Putanja sudara: NATO, Rusija i Kosovo

(NIN, 19.03.2009)

Povodom desete godišnjice agresije NATO na SRJ, NIN objavljuje šire izvode iz knjige DŽona Norisa, tadašnjeg saradnika Strouba Talbota, jednog od glavnih američkih učesnika u pregovorima koji su na kraju doveli do Vojno-tehničkog sporazuma i Rezolucije 1244. Knjiga Collision Course: NATO, Russia and Kosovo izašla je u izdanju kuće Preger još 2005, ali je naša šira javnost za nju saznala tek prošle godine, kada ju je Noam Čomski citirao u tekstu Predstoji li novi hladni rat, koji je NIN takođe preneo. Knjiga sadrži detaljan opis onoga što je kosovskom ratu prethodilo i diplomatskih aktivnosti koje su se odvijale neprestano tokom 78 dana bombardovanja, iz ugla čoveka koji je u njima bio neposredno angažovan. Težište pripovedanja stavljeno je na mnogobrojna neslaganja – neslaganja u američkoj izvršnoj vlasti i njenom obaveštajnom i vojnom krilu, neslaganja unutar NATO i neslaganja između Moskve i Vašingtona i njihove geostrateške implikacije, dok su zbivanja na terenu potisnuta u sasvim drugi plan. Na to osobeno gledište ukazuju već korice knjige: umesto balkanskih, na karti su kavkaske vrleti, sa toponimima iz Severne Osetije, Dagestana i Čečenije. Noris je posle rada u Stejt departmentu prešao u Međunarodnu kriznu grupu, gde se dosledno zalagao za nezavisnost Kosova, da bi odnedavno postao izvršni direktor projekta „Dosta genocida“. Sa tog mesta sada vodi borbu za rešavanje kriza u Sudanu, Čadu, Kongu, Ugandi, Somaliji i Zimbabveu, koristeći, kako sam kaže, iskustva stečena u Liberiji, Ruandi, Bosni i na Kosovu.

Iz predgovora Strouba Talbota: NATO kao međunarodna zajednica

Bombardovanje Srbije koje je trajalo 78 dana u proleće i rano leto 1999. godine bilo je poslednji veliki međunarodni sukob u najkrvavijem stoleću. Po mnogo čemu, ono je predstavljalo novinu - bilo je to prvi put u 50 godina postojanja NATO-a da je on krenuo u rat, prvi put da je jedna koalicija zemalja napala neki režim kako bi okončala njegovu brutalizaciju jedne nacionalne manjine, prvi put da je za pobedu bilo dovoljno samo vazduhoplovstvo, i prvi put da su američke oružane snage izvele neku dužu vojnu operaciju a da pri tom nisu izgubile ni jednog jedinog vojnika.

U meri u kojoj uopšte postoji to nešto što se naziva međunarodnom zajednicom, ona mnogo duguje NATO-u. NATO je osnovan sa jednom jedinom svrhom - svrhom odvraćanja i, ako je neophodno, nanošenja poraza Sovjetskom Savezu i Varšavskom paktu budu li oni ikada napali Zapad. Godine 1999. ta zemlja i taj savez više nisu postojali. Mnogi komentatori i neki politički vođi pitali su se treba li NATO da ode u časnu penziju, budući da je poslužio svojoj izvornoj svrsi.

Sukob na Balkanu podsetio nas je da kraj hladnog rata nije značio i kraj nestabilnosti u Evropi. Sasvim suprotno: kolaps komunističkih država - divovskih kakav je bio Sovjetski Savez i onih manjih kakva je bila Jugoslavija - bio je propraćen pojačanom opasnošću od haosa i nasilja. Postsovjetske države su imale sreće utoliko što je ruski lider, predsednik Boris Jeljcin, bio čvrsto rešen da se odupre iskušenjima iredentizma. On je insistirao na pretvaranju međurepubličkih granica u nove međunarodne granice, iako je to značilo ostavljanje miliona etničkih Rusa u novonastalim nezavisnim državama. Postjugoslovenske države bile su proklete utoliko što su njihovi lideri, pre svega Milošević, videli u raspadu zemlje mogućnost da iznova crtaju granice krvlju, duž etničkih i verskih linija podele.

NATO je sporo uspevao da doraste izazovu, ali mu je konačno dorastao 1995. godine, kada je primenio diplomatiju podržanu silom ne bi li nametnuo mir u Bosni. Sjedinjene Države i njihovi saveznici morali su da bombarduju bosanske Srbe kako bi primorali Miloševića i njegove jurišnike da sednu za pregovarački sto u Dejtonu - a potom su morali i da rasporede hiljade pripadnika snaga NATO-a da silom sprovedu rešenje koje je tamo postignuto.

Godine 1998. Milošević je svoju brutalnost usmerio protiv onih državljana Srbije koji su bili etnički Albanci i živeli su u južnoj pokrajini Kosovo. Ponovo je Zapad, uz izvesnu podršku Rusije, pokušao da primeni diplomatiju uz podršku pretnjom silom. Ovog puta to se pokazalo neadekvatnim, tako da je 1999. formula obrnuta: NATO je primenio silu uz podršku diplomatije.

NATO bi u ofanzivu bombardovanja krenuo uz blagoslov Saveta bezbednosti UN, da Ruska Federacija nije zapretila vetom. Ipak, iako je rat počeo uprkos odlučnim protestima Rusa, on se u velikoj meri završio zato što su predsednik Jeljcin i njegov specijalni izaslanik, Viktor Černomirdin, založili sav autoritet Rusije za ono što su u suštini bili uslovi koje je za obustavu bombardovanja postavljala Amerika uz podršku NATO-a. Time što je krenuo u rat protiv Miloševića, Zapad je iznova naglasio načelo koje se već nekoliko prethodnih godina uobličavalo: suverenitet pojedinačnih država nije apsolutan; nacionalna vlada koja sistematski i masovno zlostavlja svoje građane gubi pravo da upravlja; za nju postoje dve mogućnosti - ili će biti u potpunosti izbačena iz posla, ili će njena vlast biti suspendovana u tom području zemlje u kome je pala u neobuzdano divljanje.

Invazija koju su 1994. godine SAD povele na Haiti predstavljala je ranu fazu primene ovog načela i samim tim je bila presedan za ono što će NATO uraditi na Kosovu pet godina kasnije. Vojna hunta koja je izvela puč protiv prvog demokratski izabranog haićanskog predsednika Žan-Bertrana Aristida služila se terorom i ubistvima da bi kontrolisala stanovništvo koje je bivalo u sve većoj meri očajno i buntovno. Uz podršku UN i Organizacije američkih država, SAD su okupile široko utemeljenu koaliciju, izvršile invaziju na Haiti, i vratile Aristida na predsednički položaj.

