktor “Nelson instituta za međunarodne i javne odnose” na Univerzitetu DŽejms Medison i stariji saradnik u Fondaciji za odbranu demokratije.  

(19.08.2008 The National Interest)