U godinama koje su sledile Aristid je zloupotrebio svoj mandat i zavladalo je bezakonje (...). Kada je narodnim ustankom u proleće 2004. godine Aristid oteran u izbeglištvo, američke snage i snage drugih zemalja vratile su se da patroliraju ulicama Port-O-Prensa i uspostavile su kontrolu u celoj zemlji. Njihovo prisustvo, kao otrežnjujući epilog invazije koja je pod vođstvom Amerike sprovedena deset godina pre toga, nije negiralo pravnu valjanost te invazije, niti je promenilo jednu sumornu ali neizbežnu činjenicu međunarodnog života: budući da će i dalje postojati države koje predstavljaju ili pretnju sopstvenom narodu ili pretnju svojim susedima, druge države moraju, usaglašeno, biti spremne da uđu i da promene režim. Na Haitiju 1994. godine to je značilo svrgavanje hunte i vraćanje Aristida; na Kosovu 1999. godine to je značilo okončanje beogradske vladavine u pokrajini; u Avganistanu 2001. godine to je značilo proterivanje talibana iz Kabula u planine; u Iraku 2003. godine to je značilo svrgavanje Sadama Huseina i dovođenje američkog prokonzula na njegovo mesto.

Avganistanski i irački slučaj iskomplikovali su se usled oklevanja Bušove administracije da svoju politiku vodi kao kontinuitet sa politikom njenih prethodnika, posebno neposrednog prethodnika, Klintonove administracije. Predsednik Buš i njegove glavne kolege ne govore mnogo o obavezi koju Sjedinjene Države i dalje imaju u Bosni i na Kosovu, budući da su se 2000. godine borili i protiv jedne i protiv druge intervencije, smatrajući da su to pravi primeri onoga što su oni označavali kao suludi posao izgradnje država. Sada se međutim upravo tom aktivnošću bave u Avganistanu i Iraku, pa Kosovo mnogo više deluje kao model onoga što bi na kraju moglo biti uspostavljeno u tim drugim zemljama koje su vojske pod vođstvom Amerikanaca oslobodile od njihovih gnusnih režima.

Sledeći su standardi koje ovde treba primeniti: da li su iscrpljena miroljubiva sredstva za okončanje nasilja i da li je, s tih razloga, opravdano sprovođenje politike drugim, nasilnim sredstvima; da li vojna akcija u maksimalnoj mogućoj meri koristi regionalne i globalne institucije i da li crpe maksimalnu legitimnost iz ugovora i međunarodnog prava; da li su u ratu u maksimalnoj mogućoj meri angažovani saveznici i ad hoc partneri kako bi se obezbedilo njihovo učešće u potonjoj obnovi; da li se na najbolji mogući način koristi tehnologija, ne samo radi ubijanja lidera i vojnika, već i radi toga da se ne bi ubili civili; da li je sve izvedeno na način koji je koncipiran tako da se smanji opasnost od širenja konflikta; da li je vođenje rata sinhronizovano sa diplomatskim naporima za okončanje borbi; da li su uslovi predaje koji se nameću poraženoj sili takvi da doprinose stabilnom i održivom miru; konačno, da li su ratnici koji se pretvaraju u mirotvorce spremni da ostanu na terenu, u regionu, i za period koji će, skoro neminovno, biti dug.

Sa stanovišta svih tih standarda, kosovski rat nije ni izdaleka bio savršen, ali, ukupno gledano, on dobija prelaznu ocenu (iako po onom poslednjem kriterijumu - ostajanju na terenu - ne možemo dobiti potpuni odgovor, jer period od pet godina ne može biti okarakterisan kao dug).

Današnje Kosovo je praktično pod starateljstvom, ono je štićenik Ujedinjenih nacija i NATO. U haosu je, ali se tim haosom može upravljati, i u svakom slučaju nije ni blizu onom karakazanu etničkog čišćenja i krvavih sukoba što je bio tokom 90-ih godina. I Srbija je još daleko od zrele moderne države, ali se tetura i posrće u ispravnom smeru - ka funkcionalnoj demokratiji i ka Evropi. (...)

Američka međuagencijska razmimoilaženja

Čovek iz CIA bio je mršav, koščat, očajnički je žudeo za cigaretom posle više od devet sati provedenih u avionu. Njegove prognoze su bile sumorne; tajanstvenim glasom kazao je da su procene štete koje daje NATO drastično preuveličane i da je gerilska OVK desetkovana. Politička podrška Evropljana vazdušnoj ofanzivi se smanjuje. Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević drži se čvrsto, što sve ukazuje na to da će se rat na Kosovu loše okončati.

Bio je sunčan dan u maju 1999. godine na 29.000 stopa visine, u bledoplavo-belom avionu američkog vazduhoplovstva koji nas je nosio ka Moskvi, na novu rundu pregovora sa Rusima; bio je to 63. dan natovskog bombardovanja. Moj šef, zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot bio je glavni američki pregovarač u trilateralnim pregovorima vođenim u pokušaju da se sklopi mirovni sporazum kako bi se okončao rat; Talbot je bio na čelu jednog malog tima u kome su učestvovali ljudi iz Saveta za nacionalnu bezbednost, Pentagona i Stejt departmenta. Ja sam bio angažovan kao Talbotov direktor komunikacija i odgovarao sam na pravu bujicu pitanja novinara koji su želeli da steknu nekakav neposredniji uvid u visoku diplomatiju.

Provlačeći prste kroz proređenu kosu, analitičar iz CIA se nagnuo napred, ne želeći da ono što govori čuje i ostatak tima. Sa onim ružno samozadovoljnim izrazom lica nekoga ko je predviđao najgore i sad su se, evo, sva ta predviđanja ostvarila, uporno je tvrdio da je CIA od samog početka upozoravala da samo bombardovanje neće primorati predsednika Miloševića da se vrati za pregovarački sto kako bi se razrešilo pitanje statusa buntovne pokrajine Kosovo. Analitičar je smatrao da je jedina realna opcija naoružavanje OVK. To je funkcionisalo u Avganistanu protiv Sovjeta; moglo bi da funkcioniše na Kosovu protiv Jugoslovena. Izrazio sam neslaganje, ali smo ubrzo počeli da rulamo po moskovskoj pisti. Ljudi iz tima su pokupili svoj prtljag i u koloni smo krenuli ka centru grada, na još jedne maratonske pregovore sa ruskim i finskim kolegama. Jedan kolega je sažeto kazao šta misli o analitičaru iz CIA: „Budala.”

Ova knjiga iz ugla jednog od neposrednih učesnika priča priču o ratu na Kosovu 1999. godine, prikazujući burne događaje koji su se zbivali od prvog dana NATO bombardovanja do ulaska mirovnih snaga u Pokrajinu, nešto manje od tri meseca posle početka bombardovanja. Tih 78 dana bili su ispunjeni vizantijskim političkim, vojnim i diplomatskim manevrisanjem između NATO, Jugoslavije i Rusije, a najveći deo toga tek treba da bude obelodanjen. (...)

Na tom dramatičnom fonu tajni ruski plan za ubacivanje ruskih snaga na Kosovo iznenadio je zapadne vođe i pokrenuo žestoku debatu među vojnim zvaničnicima NATO o mogućnosti da se te ruske snage presretnu. Više se nisu mogle utišati glasine da je predsednik Jeljcin izgubio kontrolu nad velikom i opasnom ruskom vojnom mašinerijom, a SAD i Rusija se više nego u bilo kom trenutku od pada gvozdene zavese približili mogućnosti da pucaju jedni u druge. (XV-XVII)

Katastrofa u Rambujeu

Pregovori u Rambujeu bili su prava katastrofa. Vođeni su zapanjujuće loše (...). Zapadni pregovarači su morali ili da primoraju učesnike pregovora da sede za stolom sve dok ne bude sklopljen sporazum, ili da potkrepe svoje pretnje daleko robusnijim opredeljenjem za upotrebu sile. Situacija na terenu na Kosovu bila je potpuno izmakla kontroli, a vodeće sile NATO nisu smele da organizuju mirovnu konferenciju kojoj je pri tom posvećeno tako mnogo medijske pažnje a da pri tom nemaju bolji plan za to šta će raditi ako ne bude postignut sporazum. Ako je Kosovo bilo od centralnog značaja za bezbednost i stabilnost Evrope kako je NATO docnije tvrdio, onda je severnoatlantska alijansa zaista mizerno postupala sa poslednjom nadom za mir.

Uprkos naporima da se stupi u direktan kontakt sa Miloševićem negde pred kraj pregovora, Jugoslavija je odbila da potpiše sporazum iz Rambujea. Kosovski Albanci su ga potpisali 18. marta, ali je za to zaslužno žestoko zavrtanje ruke njihovim predstavnicima. Konačno, Rambuje se mogao smatrati uspešnim samo u jednom smislu: sada je postignut dogovor među saveznicima da će krenuti u vazdušne napade na Jugoslaviju.

Pravo objašnjenje za rat: otpor SRJ reformama

Za zapadne sile, pokretačku snagu kosovske krize predstavljala je razočaranost Miloševićem i njihov legitimni strah da bi nestabilnost i konflikt mogli da se prošire dalje u region. Prethodnih godina Evropa bi verovatno u velikoj meri ignorisala retrogradni građanski rat koji je periodično izbijao u malenoj pokrajini. Ipak, sama priroda Evrope se brzo menjala, a uticaj tog njenog menjanja i razvoja bio je dalekosežan.

Brojno članstvo NATO i konsenzualni način donošenja odluka mogu izazvati beskonačne glavobolje vojnim planerima, ali je upravo zbog toga pristupanje u NATO veoma privlačno za zemlje širom centralne i istočne Evrope. Države, od Albanije do Ukrajine, žele da uđu u zapadni klub. Privlačna moć zajednice zapadnih demokratija osvetljava upravo zbog čega je Miloševićeva Jugoslavija postala takav anahronizam. I dok su zemlje širom regiona nastojale da reformišu svoje privrede, ublaže etničke napetosti i prošire građansko društvo, Beograd je, kako je izgledalo, uživao u tome da se neprestano kreće u suprotnom smeru. Nije nikakvo čudo da su se NATO i Jugoslavija našli na putanji sudara. Natovski rat najbolje se objašnjava otporom Jugoslavije širim tendencijama političke i ekonomske reforme - a ne patnjama kosovskih Albanaca. Milošević je toliko dugo bio trn u peti transatlantske zajednice da su SAD smatrale da će on reagovati samo na vojni pritisak. Miloševićevi višestruki ispadi bili su u direktnoj suprotnosti sa vizijom „celovite i slobodne” Evrope i dovodili su u pitanje samu vrednosnu suštinu daljeg postojanja NATO-a.

Mnogi spoljni posmatrači optužuju zapadne zemlje za selektivnu intervenciju na Kosovu - angažovanje na Balkanu uz istovremeno ignorisanje raznih Sudana i Ruandi širom sveta. Nisu sasvim u pravu. Tek je jedna decenija smrti, razaranja i Miloševićevog poigravanja na ivici rata podstakla NATO da stupi u dejstvo onda kada su pregovori u Rambujeu propali. Većina vođa ključnih zemalja NATO-a bili su zagovornici politike „trećeg puta” i bili su na čelu socijalno progresivnih, a u ekonomskom smislu centrističkih vlada. Nijedan od tih ljudi nije bio posebno jastrebovski nastrojen, ali im Milošević nije dozvolio da zatvore oči pred njegovim zloupotrebama.

Svojim oportunizmom dostojnim grabljivice, Milošević je neprestano koristio najslabije instinkte evropskih sila i Sjedinjenih Država. Upravo zbog toga što je Milošević bio toliko vešt u nadigravanju Zapada, NATO je počeo na primenu sile uz stalnu eskalaciju da gleda kao na svoju jedinu opciju. NATO je počeo da ratuje na Kosovu zbog toga što je njegovim političkim i diplomatskim vođima bilo dosta Miloševića i što su njegove akcije doživljavali kao nešto što remeti njihove planove za uključivanje što šireg kruga zemalja u Transatlantsku zajednicu. Da nisu odgovorili silovito, Kosovo bi zapadnim vođima donelo samo još više poniženja i razočaranosti. Američki državni sekretar Madlen Olbrajt je verovatno najjezgrovitije objasnila svoj stav prema Miloševiću kada je kazala da je, u određenoj fazi pregovora u Rambujeu bilo očigledno da „nas Milošević vuče za nos”. Početkom juna 1999. godine nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer je prilično ljutito odgovorio onima koji su doveli u pitanje motive NATO-a. Fišer je primetio da se u početku i sam protivio vojnoj akciji, ali su se njegovi stavovi menjali „korak po korak, od jednog do drugog masovnog ubistva”.

Ruska perspektiva je, kada je o Kosovu reč, bila drastično drugačija, a napetosti trvenja oko politike prema Balkanu veoma dobro ilustruju često maničnu prirodu Ruske Federacije tokom borbe koju je vodila da redefiniše svoje mesto u svetu. Rastrzana između zahteva da bude moderna država i starih navika, Rusija je i dalje zauzimala tu čudnu poziciju između zaostale sovjetske prakse i istinskih reformi. Duboko ponižena bolnim poremećajima u postsovjetskom periodu, Rusija je želela da bude poštovana ali je često pribegavala prostom, tvrdoglavom protivljenju zapadnoj agendi iz sopstvene frustracije i resentimana.

Kosovska kriza je izbila u vreme teškog zamora i iscrpljenosti u odnosima između Rusije i SAD. Rusija je shvatila da je proces reformi, neophodan da bi se preobrazila iz sovjetske države, mnogo zahtevniji i bolniji nego što je uopšte mogla da zamisli u trenutku pada Berlinskog zida. Ekonomski kolaps u avgustu 1998. godine bio je samo još jedan znak korumpiranosti i slabosti institucija, usled čega se Rusija pretvorila u drugorazrednu silu koja je, kako je izgledalo, trulila iznutra.

Najveći deo ruske ljutnje zbog Kosova proisticao je iz činjenice da Rusija ima verske i istorijske veze sa narodom Srbije, kao i iz sposobnosti tvrdokornih protivnika predsednika Jeljcina da delotvorno eksploatišu te veze. Međutim, Rusija je tokom 90-ih godina učinila malo toga da pomogne narodu Srbije da odbaci breme represivnog, kleptokratskog rukovodstva koje je krnju Jugoslaviju guralo sve dublje i dublje u očaj. U stvarnosti, ono što je Rusija ponajviše želela za vreme kosovske krize bilo je da njen glas neko uopšte čuje. Odavno svikla da bude velika sila, Moskva je očekivala da i dalje bude tretirana kao velika sila. Kada je NATO jasno stavio do znanja da će primeniti silu šta god Rusija o tome mislila, time je povredio njen nacionalni ponos i podstakao brzo i veoma intenzivno ispoljeno ogorčenje javnosti.

S obzirom na mnoge unutrašnje probleme sa kojima se Rusija suočavala i na često krhku prirodu njene netom redefinisane države, potpuno je shvatljivo zašto je Moskva bila tako duboko zabrinuta zbog presedana koji je Kosovo predstavljalo. Zaista, dovoljno je pogledati samo Čečeniju da bi se shvatilo da „u Rusiji ima mnogo Kosova”, kako je to tvrdio šef ruske diplomatije Igor Ivanov. Ako NATO može da bombarduje Kosovo, to bi moglo biti znak buduće spremnosti alijanse da se umeša u unutrašnje stvari Rusije bez mandata UN. Ipak, odluka Rusije da ne izvrši jači pritisak na Miloševića kako bi on prihvatio dogovor u Rambujeu, bila je teška greška. Rusija je trebalo ili da se drži po strani od Rambujea u celosti ili da izvrši veći pritisak na Miloševića ne bi li on prihvatio sporazum. Na kraju je propast pregovora navela NATO da primeni silu i podrila je uticaj Saveta bezbednosti UN - a to je inače jedan od malobrojnih preostalih aduta Rusije u današnjem svetu. Svojim strahom od uspostavljanja presedana za spoljnu intervenciju u stvarima jedne suverene zemlje, Rusi su zapravo stvorili situaciju u kojoj je Kosovo postalo nešto nalik na model za takvu intervenciju (...).

S druge strane, da je NATO u većoj meri angažovao Ruse prilikom kreiranja osnovnih obrisa Rambujea, možda bi se izbegao razdor koji je nastupio na kraju tog procesa. Umesto toga, alijansi je bilo preko glave Miloševića, Milošević je u Zapadu video tigra od papira, a Moskva je bila čvrsto rešena da uradi sve ne bi li stavila do znanja da i ona postoji. Sve je bilo spremno za okršaj. (XXII-XXV)

Klinton Jeljcinu: Neće nam valjda jedan komunista kvariti odnose

Ujutru 24. marta predsednik Klinton je telefonirao predsedniku Jeljcinu. Njih dvojica su tokom sedam godina zajedničkog rada uspostavili istinsku vezu, i upravo zahvaljujući tim njihovim ličnim odnosima su pregurali neke teške trenutke. Međutim, poslednji put kad su njih dvojica razgovarali o Kosovu, telefonom, 5. oktobra 1998. godine, Jeljcin je u više navrata i vrlo odlučno insistirao na tome da je svaka primena sila protiv Jugoslavije „zabranjena”. Jeljcin je bio toliko frustriran da je na kraju zalupio slušalicu Klintonu.

Ni ovaj razgovor, vođen u situaciji kada je NATO bio spreman da za nekoliko sati krene u vazdušni napad na Jugoslaviju, nije tekao glatko. Ostareli i alkoholu sklon ruski predsednik imao je vulkanski temperament i upravo se oporavljao od krvarenja čira. Komunisti u ruskoj Dumi su pokrenuli postupak impičmenta protiv njega pozivajući se na čitav niz prevashodno političkih optužbi, a sve se dešavalo samo šest nedelja pošto je Klinton uspeo da prebrodi dramu sopstvenog impičmenta. „Zapamtite, zime su loše za Jeljcina”, podsetio je jedan visoki funkcioner NATO, „a on počinje da obraća pažnju na stvari oko sebe i uvek mu je bolje u martu i aprilu. Dakle, Jeljcin se budi a Kosovo se dešava i on je na ivici krupnog razdora sa Zapadom... sve na čemu je temeljio svoje predsedništvo - izvlačenje maksimalne koristi iz saradnje sa Zapadom uz minimalno poniženje - izgledalo je kao da će nestati u nepovrat.”

Klinton je počeo razgovor apelujući na Jeljcinovo lično opredeljenje za tešnje veze sa Zapadom, ističući da jedan „komunistički diktator” kao što je Milošević nikada ne bi smeo da se ispreči između njih. Klinton je sa punom uverenošću tvrdio da su Miloševiću pružene sve moguće šanse i da bombardovanje jednostavno nema alternativu. Američki predsednik je sugerisao da će onog trenutka kad se Milošević opameti, SAD i Rusija moći da obnove diplomatske napore. Jeljcin nije bio nimalo impresioniran već je ljutito rekao: „Ne možemo dopustiti smrt stotina hiljada ljudi samo da bi se uspostavila kontrola nad rečima i delima jednog čoveka.” Krenuo je da optužuje, tvrdeći da će bombardovanje podriti napore za „usmeravanje njegovog naroda ka Zapadu”. Predsednik Klinton je imao bolan izraz lica dok su mu prevodili Jeljcinove opaske. Klinton je bio duboko zabrinut zbog situacije u Rusiji (...) ali je, uprkos saosećajnosti, strpljivo ponovio da se NATO uzdržavao od primene sile više od 12 meseci, a sada više nema nikakve alternative. „E pa, ja očigledno nisam uspeo da ubedim predsednika SAD. Zbogom”, kazao je Jeljcin i zalupio Klintonu slušalicu; drugi put za redom u razgovoru o Kosovu. (str. 4-5).

Niko neće da prihvati krivicu, svako upire prstom u onog drugog

Tokom prvih nekoliko nedelja rata zavladalo je opšte uverenje da je Stejt department uprskao stvar. Vojne operacije su dosta klimavo krenule tako da je Klintonova administracija mudro izbegavala javno upiranje prstom u nekoga, ali je situacija iza scene bila vrlo teška. „Ubijaju me na tim sastancima”, poverila se Madlen Olbrajt jednom svom pomoćniku. Kolege iz administracije su obraćajući se jastrebovski nastrojenoj šefici diplomatije govorili: „Ovo ste pogrešno procenili. Kazali ste da će Milošević prihvatiti sporazum; neće da ga prihvati. Mislili ste da će on pognuti glavu; neće. Sad imamo ovu humanitarnu krizu.” Raspoloženje u timu Saveta za nacionalnu bezbednost bilo je turobno i niko nije želeo da preuzme odgovornost za rat koji je ozbiljno pretio da se izmetne u katastrofu.

Silno se trudeći da, svako u svoju korist, redovno „cure“ razne informacije novinama, i to tako da uvek bude kriva ona druga strana, Pentagon i CIA su nastojali da prevashodnu krivicu prebace na Stejt department, što je jednog zvaničnika navelo da se požali: „U osnovi, svaki pukovnik i svaki generalštabni analitičar tvrdi da je tačno znao šta će se događati kad se povede ova diplomatska igra i na koji način će Albanci biti proterani. Zato sam naterao sebe da pročitam sve što je iko ikada o tome napisao i ustanovio sam da nema nijedne analize koja bi potkrepila njihove sadašnje priče.” Oficiri američke vojske neprestano su gunđali: Lako je bilo Olbrajtovoj da bude oštra kad rizik te njene oštrine snosimo mi.

Nije Stejt department jedini koji je uprskao stvar. Združeni odbor načelnika generalštabova, uprkos svim potonjim pričama o tome da je, navodno, u početku izražavao rezerve, jednoglasno se saglasio da povede vazdušne napade. Obaveštajna zajednica, iako je predviđala da će Milošević verovatno pojačati mere protiv pobune OVK, nije predviđala da će on ostati čvrst i nepokoleban u suočenosti sa eskalacijom vazdušne ofanzive. U jednoj agencijskoj proceni iz januara 1999. godine, obelodanjenoj u aprilu iste godine, iznet je sledeći zaključak o Miloševiću: „Pružiće odbranu dovoljno dugo da sačuva obraz i da uveri svoje pristalice, a onda će brzo zatražiti mir.” Najveći deo tima za nacionalnu bezbednost pretpostavio je da će Milošević, koji je još u oktobru 1998. godine odmah posle vojnog pritiska pokazao spremnost da pregovara, ponovo imati isti stav. (XXV-XXVI)

Ovo unutrašnje prepucavanje, koliko god žestoko bilo, ipak je bilo sasvim blago u poređenju sa oštrom osudom rata iz redova nekih drugih uglednika i konačno same štampe. Ričard Perl, izrazito konzervativni zvaničnik nekadašnje Reganove administracije tvrdio je da je predsednik Klinton okupio „najgori spoljnopolitički tim još od vremena Drugog svetskog rata”. Luis Makenzi, kanadski general zadužen za snage UN u Bosni 1992. godine tvrdio je da će NATO-vsku strategiju na Kosovu „budući naraštaji učiti kao primer kako se ne sme voditi rat”. Bivši državni sekretar SAD Henri Kisindžer isticao je da su se „ključni ljudi Klintonove administracije formirali ili u rovovima protestnog pokreta protiv rata u Vijetnamu, ili u predsedničkim predizbornim kampanjama, ili i u jednom i u drugom”. (...)

Pogrešne procene

Na račun NATO počele su da stižu kritike da upravo on snosi neposrednu odgovornost za sve veću izbegličku krizu, na šta je Stroub Talbot odgovarao:

„Izgleda da smo u izvesnoj meri potcenili ne samo Miloševićevu izdržljivost, već i njegovu pamet. On je veoma vešto pokrenuo operaciju „Potkovica”. Učinio je da izgleda kao da je etničko čišćenja na Kosovu posledica NATO bombardovanja, a ne uzrok tog bombardovanja. To je, razume se, bilo gnusno i zlo, ali je imalo jednu prividnu prihvatljivost što znači da se radilo o veoma dobroj taktici.”

Za jednu administraciju koja je inače bila vrlo vešta u oblasti odnosa sa javnošću, Klintonov tim se zaista pokazao nespremnim za izbegličku krizu. Time što je proterao tako veliki broj izbeglica sa Kosova, Milošević je znatno olakšao opravdanje eskalacije u primeni sile - čak i za one saveznike kojima je sam koncept prisile neugodan. Brojni zvaničnici alijanse navode jednu te istu sliku - sliku izbeglica primoranih da uđu u vagone koja zloslutno podseća na zverstva iz Drugog svetskog rata; kada su tu sliku videli shvatili su da više nema povratka (...).

Kada je 6. aprila lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova, koga su jugoslovenske snage držale u kućnom pritvoru na Kosovu, bio nateran na „sporazum” sa Miloševićem (...), mnogi su spekulisali da je Milošević, koji je sa Kosova oterao stotine hiljada etničkih Albanaca, sada voljan da proglasi pobedu i da žarko želi da se vrati za pregovarački sto.

Dan ranije, 5. aprila, američki vojni ataše u Dablinu dobio je sličan predlog jugoslovenskih vlasti. Jugosloveni su spremni da obnove pregovore uz predstavnike triju neutralnih zemalja koje bi odredio Savet bezbednosti UN. Jugosloveni bi tada proglasili prekid vatre, omogućili bi pristup humanitarnim radnicima i oslobodili trojicu zarobljenih američkih vojnika koje bi predali Vatikanu. Klintonova administracija je brzo odbila i javne i privatne ponude Beograda, a NATO je ponudu ocenio kao „apsurdnu” propagandu. (...) Predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger, Klintonov spoljnopolitički alter ego (...) ukazao je na neke od koraka koji će ublažiti situaciju za Beograd, uključujući tu i zahtev za povlačenje snaga sa Kosova koje neće biti potpuno, odlaganje konačnih diskusija o političkom statusu Kosova za neki docniji datum, uspostavljanje etničkih kantona ili nekakvo petljanje sa sastavom mirovnih snaga, uz istovremeno obezbeđivanje da NATO čini „jezgro” tih snaga. Pošto se osvedočio koliko su neadekvatne bile mirovne snage UN u najtežim danima bosanskog rata, Berger je bio apsolutno siguran u to da NATO mora dominirati u komandnoj i kontrolnoj strukturi bilo kakvog mirovnog napora koji bude preduzet na Kosovu - upravo NATO, a ne UN (...).

Talbot: Na Beograd

Dok su Berger i mnogi drugi i dalje bili ubeđeni da je bombardovanje iz vazduha najbolji način da se osiguraju ciljevi NATO, počela je da se pojavljuje jedna mala ali glasna manjina koja se zalagala za ponovno otvaranje debate o kopnenim snagama. Iza zatvorenih vrata general Klark i Toni Bler agresivno su se zalagali za to da se što pre pristupi planiranju angažovanja kopnenih snaga, uprkos glasnom otporu Pentagona i mnogobrojnih evropskih saveznika. Zamenik državnog sekretar Stroub Talbot, nekadašnji novinar i davnašnji stručnjak za Rusiju, tvrdio je i u razgovorima sa Bergerom i Olbrajtovom: „Znam ja koliko je to teško, znam da će biti teško i u razgovorima sa našim saveznicima, koji se mole da izbegnemo kopnene snage ... ali ako treba birati između kopnenih snaga i prihvatanja nekog slabijeg, dvosmislenijeg, nedorečenijeg ishoda, ja istinski verujem da naše prvo načelo podrazumeva angažovanje kopnenih snaga. Uzgred budi rečeno, ako je reč o izboru između toga da zauzmemo Kosovo i toga da prođemo celim putem do Beograda, ja se zalažem za ovo drugo: hajde da jednom završimo s tim i da se dočepamo tog kučkinog sina”. Sa tim mišljenjem slagala se i državni sekretar Madlen Olbrajt. (str. 25-30)

Srbi napolje, NATO unutra, uz dozvoljen povratak izbeglicama

Svakodnevni razgovori između Pariza, Bona, Londona, Rima i Vašingtona bili su od koristi da se usaglase i formulišu osnovni zahtevi NATO. I ovde su Nemci odigrali ključnu ulogu. Kako je objašnjavao DŽejms O Brajen, „upravo je u tim razgovorima nemački ministar spoljnih poslova (Joška) Fišer predložio formulu - Srbi napolje, NATO unutra, dozvoljen povratak izbeglicama - koja je potom postala osnov svih naših ciljeva”. (...) Mnogi su, međutim, strahovali da NATO više ne insistira na tome da Milošević potpiše puni tekst sporazuma iz Rambujea.

Stvar je još više pogoršavalo to da su vojna ostvarenja NATO bila skromna, budući da su kiša i magla ometali lovce, tako da je oboreno samo nekoliko jugoslovenskih aviona. Jugoslovenski planeri su vešto prikrili važne vojne objekte, a ceo tim za američku nacionalnu bezbednost mogao je samo kolektivno da uzdahne kada je u noći 27. marta oboren sofisticirani bombarder F-117 stelt. Jedan elitni američki tim za specijalne operacije izvukao je pilota (...) Snimci srpskih civila koji oduševljeno igraju na olupini aviona još su više doprineli predstavi javnosti o nedorečenoj vojnoj kampanji i oživeli su sećanja na katastrofalne scene vojnika koje vuku po ulicama Somalije 1993. godine. Na ulicama Beograda održavani su veliki rok koncerti kako bi se pokazala solidarnost Jugoslovena u suočenosti sa bombardovanjem, a u prvi plan su ponovo izbile sumnje u sposobnost predsednika Klintona da se bavi vojnim stvarima. Još su veće uznemirenje izazvale razmere jugoslovenske ofanzive na Kosovu i izveštaji o masovnom etničkom čišćenju. NATO je drastično potcenio razmere operacije „Potkovica” (...).

Za Madlen Olbrajt Miloševićeva kampanja etničkog terora predstavljala je uvredu samoj ideji civilizovane Evrope na kraju 20. veka i oživela je sećanja na izbegličko bekstvo njene porodice iz Čehoslovačke u Jugoslaviju. Olbrajtova je gajila instinktivnu antipatiju prema Miloševiću i bila je jedan od najglasnijih zagovornika upotrebe sile protiv njega. Kolegama je rat opisivala vrlo plastično i rečito, govoreći da je reč o „borbi između dobra i zla”, nečem nalik na „odbranu svetog Grala”. Pošto je celu svoju reputaciju izgradila na imidžu čvrste osobe, uzmicanje pred Miloševićem za nju bi bilo ravno i ličnom i profesionalnom poniženju. Bila je ubeđena da će se Milošević, kao stereotipni siledžija, povući posle prvog jakog udarca po nosu. (...) Međutim, iako je Olbrajtova pogrešila u prvobitnoj proceni Miloševića, bila je rada da se rat vodi i dalje, u celosti, sve dok on ne kapitulira.

Moskva ne veruje Vašingtonu

Odnosi između Moskve i Vašingtona brzo su se pogoršavali....

Rusi nisu pretpostavili da će krah pregovora u Rambujeu dovesti do dugotrajnog vojnog sukoba. Pristupili su Rambujeu na hladnoratovski način, nadajući se da će uspeti da okrenu saveznike jedne protiv drugih i na taj način sve gurnu u ćorsokak. Premijer Primakov pripremao je vojnu, obaveštajnu i spoljnopolitičku elitu u Moskvi za obračun između Miloševića i Zapada umesto da je posredovao u postizanju razumnog dogovora. (...) Primakov je bez uvijanja rekao zapadnim diplomatima da Moskva ne može da prihvati kosovski model jer će, bude li to učinila, pre ili kasnije isto to imati u Rusiji. (...) Malo je Rusa koji su bili spremni da poveruju da bi se NATO vojno angažovao na jednom mestu koje je u strateškom smislu toliko beznačajno kao što je Kosovo da sve to nije deo nekog šireg plana. U Moskvi je taj plan neminovno doživljavan kao nešto što je upereno protiv Rusije, tako da je lokalna štampa vrvela od članaka zasnovanih na teoriji zavere: NATO vodi rat ne bi li testirao nove sisteme oružja; Vašington bombarduje samo da bi osnažio američki dolar; NATO koristi osiromašeni uranijum da bi zatrovao slovenske gene. (13-16)

(Šef ruske diplomatije Igor) Ivanov i Madlen Olbrajt razgovarali su telefonom 25. marta, na drugi dan bombardovanja i on je pri tom rekao: „Jugoslovenske snage su tokom cele prošle godine ubile 300 Albanaca na Kosovu, a NATO je u jednoj noći bombardovanja ubio 50 ljudi“. Olbrajtova se tome oštro suprotstavila, tvrdeći da je Milošević „ubio više od 2.000 kosovskih Albanaca u protekloj godini i da je raselio 250.000 ljudi”. Ivanov je na to uzvratio: „Nema srpske ofanzive. Nema vojnih jedinica. Nema mrtvih Albanaca. Albanci se ne iseljavaju. Bombardovanje ih isteruje.” Jugosloveni će docnije ići čak toliko daleko da tvrde da su mnoge albanske izbeglice bili plaćeni „glumci” koji su u više navrata napuštali Kosovo i vraćali se na njega. (...) Ivanov se požalio: „Milošević nikada neće pristati na pregovore u sadašnjim uslovima. Kako Rusija može da stoji skrštenih ruku i posmatra NATO dok uništava jednu suverenu zemlju? Jedina opcija je da napadi prestanu i da razgovori počnu”. (...) Ivanov je sutradan na konferenciji za štampu za vazdušne napade rekao da su „neprikriveni genocid”.

Dvosmislene formulacije i najava optužnica

Zvaničnici NATO-a koristili su vrlo brižljivo odabrane dvosmislene formulacije. Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana insistirao je da alijansa jednostavno „planira sve za uspeh” i zadržava sve opcije otvorene. Odluka da se brojčano ojačaju snage koje su unapred raspoređene u regionu bila je vrlo lukava i omogućila je Klintonovoj administraciji da umiri i jastrebove i golubove u alijansi. Naime, za Grke, Nemce i Italijane, retorička figura „planiranje za uspeh” značila je da je administracija i dalje čvrsto opredeljena za iznalaženje diplomatskog rešenja. Za Tonija Blera i generala Klarka dodatne vojne snage značile su da će se nastaviti planiranje za kopneni rat. (...) Dok su se učesnici u trilateralnim pregovorima pripremali da 26. maja u Moskvi nastave susrete, zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandar Avdejev rekao je novinarima da je zabrinut zbog toga što, kako mu se čini, ti pregovori zapravo „pružaju odličan izgovor i paravan za prikrivanje kontinuirane agresije”. Ruski zvaničnici su dostavili dug i polemički dokument američkom i finskom timu u kome su optužili NATO da pokušava da „likvidira Rusiju kao globalni faktor”. (...) Talbot se sastao sa Igorom Ivanovom i obavestio ga da je tokom noći „dobio pouzdane (...) informacije da će se uskoro zbiti jedan interesantan događaj koji će iskomplikovati stvari. Naime, Luiz Arbur će sutra saopštiti da je podigla optužnice protiv jugoslovenskog rukovodstva.

Ivanov je, u želji da sazna da li će optužnice biti zapečaćene, upitao samo, „otvorene ili zatvorene?” Optužnice će biti otvorene i biće na prvim stranicama novina širom sveta. „A s kim ćemo onda moći da radimo?”, vajkao se Ivanov, odmahujući glavom.

Optužnica je predstavljala izazov i za Ruse i za Kineze, mada u nešto manjoj meri za ove druge. Moskva i Peking su neprestano tvrdili da su vazdušni napadi NATO-a na Jugoslaviju nezakoniti zato što su pokrenuti bez ovlašćenja Ujedinjenih nacija. Jugosloveni, Rusi i Kinezi rezonovali su da, ukoliko NATO može da etiketira Jugoslaviju kao otpadničku državu, onda oni isto tako mogu da etiketiraju generala Klarka i generalnog sekretara NATO-a Havijera Solanu kao „ratne zločince”. Jedan ruski diplomata u trilateralnim pregovorima čak se šalio kako je ubeđen da će Solani „biti potreban odličan advokat” kad sve bude završeno. Međutim, optužnica protiv Miloševića brzo je promenila taj račun optužbi i protivtužbi. Upravo ono telo za koje su Rusi insistirali da je NATO dužan da mu odgovara - Ujedinjene nacije - optužuje Slobodana Miloševića i jednu grupu njegovih najbližih savetnika za zločine protiv čovečnosti. Ni Rusi ni Kinezi nisu mogli da osude postupke Tribunala koji je formiran odlukom Saveta bezbednosti donetom i njihovim glasovima. (str. 130-131)

Ahtisarijeva teorija

Ahtisari dosledno zagovara tezu da je ruski pokušaj osvajanja aerodroma Slatina kraj Prištine imao za cilj efektivnu podelu Kosova u okviru nekog tajnog dogovora sa Miloševićem. Po njemu nema nijednog drugog objašnjenja koje bi u celosti moglo da obuhvati sve zbrkane događaje koji su se grozničavim tempom zbivali tih dana. „Ubeđen sam da je između ruskih oružanih snaga i obaveštajnih službi i jugoslovenskog rukovodstva dogovoreno da će Rusija preuzeti kontrolu nad severnim delom Kosova i formirati sopstveni sektor”, kaže Ahtisari. On smatra da se tim tajnim planom objašnjava zbog čega je Milošević uopšte prihvatio mirovnu ponudu koju je on doneo u Beograd, kao i zbog čega su Rusi kočili vojnotehničke pregovore ne bi li kupili malo vremena. Ahtisari dodaje: „Rusi bi doveli oko 10.000 ili nešto više svojih vojnika i time bi uspostavili sopstveni sektor. Mislim da je to dokazano. Milošević je to znao. I upravo su zbog toga Rusi ostavili otvorenim pitanje raspoređivanja.” (...) „Milošević je morao držati negde u malom mozgu taj ruski plan, inače uopšte ne vidim zašto bi prihvatio moju ponudu. Ne verujem u to da ga je priča o kopnenoj ofanzivi ubedila, jer je odlično znao kakvo je raspoloženje u NATO. Mogli ste privoleti SAD i Veliku Britaniju da krenu u kopnenu akciju, ali nikog drugog... Na kopnenu akciju nikada ne bi pristali Francuzi ili Nemci (...). Da sam ja bio na Miloševićevom mestu, tražio bih još jednu rundu pregovora. Mogao je zatražiti da i ja i Stroub budemo zamenjeni i da dođu Olbrajtova ili Gor ili neko drugi.”

Ima međutim onih koji sumnjaju u Ahtisarijevu teoriju. Po rečima jednog visokopozicioniranog američkog diplomate, „ako se tu radilo o sporazumu o podeli, onda je ta podela vrlo rđavo promišljena i planirana od samog početka. Besmisleno deluje ideja da bi jedna u suštini mala ruska jedinica mogla da pređe iz Bosne na prištinski aerodrom i odatle povuče novu liniju podele celom teritorijom Kosova pa da se onda pošalju pojačanja koja bi držala tu liniju, što bi značilo odustajanje od svih sporazuma na kojima su Rusi tako vredno radili sa SAD i koji su potkrepljeni dogovorom G-8 i potom kao takvi predočeni Savetu bezbednosti”.

Istina, Rusi su tražili dozvolu za prelet preko Rumunije, ali su Rumuni to odbili, zapretivši da će presresti avion sa pojačanjima u ljudstvu. „Naš avion ima samo dva komandna dugmeta, i pilot bi lako mogao da pogreši i obori vašu transportnu letelicu (...). Sudilo bi mu se, svakako, ali bi postao nacionalni heroj“, navodno je kazao ruskim funkcionerima rumunski ministar odbrane, kome Noris ne navodi ime. Dodaje samo da su Rumuni nezvanično stavili do znanja da će dozvolu za korišćenje svog vazdušnog prostora dati samo Americi ili UN.

Diplomatska kupovina vremena za bombardovanje

Diplomatija je poslužila kao ključni element za održavanje jedinstva koalicije i jačanje međunarodne podrške akcijama NATO (...). Interni pregovori vođeni u NATO jesu bili haotični i iscrpljujući ali su ipak doneli željeni rezultat. (...) „Jedan deo priče glasi da su rešenost i odlučnost alijanse bile neverovatno krhke”, priznao je jedan visoki funkcioner američke administracije. „Ne znam samo koliko bismo još dugo mogli da izdržimo, da je potrajalo.”

Trilateralna diplomatija između SAD, Rusije i Finske bila je jedna čudnovata tvorevina. SAD su se odlučile za trilateralni proces da bi obuzdale rusku ljutnju, da bi pokazale svojim saveznicima da teže diplomatskom rešenju i da bi dobile na vremenu kako bi mogle duže da bombarduju. Sasvim je izvesno da je iz vojne perspektive svaki dan tokom koga su Amerika i ostali angažovali Fince i Ruse u pregovorima predstavljao još 24 sata tokom kojih je NATO mogao da bombarduje Jugoslaviju. Bila je to jedna modernija verzija Maovog aksiona „borba, borba, pregovori, pregovori”. Javno mnjenje u zemljama-članicama NATO-a očigledno je podržavalo diplomatske napore za okončanje krize, a desetine sati posvećenih pregovorima nisu ostavljale nikakvu sumnju u to da se NATO ne rukovodi besomučnom težnjom ka vojnim osvajanjima (...).

Učešće Finaca predstavljalo je neku vrstu puča, i sa institucionalnog i sa personalnog stanovišta. Finsko učešće omogućilo je Evropskoj uniji da bude zastupljena u pregovorima a da pri tom sama ta organizacija ne dobije pravo veta na predloge (...). Ono je istovremeno pomoglo da se umire Rusi i ublažilo je predstavu o tome da je Kosovo neka vrsta oživljavanja hladnoratovskih tema, zbog kojih se Istok okreće protiv Zapada. Samo prisustvo treće strane u prostoriji u kojoj su vođeni razgovori između Rusije i SAD pomoglo je da se uspostavi jedna u manjoj meri polarizujuća dinamika (...).

Niko ne zaslužuje veće pojedinačno priznanje za sklapanje mirovnog sporazuma nego što ga zaslužuje Viktor Černomirdin. Do dana današnjeg, Černomirdina mnogi Rusi i dalje kritikuju (...) tvrdeći da ga je Talbot nadmudrio (...). Drugi su međutim ljubazniji. Predsednik Jeljcin je tvrdio da je tokom pregovora Černomirdin ispoljio svoje najbolje odlike: „Odlike starog političkog borca - strpljivost, fleksibilnost i čvrstu rešenost za inteligentni kompromis”. Činjenica da je trilateralna diplomatija u političkom smislu Černomirdinu nanela štetu čini da on postaje pravi junak ovih događaja, jer je jasno da je bio spreman da se istinski žrtvuje za opšte dobro. On se sukobio i sa Ministarstvom spoljnih poslova i sa Ministarstvom odbrane i bio je spreman da se lično, finansijski i politički žrtvuje, što se retko sreće. (305-307)

Nezadovoljstvo američkih generala

Nijedan aspekt akcija NATO-a nije bio strože i pomnije razmatran nego izbor meta vazdušnih napada. (...) Te rasprave su interesantne u smislu vojno-taktičkog sadržaja, ali pružaju i odličan uvid u to u kojoj je meri cela ta situacija gurnula zvaničnike savezničkih ministarstava odbrane na nepoznat i neprijatan teren. General vazduhoplovstva Majkl Šort bio je posebno glasni kritičar taktike alijanse u jeku rata, tvrdeći da bi on još prve noći „zmiju udario u glavu” i da bi raketama „pogasio svetla” u centru Beograda. „Ako čoveka lupite po glavi - obratiće pažnju na vas”, govorio je Šort. Ovi njegovi komentari odražavaju razočaranost i frustriranost mnogih oficira koji su smatrali da je vojna doktrina gurnuta u drugi plan a da su u prvi plan istaknuti politički razlozi tokom kosovskog rata. Međutim, isuviše često se uticaj civila na vojnu ofanzivu NATO stereotipno prikazuje kao nestručna, nepotrebna kočnica vojnoj mašineriji koja je inače, samo da nije bilo te kočnice, mogla da donese pobedu alijanse. General Klark se tako žalio: „Ovo je bila jedina vazdušna ofanziva u istoriji ratovanja u kojoj su ljubavnici mogli mirno da šetaju kejovima, dok su ljudi sedeli u kafićima i posmatrali nebeski vatromet”. General Šort je govorio da bi najradije udario „rokenrol most” na kome su Srbi igrali u početku rata.

Izbor i prevod: Ljiljana Nedeljković